detalj slike: KRK Art dizajn

TRI PESME JEDNOG PESNIKA

Nemušte jeze jezika, Dejan Bogojević

Ljiljana Pavlović Ćirić

Lovina

Izronile su školjke

na plavi svod - linija razgovetno

prati odjeke do predela tame.

Savršena koma geometrijskog oblika.

u njemu sasušena biljka, siva, okrunjena.

Očekujem novu erupciju u staroj knjizi.

izviru nepromenjeni traktati

o umiranju.

Zaglavlje. Još jedan ubod

maglovite zore. Poslednjeg trenutka

ti meni trebaš kao silni stih o slobodi

koje nema, o žrtvovanju koje se zagubilo i ubilo,

o pesmopisanju koje je samo

sebi postalo znak da nešto

ne štima - svakako: izvan rima je spas.

Slast i jeza; jezerca slada se zadržavaju

na tvom stomaku. Zdušno ih kušam

kao kuršumi lovinu.

Naslov ,,Lovina'' upućuje na pasivizaciju lirskog subjekta - on nije lovac, već plen, što može označavati utapanje u proces egzistencijalnog ogoljenja i gubitka kontrole nad sopstvenim iskustvom. Pesma ,,Lovina'' bitiše u prostoru hermetične poezije, gde se značenja ne nude direktno, već izranjaju iz odnosa među slikama, diskontinuiteta i aluzivne gustine izraza. Tri segmenta pesme ,,Lovina'', ,,Zaglavlje'', ,,Slast i jeza'', funkcionišu kao međusobno autonomne, ali tematski povezane celine koje sugerišu unutrašnju dramu subjekta suočenog sa gubitkom transcendentnog oslonca i pokušajem estetskog otpora kroz jezik. U prvom segmentu (,,Lovina''), autor uvodi čitaoca u prostor metafizičkog ambijenta: Izronile su školjke na plavi svod''. Školjke, koje su, inače, simbol zatvorenosti, memorije i kontemplacije, ,,izranjaju'' ka nebu (plavi svod), čime se narušava prirodni poredak -  more ne pripada nebu, a školjka ne pripada svodu. Ta inverzija već najavljuje percepciju stvarnosti: ,,Savršena koma geometrijskog oblika''. Ova sintagma je oksimoronska; koma kao stanje nesvesnosti, ali ,,geometrijska'' kao simbol apolonskog, racionalnog. U tom spoju pojavljuje se unutrašnji paradoks: duhovno stanje obamrlosti strukturirano je racionalnim, matematičkim obrascem, što više može ukazivati na postmoderno razumevanje smrti forme.U stihu ,,očekujem novu erupciju u staroj knjizi'', knjiga postaje metafora za tradiciju, kanon, ali i za prošlost. Erupcija u njoj sugeriše nasilno prekoračenje norme - moguću pesničku revoluciju unutar uspostavljene forme. U delu ,,Zaglavlje'' razotkriva se autopoetička dimenzija pesme. Subjekat se oglašava iz ,,maglovite zore'', vremena nejasne orijentacije, izražavajući potrebu za drugima kroz pesnički očaj: ,,Ti meni trebaš kao stih o slobodi koje nema''. Rečenica kulminira u paradoksu ,,stih o slobodi'' koji po pravilu ima oslobađajuću moć, a ovde označava odsustvo  slobode. Taj pseudopesimizam se nastavlja do kraja pesme: ,,o pesmopisanju koje je postalo samo sebi znak/ da nešto ne štima''. Pisanje postaje samorefleksivna kriza -  ono što više ne komunicira sa svetom, već svedoči o vlastitoj nemoći. Tu dolazimo do ključne ideje: poezija nije sredstvo spasenja već simptom unutrašnjeg raslojavanja. Ovajsegment uvodi senzualni registar, koji se, međutim, izvitoperuje u nemir:,,Jezerca slada zadržavaju se na tvom stomaku''. Iako na prvi pogled prizivaju nežnost i zadovoljstvo, slike se potencijalno uznemirujuće  jer nežnost se spaja sa ,,jezom'', što destabilizuje značenje. Erotsko se prepliće sa egzistencijalnim strepnjama, ukazujući na dvosmislenost telesnog iskustva. Stihovi ,,Kušam kao kuršumi lovinu'' aliterativno i asonantno gospodare nad stihom, što dodatno pojačava hermetičnost izraza, ali svakako stvara atmosferu htonskog, sirovog dodira sa nepoznatim.

Čioda čavka

U tom stripu su bežali, bežali i pobegli

pokisli dani, te zrele uvertire spasa.

Slaganje snova je poseban događaj koji izranja u plač.

Č kao čioda. Č kao čavka. Č kao čašćavanje

časnih časova čuvenog

Čoveka.

Vek po vek - čovek. Ni nastao,

ni nestao. uronio u maglu, izronio iz pare,

u peni usložio ožiljke

i sasekao udove duhovima

koji naseliše nemušte jeze jezika.

Bez ičega osta dan, danguba,

danonoćni dah mesta kraj mojih stopala.

Stop Ala što osvajaju jezik

ispraznog telesnog užitka. Bitka.

Pesma ,,Čioda čavka'' konstituisana je kao fragmentovano poetsko tkivo u kojem se slika, zvuk i smisao neprestano prelamaju jedan u drugi. Njena struktura odoleva narativnom sledu, u njoj kojoj se unutrašnji ritam i logika uređuju preko aliteracija, posebno glasa Č, koji dobija simboličku snagu:,,Č kao čioda, Č kao čavka./ Č kao čašćavanje časnih časova čuvenog čoveka''. Ovde se izdvaja intenzivna upotreba glasa Č, koji deluje kao inicijalni impuls misli i kao granica između znaka i oznake, ili bolje reći između zvučanja i značenja. Fonema postaje simbol: čioda -  znak uboda, ranjivosti; čavka – znak prisustva mraka, glasnog upozorenja, čašćavanje -  čin odvajanja nečega vrednog, ali i ironijski osvrt na veličanje. Takva akumulacija simbola u jednoj aliterativnoj liniji proizvodi poetski efekat koji je i ironijski i obredni. Vremenska elastičnost, vekovi u jednom dahu, dobijaju aforističku nit: ,,Vek po vek, čovek ni nastao, ni nestao'''. Ovaj stih donosi ontološku ambivalenciju postojanja. Čovek je stavljen u vremeplov koji ga ne potvrđuje: ni početak, ni kraj nisu izvesni. Postaje se i nestaje istovremeno, što je osnovna pozicija subjekta u postmodernoj egzistencijalnoj poeziji: biti i ne bit, kao paralelna stanja. Telesnost i rana, jezik kao rez, vibriraju:,,U peni usložio ožiljke/ i sasekao udove duhovima/ koji naseliše nemušte jeze jezika''. Ovde je primetna retorička zgusnutost: ožiljci kao svedočanstvo proživljenog, udovi kao žrtva, duhovi kao nepozvani oblik prisustva, a na kraju – nemušta jeza jezika. Jezik više nije sredstvo komunikacije, već poprište užasa, mesto na kojem se prisustvo sveta pretvara u tišinu, u ,,nemušt'', nerazgovetan, čak neprijateljski govor. Dekonstrukcija dana i telesnosti u stihovima: ,,Bez ičega osta dan, danguba/ danonoćni dah, mesta kraj mojih stopala'' predstavlja segment koji izražava postapokaliptički momenat, u kojem dan gubi svoj kontinuitet i postaje ,,guba'', bolest, raspadanje vremena. Sve se svodi na dah i na prisustvo tela (,,kraj mojih stopala''), kao da pesnički subjekat jedino u tom prostoru telesne tačke dodira može naslutiti postojanje. Među poslednjim stihovima, stih: ,,Stop Ala što osvajaju jezik ispraznog telesnog užitka'' igrom reči otvara još jedan paradoks; stopala, kao organ pokreta, sada osvajaju jezik, ali taj jezik više nije smisao, već ,,isprazni telesni užitak'', pri kome Ala otima i od smisla i od života. To ukazuje na padanje u hedonistički materijalizam, ali u isto vreme i na svest o toj praznini, što predstavlja kritički pogled na savremeni položaj tela, užitka i jezika.

Zvuk roga

Prigušen zvuk roga -

mislim o Bogu.

U tim vremenskim odrednicama

se pojavljuje svetlost.

Jača - slabija - jača. Životni sok

na dnu duše miruje.

Lebde provalije, bespuće se

pretvara u vodu.

Iščezavam duboko u srži molitve.

Jagodice mojih prstiju prelaze

po vlažnoj mahovini.

Ne očekujem pomoć u glasnoglasju.

Zbiram mrve hleba i stavljam u krpu

koju kasnije ostavljam na kalemu.

Rodiće jabuke, crvene kao dečiji obrazi.

Rodiće devojke u vinogradima,

u zuju pčela. Mislim o Bogu.

Pesma ,,Zvuk roga'' istražuje temu meditacije o Bogu kroz prizmu svakodnevnih aktivnosti i prirodnih slika, izražava duboku kontemplaciju u jednostavnim radnjama. Tu je jako prisutan trenutak, tišina, skromnost i priznavanje prolaznosti. Slikanje malih, tiših trenutaka, daje osećaj da Bog nije prisutan u velikim događajima, već u tišini prirode i svakodnevnim gestovima. Zvuk roga, dodir mahovine, skromni postupci poput skupljanja mrvica, sve to stvara osećaj introspektivnosti i duhovne potrage u jednostavnom životu. Tematska osnova bogotražiteljstva u pejzažnom okviru otvara se motivom ,,prigušenog zvuka roga'', što odmah priziva ambijent pastorale, ali i arhetipsku prizmu: rog je odjek zova, možda zova božanskog ili izgubljenog svetog. U takvoj zvučnoj sredini, lirski subjekat izgovara ključni stih: ,,Mislim o Bogu''. Ova izjava, iako jednostavna, nosi težinu celokupne pesme – ona nije deklarativna, već meditativna. Subjekat nije u kontaktu sa Bogom, već o Njemu misli, što postavlja pesmu u prostor kontemplacije, a ne objave. Bog nije prisutan, ali nije ni odbačen, On je odsutna prisutnost. Telesnost i materija kao medijum duhovnog u stihu: ,,Jagodice mojih prstiju prelaze po vlažnoj mahovini'' uvode senzitivan momenat. Prsti, mahovina, vlaga, telo kao mesto spoznaje. Kontakt sa prirodom ovde ne biva metaforičan, već konkretan: lirski subjekat dodiruje svet, ali ne da bi ga posedovao, već da bi osetio njegovu tišinu. U tom smislu, mahovina može simbolizovati vlažnost postojanja, mekoću životakoji još nije okamenjen. Taj dodir ima i sakralnu dimenziju: ne traži Boga u rečima, već u dodiru, tišini i vlažnosti prirode. Element socijalnog asketizma vidljiv je u stihovima: ,,Zbiram mrve hleba i stavljam u krpu/ koju kasnije ostavljam na kalemu''. Ova strofa uvodi motiv skromnosti i posvećenosti. Zbiranje mrvica ima jasnu evanđeosku konotaciju – podseća na čudo umnožavanja hlebova, ali ovde se čudo ne dešava; postoji samo skromni čin pažnje. Kalem, kao stub,  pomagalo za navijanje konca, postaje mesto odlaganja, dakle, svet se ne uzima, već ostavlja. Ova slika afirmiše etičku tišinu, život u skladu sa svetom, bez histerije posedovanja.U tom duhu, subjekat se ne moli glasno, u  glasnoglasju ne očekuje pomoć, već u molitvi i tišini. Tu dolazimo do potencijalne krize jezika kao sredstva religiozne komunikacije. Povratak plodnosti i tihe radosti kroz slike jabuka i devojaka u vinogradima daje sliku nade, da i u nesigurnosti i tišini života postoji lepota i moć obnavljanja. Ta tiha, ali postojana dinamika života u pirodi, postaje kontrast velikim pitanjima o Bogu i postojanju: ,,Rodiće jabuke, crvene kao dečiji obrazi/ Rodiće devojke u vinogradima/ u zuju pčela''. Pred kraj, pesma se okreće budućnosti i plodnosti, ne govori o kataklizmi, već o ciklusu prirode, koji se nastavlja, bez obzirana metafizičku nesigurnost. Postoji blagost u ovim slikama jabuka i dečijih obraza, vinograda i zuja pčela, kao znaka da je život i dalje moguć, da Bog možda jeste prisutan, ali ne kao oganj, već kao zuj i rumenilo.

Na kraju, pesma se zaključuje ponovljenom mišlju o Bogu, koja više ne teži da bude vrisak ili poziv, već unutrašnja, tiha mantra, smiraj kojim se prihvata duhovna neizvesnost i otkriva lepota u svakodnevnom životu. Ponovljeni stih ,,Mislim o Bogu'' dublji je, ponovljenog, ali ne pojačanog već utišanog tona. Postaje mantra, oblik disanja, znak duhovne utemeljenosti u neizvesnosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: