детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТРИ ПЕСМЕ ЈЕДНОГ ПЕСНИКА

Немуште језе језика, Дејан Богојевић

Љиљана Павловић Ћирић

Ловина

Изрониле су шкољке

на плави свод - линија разговетно

прати одјеке до предела таме.

Савршена кома геометријског облика.

у њему сасушена биљка, сива, окруњена.

Очекујем нову ерупцију у старој књизи.

извиру непромењени трактати

о умирању.

Заглавље. Још један убод

магловите зоре. Последњег тренутка

ти мени требаш као силни стих о слободи

које нема, о жртвовању које се загубило и убило,

о песмописању које је само

себи постало знак да нешто

не штима - свакако: изван рима је спас.

Сласт и језа; језерца слада се задржавају

на твом стомаку. Здушно их кушам

као куршуми ловину.

Наслов ,,Ловина'' упућује на пасивизацију лирског субјекта - он није ловац, већ плен, што може означавати утапање у процес егзистенцијалног огољења и губитка контроле над сопственим искуством. Песма ,,Ловина'' битише у простору херметичне поезије, где се значења не нуде директно, већ израњају из односа међу сликама, дисконтинуитета и алузивне густине израза. Три сегмента песме ,,Ловина'', ,,Заглавље'', ,,Сласт и језа'', функционишу као међусобно аутономне, али тематски повезане целине које сугеришу унутрашњу драму субјекта суоченог са губитком трансцендентног ослонца и покушајем естетског отпора кроз језик. У првом сегменту (,,Ловина''), аутор уводи читаоца у простор метафизичког амбијента: Изрониле су шкољке на плави свод''. Шкољке, које су, иначе, симбол затворености, меморије и контемплације, ,,израњају'' ка небу (плави свод), чиме се нарушава природни поредак -  море не припада небу, а шкољка не припада своду. Та инверзија већ најављује перцепцију стварности: ,,Савршена кома геометријског облика''. Ова синтагма је оксиморонска; кома као стање несвесности, али ,,геометријска'' као симбол аполонског, рационалног. У том споју појављује се унутрашњи парадокс: духовно стање обамрлости структурирано је рационалним, математичким обрасцем, што више може указивати на постмодерно разумевање смрти форме.У стиху ,,очекујем нову ерупцију у старој књизи'', књига постаје метафора за традицију, канон, али и за прошлост. Ерупција у њој сугерише насилно прекорачење норме - могућу песничку револуцију унутар успостављене форме. У делу ,,Заглавље'' разоткрива се аутопоетичка димензија песме. Субјекат се оглашава из ,,магловите зоре'', времена нејасне оријентације, изражавајући потребу за другима кроз песнички очај: ,,Ти мени требаш као стих о слободи које нема''. Реченица кулминира у парадоксу ,,стих о слободи'' који по правилу има ослобађајућу моћ, а овде означава одсуство  слободе. Тај псеудопесимизам се наставља до краја песме: ,,о песмописању које је постало само себи знак/ да нешто не штима''. Писање постаје саморефлексивна криза -  оно што више не комуницира са светом, већ сведочи о властитој немоћи. Ту долазимо до кључне идеје: поезија није средство спасења већ симптом унутрашњег раслојавања. Овајсегмент уводи сензуални регистар, који се, међутим, извитоперује у немир:,,Језерца слада задржавају се на твом стомаку''. Иако на први поглед призивају нежност и задовољство, слике се потенцијално узнемирујуће  јер нежност се спаја са ,,језом'', што дестабилизује значење. Еротско се преплиће са егзистенцијалним стрепњама, указујући на двосмисленост телесног искуства. Стихови ,,Кушам као куршуми ловину'' алитеративно и асонантно господаре над стихом, што додатно појачава херметичност израза, али свакако ствара атмосферу хтонског, сировог додира са непознатим.

Чиода чавка

У том стрипу су бежали, бежали и побегли

покисли дани, те зреле увертире спаса.

Слагање снова је посебан догађај који израња у плач.

Ч као чиода. Ч као чавка. Ч као чашћавање

часних часова чувеног

Човека.

Век по век - човек. Ни настао,

ни нестао. уронио у маглу, изронио из паре,

у пени усложио ожиљке

и сасекао удове духовима

који населише немуште језе језика.

Без ичега оста дан, дангуба,

даноноћни дах места крај мојих стопала.

Стоп Ала што освајају језик

испразног телесног ужитка. Битка.

Песма ,,Чиода чавка'' конституисана је као фрагментовано поетско ткиво у којем се слика, звук и смисао непрестано преламају један у други. Њена структура одолева наративном следу, у њој којој се унутрашњи ритам и логика уређују преко алитерација, посебно гласа Ч, који добија симболичку снагу:,,Ч као чиода, Ч као чавка./ Ч као чашћавање часних часова чувеног човека''. Овде се издваја интензивна употреба гласа Ч, који делује као иницијални импулс мисли и као граница између знака и ознаке, или боље рећи између звучања и значења. Фонема постаје симбол: чиода -  знак убода, рањивости; чавка – знак присуства мрака, гласног упозорења, чашћавање -  чин одвајања нечега вредног, али и иронијски осврт на величање. Таква акумулација симбола у једној алитеративној линији производи поетски ефекат који је и иронијски и обредни. Временска еластичност, векови у једном даху, добијају афористичку нит: ,,Век по век, човек ни настао, ни нестао'''. Овај стих доноси онтолошку амбиваленцију постојања. Човек је стављен у времеплов који га не потврђује: ни почетак, ни крај нису извесни. Постаје се и нестаје истовремено, што је основна позиција субјекта у постмодерној егзистенцијалној поезији: бити и не бит, као паралелна стања. Телесност и рана, језик као рез, вибрирају:,,У пени усложио ожиљке/ и сасекао удове духовима/ који населише немуште језе језика''. Овде је приметна реторичка згуснутост: ожиљци као сведочанство проживљеног, удови као жртва, духови као непозвани облик присуства, а на крају – немушта језа језика. Језик више није средство комуникације, већ поприште ужаса, место на којем се присуство света претвара у тишину, у ,,немушт'', неразговетан, чак непријатељски говор. Деконструкција дана и телесности у стиховима: ,,Без ичега оста дан, дангуба/ даноноћни дах, места крај мојих стопала'' представља сегмент који изражава постапокалиптички моменат, у којем дан губи свој континуитет и постаје ,,губа'', болест, распадање времена. Све се своди на дах и на присуство тела (,,крај мојих стопала''), као да песнички субјекат једино у том простору телесне тачке додира може наслутити постојање. Међу последњим стиховима, стих: ,,Стоп Ала што освајају језик испразног телесног ужитка'' игром речи отвара још један парадокс; стопала, као орган покрета, сада освајају језик, али тај језик више није смисао, већ ,,испразни телесни ужитак'', при коме Ала отима и од смисла и од живота. То указује на падање у хедонистички материјализам, али у исто време и на свест о тој празнини, што представља критички поглед на савремени положај тела, ужитка и језика.

Звук рога

Пригушен звук рога -

мислим о Богу.

У тим временским одредницама

се појављује светлост.

Јача - слабија - јача. Животни сок

на дну душе мирује.

Лебде провалије, беспуће се

претвара у воду.

Ишчезавам дубоко у сржи молитве.

Јагодице мојих прстију прелазе

по влажној маховини.

Не очекујем помоћ у гласногласју.

Збирам мрве хлеба и стављам у крпу

коју касније остављам на калему.

Родиће јабуке, црвене као дечији образи.

Родиће девојке у виноградима,

у зују пчела. Мислим о Богу.

Песма ,,Звук рога'' истражује тему медитације о Богу кроз призму свакодневних активности и природних слика, изражава дубоку контемплацију у једноставним радњама. Ту је јако присутан тренутак, тишина, скромност и признавање пролазности. Сликање малих, тиших тренутака, даје осећај да Бог није присутан у великим догађајима, већ у тишини природе и свакодневним гестовима. Звук рога, додир маховине, скромни поступци попут скупљања мрвица, све то ствара осећај интроспективности и духовне потраге у једноставном животу. Тематска основа боготражитељства у пејзажном оквиру отвара се мотивом ,,пригушеног звука рога'', што одмах призива амбијент пасторале, али и архетипску призму: рог је одјек зова, можда зова божанског или изгубљеног светог. У таквој звучној средини, лирски субјекат изговара кључни стих: ,,Мислим о Богу''. Ова изјава, иако једноставна, носи тежину целокупне песме – она није декларативна, већ медитативна. Субјекат није у контакту са Богом, већ о Њему мисли, што поставља песму у простор контемплације, а не објаве. Бог није присутан, али није ни одбачен, Он је одсутна присутност. Телесност и материја као медијум духовног у стиху: ,,Јагодице мојих прстију прелазе по влажној маховини'' уводе сензитиван моменат. Прсти, маховина, влага, тело као место спознаје. Контакт са природом овде не бива метафоричан, већ конкретан: лирски субјекат додирује свет, али не да би га поседовао, већ да би осетио његову тишину. У том смислу, маховина може симболизовати влажност постојања, мекоћу животакоји још није окамењен. Тај додир има и сакралну димензију: не тражи Бога у речима, већ у додиру, тишини и влажности природе. Елемент социјалног аскетизма видљив је у стиховима: ,,Збирам мрве хлеба и стављам у крпу/ коју касније остављам на калему''. Ова строфа уводи мотив скромности и посвећености. Збирање мрвица има јасну еванђеоску конотацију – подсећа на чудо умножавања хлебова, али овде се чудо не дешава; постоји само скромни чин пажње. Калем, као стуб,  помагало за навијање конца, постаје место одлагања, дакле, свет се не узима, већ оставља. Ова слика афирмише етичку тишину, живот у складу са светом, без хистерије поседовања.У том духу, субјекат се не моли гласно, у  гласногласју не очекује помоћ, већ у молитви и тишини. Tу долазимо до потенцијалне кризе језика као средства религиозне комуникације. Повратак плодности и тихе радости кроз слике јабука и девојака у виноградима даје слику наде, да и у несигурности и тишини живота постоји лепота и моћ обнављања. Та тиха, али постојана динамика живота у пироди, постаје контраст великим питањима о Богу и постојању: ,,Родиће јабуке, црвене као дечији образи/ Родиће девојке у виноградима/ у зују пчела''. Пред крај, песма се окреће будућности и плодности, не говори о катаклизми, већ о циклусу природе, који се наставља, без обзирана метафизичку несигурност. Постоји благост у овим сликама јабука и дечијих образа, винограда и зуја пчела, као знака да је живот и даље могућ, да Бог можда јесте присутан, али не као огањ, већ као зуј и руменило.

На крају, песма се закључује поновљеном мишљу о Богу, која више не тежи да буде врисак или позив, већ унутрашња, тиха мантра, смирај којим се прихвата духовна неизвесност и открива лепота у свакодневном животу. Поновљени стих ,,Мислим о Богу'' дубљи је, поновљеног, али не појачаног већ утишаног тона. Постаје мантра, облик дисања, знак духовне утемељености у неизвесности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: