INTERVJU: NENAD JEZDIĆ, GLUMAC

Milutin, junak Danka Popovića kojeg spremam, vrlo je pragmatičan, tačan, iskren, praktičan, mudar, lukav. Kada bismo bili takav narod, bili bismo mnogo više blagodeti udostojeni nego što jesmo sada

Autor: Borka Golubović-Trebješanin 21.11.2019.

Cela protekla godina bila mi je puna pohvale i u isto vreme prepuna osude. I to valjda tako treba. Kako je Njegoš rekao: „Čašu meda još niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči.” Meni prija sve jer čovek kao misleno biće mora da rasuđuje i u nevolji, i u blagosti, i u jedu i radosti. Mora da izvlači najbolje zaključke, ne one koji bi eventualno zadovoljili sujetu, ne zaključke koji bi eventualno ponos, svest i intelekt opravdali, ili ga uzvisili, nego zaključke koji su za dušu dobri. Tako i ja, neću da se gordim, slava ti, Bože, na svemu što mi daš, idemo dalje. Da nemam ljubavi za ovaj posao, ne bi se verovatno ni desila ova godina sa ovoliko nagrada. Ovako je glumac Nenad Jezdić komentarisao za „Politiku” još jednu nagradu u nizu, koju je dobio za svoj umetnički iskorak.
Vredno esnafsko priznanje „Raša Plaović” za 2019. godinu upravo je dobio za ulogu Gazda Marka u predstavi „Nečista krv” Bore Stankovića i Maje Todorović, u režiji Milana Neškovića i u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu. Žiri koji je ovoga puta odlučivao o dobitniku nagrade „Raša Plaović”: Ljiljana Blagojević, Nela Mihailović, Snežana Trišić, Tamara Baračkov i Igor Bojović, predsednik, ovu odluku doneo je jednoglasno.
Nagrada „Raša Plaović” Nenadu Jezdiću biće uručena sutra na velikoj sceni nacionalnog teatra na svečanosti (12 sati) povodom obeležavanja Dana Narodnog pozorišta u Beogradu. Jezdiću je nedavno uručeno i priznanje „Miloš Žutić” Udruženja dramskih umetnika Srbije, koje je osvojio za tumačenje Jožefa Kantora u predstavi „Kralj Betajnove” Ivana Cankara, u režiji Milana Neškovića i u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Vaš Gazda Marko u predstavi „Nečista krv” ostao je bogataš koji može da priušti sebi da kupi mladu ženu.Šta je novac danas? Da li se može kupiti ljubav?

Očigledno sve oko nas ukazuje na to da se ljubav može kompenzovati, i ceo život nam se servira. I poimanje života na te neke instant pojmove, instant pakovanja koja nam nude poimanje života da postoji nešto što bi se nazvalo kompenzacijom za ljubav. Naravno, ne može se kupiti. Ljubav je jedna, jedina, jedinstvena! Nedokučivo dokučiva, nije svakome data i nikada tako nešto grubo ne bih mogao da pomislim od sebe. Mi smo verujuća bića, kada to kažem, ne mislim samo na religijski odnos prema životu. U ljubav se veruje, za ljubav se trpi, za ljubav se izgara, strada. To su kategorije koje se ne kupuju. To s Gazda Markom jeste zanimljivo. On je, moglo bi se reći, kupio mogućnost, kupio samo jedan tren života u kojem će zarad istinske ljubavi, nekog plemenitog osećanja, makar ga ja tako doživljavam i tumačim, moći da kaže: volim. Zaneseno, strastveno, ljubavnički, muški volim. Stvarno volim i osećam da volim. Verujem da se taj moj Gazda Marko istinski zaljubio. I ta istinska ljubav ga je tako fatalnim i učinila.

U pauzi između snimanja filmova i serija, istrajavate na novoj scenskoj formi, monodrami „Knjiga o Milutinu”, čija premijera se očekuje početkom 2020. godine. Zašto ste za „solo” susret s publikom odabrali baš Popovićevog „Milutina”?

Milutina Danka Popovića sam još devedesetih godina prošlog veka prvi put čitao. Tada nisam imao prema njemu takav odnos, kao ni prema bilo čemu što sam čitao kao mladić. Sada, kada ta dela ponovo čitam i tumačim u svojoj zrelosti, to su potpuno različiti svetovi, skoro pa suprotni. Milutina mi je predložio reditelj Egon Savin, koji je u velikoj meri uticao na moj glumački izraz. To jeste, zapravo, Egonov izbor, ali možemo reći i da je Milutin nekako izabrao mene zato što mi je Popovićev sin s poverenjem ustupio prava na taj tekst. Rad na monodrami je zaista istrajavanje. Neprestano sam u tim rečima, pričama, motivima. Svaku pauzu u radu, posebno dok vozim, koristim da učim tekst, tako što slušam samog sebe kako izgovaram te reči. Vuče me cela ta priča, i ceo taj pojam rata, sveta, sela, pojedinca, Srbina. Milutin je vrlo pragmatičan, tačan, iskren čovek, praktičan, mudar, lukav. Kada bismo bili takav narod, bili bismo mnogo više blagodeti udostojeni nego što jesmo sada. Kada bismo svi imali mnogo više u zrnevlju tog Milutina, to što ga je odvelo do Albanije, Afrike i vratilo ga svim tim sinjim morima, svim tim bitkama, Kajmakčalanima, Kolubarama, Cerovima vratilo ga živog i nepokvarenog kući, a sve je ukazivalo da će baš da se desi suprotno. On je jedan od onih primeraka ovog naroda koji je uprkos svemu sačuvao i čast i obraz, i nikada se nije svetio, gordio, a voleo je. I ako je sudio svojoj zemlji, i ako se ljutio na nju, voleo je svoju zemlju, uprkos svemu.

Popovićev Milutin, šumadijski seljak, domaćin i vojnik, dugo pamti. Šta ste usvojili od Milutina u svom ličnom životu?

Taj Milutin, njegovo samo ime govori, ima nečeg svetačkog, krotkog, trpeljivog, mirnog u sebi. Sve njegovo bih voleo da imam i sam. Naravno nemam, ali glumci imaju to zadovoljstvo, luksuz da kada rade neke uloge, čine i sebi dobro, zato što kroz te likove imaju priliku da makar u vreme izvođenja predstave žive taj neki život i misle tim nekim karakterom. I tom svešću. Jako mi prija ovaj Milutin, u ovim mojim zrelim godinama upućuje me na neke moje predrasude, lične samoobmane. Duboko verujem da će Milutin biti ljudima dragocen kada ga budu slušali i gledali. U monodrama u principu nema šta da se gleda, ima da se čuje i ako budem dovoljno emotivan koliko je on, eto, imaćemo šta i da vidimo.

Šta se promenilo od vremena Milutina do danas? Koliko su ljudi zapravo naučili od istorije budući da joj se neprestano iznova vraćaju?

Nismo dovoljno naučili i savladali veštinu šta znači voleti svoju zemlju, na primer. Šta znači pripadati svom narodu. Zaista mislim da su se te kategorije pogubile u našim različitostima. Ljudi su izgubili ono iskonsko, osnovno da čovek mora biti čovek. Ne može ništa drugo i nikada biti, e to se nekako istrošilo. Milutin je prošao kroz rat, nije postao zločinac, ni profiter. Taj Milutin je zapravo proživeo epski život u ljubavi prema zemlji i prema bližnjima. Da li neko misli da voli svoju zemlju više zato što veruje da je neko drugi ne voli? Užasno mi te razlike smetaju, opterećuju me. Nikada nisam pripadao tim mrziteljskim frakcijama. Nikada neću ni pripadati. Milutin je Srbin koji ne mrzi.

Filmska publika vas upravo gleda u filmu „Realna priča” vašeg kolege Gordana Kičića. Nedavno ste završili i snimanje filma „Vikend sa ćaletom” Miroslava Momčilovića. Tu je i rad na novim serijama, i sve to u sezoni pečenja rakije. Kako sve stižete?

Nešto u meni me goni, tera da stignem što više. Nekada žalim što ne mogu još više da postignem, takva vremena živimo. Takva su nam poslušanja u ovim vremenima data. „Treba znati stići i uteći i na strašnom mestu postojati.” Ima nečega plemenitog u hajdučiji. Moramo da nađemo način da budemo moderni hajduci, verzirani i moderni ratnici i ljudi. Kako neko reče, pa i ako smo Srbi.

Izvor: Politika

PODELITE OVAJ TEKST NA: