detalj slike: KRK Art dizajn

Kristina S. Rajić

HRAMOVNO ISKUSTVO TRADICIONALNE KNjIGE

APSTRAKT

Cilj istraživanja je sagledavanje uticaja žive autorske reči u atmosferi visokointelektualnog, stručnog i kulturnog ambijenta na odnos tinejdžera prema tradicionalnoj knjizi, prema savremenoj književnosti i prema kulturi.

Korišćene su metode: kvalitativne i kvantitativne paradigme. Predstavljeni su primeri iz vannastavne prakse gimnazijalaca i intervju – esej, koji su prethodili istraživanju, kao i realizovani upitnik, planirani deo ovog istraživanja.

Istraživanje je razmatrano sa bibliotečkog, kulturološkog, sociološkog, pedagoškog, nastavno-metodičkog i književno-naučnog, tj.recepcijskog odnosa mladih prema knjizi. Ukazano je na važnost pojedinih aspekata uz preporuku realizacije pojedinih modela.

Ključne reči: tradicionalna knjiga, odnos gimnazijalaca prema knjizi i književnosti, književne promocije, kulturna atmosfera, podsticaj

IZMEĐU STATISTIKE I STIMULACIJE

Mnogi naučnici širom sveta bave se temom čitalačkih navika mladih. Pišu se i objavlju svake godine brojne studije s ciljem da se sagleda u kojoj meri savremeno društvo utiče na odnos tinejdžera prema knjizi u nameri da se iznađu metode unapređenja tog odnosa. Era interneta i društvenih mreža dovela je do bržeg tempa života. Umreženošću s ljudima, ne samo iz šireg okruženja, već i s ljudima iz najdaljih delova sveta, pojedinac je svakodnevno dostupan ogromnom broju ljudi, ujedno je društveno aktivniji, što je posebno karakteristično za životnu dob mladih ljudi, kojima je po prirodi stvari odnos s vršnjacima tada najvažniji. Postavlja se pitanje koliko vremena mlad čovek ima za knjigu savremenim načinom života, pored konzumiranja pitkih, često i trivijalnih sadržaja koji mu se na društvenim mrežama nude. Na koji način zainteresovati učenike za svet književnosti i sticanje redovnih čitalačkih navika, izazov je roditelja, nastavnika i naučnika koji se ovom temom bave. Značaj čitanja ogleda se u obrazovnom, intelektualnom i emotivnom sazrevanju mladog čoveka. Estetska uloga kroz recepciju književnih dela oplemenjuje ličost i afirmativno utiče na izgradnju čoveka kao bića kulture, a kroz osvešćenog pojedinca i na kulturu čitave zajednice i nacije.

Približno su jednaki rezultati istraživanja mnogih studija, od kojih je za ovu priliku izdvojeno jedno kvantitativno istraživanje Nacionalne strategije za mlade. „Gotovo polovina srednjoškolaca (47%) slobodno vreme provodi u nestrukturiranom druženju sa vršnjacima. Pored vršnjaka, srednjoškolci slobodno vreme rado i često provode uz televizor (45,8%), uz mobilni telefon (32,8%) ili uz kompjuter (28,6%). Svaki peti srednjoškolac se bavi sportom, mali broj srednjoškolaca u slobodno vreme čita knjige ili prati događaje iz kulture, a još manji broj se bavi nekim vidom stvaralačkih aktivnosti.“ (Nacionalna strategija za mlade 2007: 286)

Zaključak strateškog istraživanja je da bi trebalo da „svaka mlada osoba, bez obzira na društvenu grupu kojoj pripada, životne uslove i/ili pol, ima jednaku priliku i dovoljno stimulativne uslove da se kvalitetno obrazuje.“ (Nacionalna strategija za mlade 2007: 22) Iz mnogobrojnih radova na ovu temu, uviđa se da su se i naučnici, kao i metodičari i praktičari u radu s mladima našli u nekakvom „vrzinom kolu“; pojava se evidentira, ukazuje se na potrebu unapređenja čitalačkih navika mladih, potrebu iznalaženja kulturnog obrasca, ali iz decenije u deceniju naročitih pomaka nema.

MLADI ŽEDNE ZA KULTUROM. KO ĆE IH ODVESTI NA IZVORIŠTE?

Polazište ovog rada koji se bavi temom književnih promocija jeste školska praksa, kao i javno ukazivanje i predlaganje kulturnog modela kroz saradnju škola i institucija kulture. Uvidevši s kolikim poletom, ozbiljnošću i kreativnošću su gimnazijalci priređivali književne večeri i matinee u svojoj učionici, iskoračila sam s njima iz učionice i postali smo redovni gosti Srpske književne zadruge četvrtkom u jedanaest sati, čija je Svečana sala, kako se ispostavilo, pravi primer hramovnog iskustva knjige i književnosti za mlade.

Srpska književna zadruga, osnovana je 29. aprila 1892. godine u Beogradu. Prvi predsednik je bio Stojan Novaković, a potpredsednik Jovan Jovanović Zmaj, koji je uradio i amblem Zadruge, dok je ime Srpska književna zadruga predložio Svetislav Vulović. Prva objavljena knjiga bila je „Život i priključenija“ Dositeja Obradovića. Ove godine se nizom događaja obeležava sto trideset godina njenog kontinuiranog trajanja. „Ako se traži ustanova visokih kulturnih, prosvetnih, umetničkih i naučnih vrednosti koja je u Srbiji 20. veka bila među vodećim onda je to Srpska književna zadruga. Koreni njenog nastanka su u 19. veku. (...) Dugačka je lista svega onog što je Srpska književna zadruga dala kao svoj doprinos srpskoj kulturi. Ona je svojevrstan pokazatelj vrednosti nastalih na području srpske kulture u 20. veku, čija je istorija nesaglediva bez uvida u istoriju Srpske književne zadruge.“ (Reljić, Perišić 2017: 18) Upravni i uređivački odbor ove institucije je prepoznao važnost uključivanja i upoznavanja mladih sa aktivnostima i izdavaštvom SKZ. Sve veći broj nastavnika i škola se pridružuje projektu POVRATAK ĆIRILICI I ČITANjU u organizaciji SKZ, koji podrazumeva učešće učenika na literarnom konkursu, književne promocije u školama, kao i u Knjižari i Svečanoj sali SKZ. Kada gimnazijalci odlaze s profesorkom na male svečanosti u SKZ, mi se neformalno dogovaramo o odlasku u „Zadrugu“, koja nam je sinonim za kulturnu združenost, naspram danas tako opšteprihvaćene medijske ružičaste nakaradnosti koja se odenula istim imenom, baš onako kao što neki obrću krst.

„Slike velikana srpske književnosti svuda su oko nas; u ormarima čitava biblioteka plavog kola i ostalih izdanja knjiga iz različitih perioda; u posebnom kutku skulptura Vuka Karadžića, gusle i ispisana slova ćirilice. Za velikim stolom Svečane sale Srpske književne zadruge – sve prava gospoda! Okupili se pravi intelektualci, pravi novinari, svi u prijateljskom odnosu međusobnog uvažavanja. Iza njih publika, mi, deca. Zna se gde je kome mesto. Atmosfera – domaćinska, topla, gotovo familijarna. Svi su bili veoma kulturni, pa smo morali i mi.“, tako su gimnazijalci opisivali svojim drugarima iz odeljenja koji bi izostali ili još uvek nisu posetili Srpsku književnu zadrugu utiske sa književnih promocija.

Njihova ozarenost, neko iznenađujuće ushićenje (a to se redovno dešava sa svakom grupom od desetak učenika koju odvedem na kulturni događaj u SKZ, SKC, Kolarac ili u Kuću Đure Jakšića) svedoče da, u ovim ogoljenim vremenima medijskog rata protiv duhovnosti i intelekta, mladi žedne za istinskim vrednostima.

Često se kritikuju deca i omladina da ne čitaju, da previše vremena provode uz internet-sadržaje zbog kojih izostavljaju druženje uživo. Zapitajmo se šta i na koji način smo im ponudili. Gradski domovi kulture sa svojim kulturno-obrazovnim programima i kada imaju određene sadržaje ne trude se ili ne znaju kako da ih približe mladima.

Časovi izbornih predmeta se u mnogim školama dodeljuju da bi pojedini nastavnici sačuvali normu, a ne radi opšteg unapređenja učeničkog obrazovanja, čime se učenici dodatno udaljavaju od kulture i umetnosti. Čini se da je sve to tapkanje u mestu, izbegavanje suštinski bitnih činilaca obrazovanja što samo vodi u stagnaciju i degradaciju mladosti, a to znači i čitavog društva.

U osnovi školskog sistema mora da postoji planska saradnja škola i institucija kulture. Nastavnik ne može imati duplo radno vreme od predviđenog kroz vannastavne aktivnosti koje mu se dodatno ne plaćaju, ma koliko veliki entuzijasta bio i s ljubavlju se posvećivao svojoj pedagoškoj misiji. Ne može jer ima i svoj privatan život, odgovornost i kao roditelj prema sopstvenoj deci i porodici. Važno je da kao kolektiv, kao nacion shvatimo da deca u školskom sistemu ne smeju biti prepuštena slučaju ili nečijoj dobroj volji. Kako će neko ko se nije susreo s kulturom u suštinskom smislu, osvestiti sebe kao kulturno biće? Učenici književnost doživljavaju najčešće kao deo prošlosti, deo bibliotečkog fonda, čiji su autori davno preminuli. Treba ih susresti s kovačnicom reči, sa žiškom stvaralaštva, direktno sa savremenim piscima!

S druge strane, brojni poslenici kulture i umetnosti žude za mladom publikom, za onima koji će upamtiti njihovo stvaralaštvo, za nastavljačima. Pravu radost im pričinjava prisustvo školske grupe. Kulturni kontinuitet mora da se uspostavlja, neguje i nastavlja. Nije naša uloga da samo pričamo o velikanima naše istorije, o Svetom Savi i potonjim velikanima. Valjda i mi kao svetosavci treba nešto da stvorimo, da i mi ostavimo neki valjan trag za sobom. Kroz dela ćemo vaspitavati i potomstvo. Uvedemo li ih u intelektualni krug, oni će se prepustiti i upijati baš kako je to mladima i svojstveno. Deca najbolje uče oponašajući odrasle, ali i kroz vršnjački uticaj. Sadejstvom ta dva činilaca ostvaruje se puni efekat kulturnog i duhovnog integrisanja mladih.

Smatram da postoji vrlo efikasno rešenje za problem koji imamo. Svoj predlog sam iznela u junu 2018. g. na konferenciji u organizaciji „Bazzarta“ u Beogradu, kome su prisustvovali profesori, predstavnici Ministarstva prosvete, Ministarstva kulture, reditelji, glumci, kustosi muzeja. Ministarstvo prosvete bi trebalo da uvede tzv. blok-nastavu iz kulture za koju bi nastavnik bio angažovan u okviru svog redovnog radnog vremena (dakle njemu bi bio dodeljen taj predmet na godišnjem nivou kao deo norme) da odvede učenike na književnu promociju, u muzej, na izložbu, koncert, pozorište, kinoteku, biblioteku... Tog dana bi učenici imali samo nastavni predmet blok-nastavu iz kulture, a bili bi oslobođeni redovnih časova za taj dan, kako im ne bi sve bilo prenaporno. I tako bar pet puta godišnje. Program i sadržaj po razredima bi došao kao preporuka Ministarstva prosvete za određene školske uzraste. Ovaj model nije nikakva novina u školskom sistemu jer već postoji u okviru nekih stručnih škola tzv. blok-nastava za posetu sajmovima, fabrikama i sl. Samo ga treba usmeriti i na kulturu.

Kultura, kako su to učenici spontano izrekli, obavezuje čoveka, a nekultura žutih strana kvazi-novinara, rijaliti emisija u kojima se propagira promiskuitet, nakaradni hedonizam uz učestalu crnu hroniku vodi u degradaciju, anarhiju i ličnu i nacionalnu dezorjentisanost. Kreativnost i umeće mladih je izuzetna, samo ih treba uvesti u svet moguće lepote. Tada će i sami oponašati i preuzimati kulturne obrasce ponašanja.

Izlaganje na pomenutoj konfernciji i neposredni uvid u stanje na terenu, me je suštinski i podstaklo da se posvetim istraživanju o značaju visokokulturnog iskustva susreta s knjigom – uloge književnih matinea i književnih večeri za mlade.

INTERVJU – ESEJI MATURANATA

U prilog ovom istraživanju, izdvajam najpre dva eseja maturantkinja Desete gimnazije „Mihajlo Pupin“, koja bi se metodološki mogla razmatrati kao intervju - vid naučnog istraživanja (koji nisu pisani za potrebe ovog istraživanja, već se samo istraživanje njima koristi, što se čini još pouzdanijim, objektivnijim) s temom: Matine četvrtkom u Srpskoj književnoj zadruzi, Milice Đorđević i Beskrajno plavo kolo Jane Rokić, uz napomenu da su oba rada objavljena 2021.godine. Uz poziv da odgovore na zadatu temu povodom literarnog konkursa SKZ, učenicima sam dala sledeće smernice: da predstave svoj odnos prema događajima kojima su prisustvale kroz zapažanja i izdvajanje značajnih pojedinosti u svetu koji ih je okruživao; da iskažu da li je, šta konkretno i u kojoj meri uticalo na njihovo osvešćivanje sebe kao bića kulture i odnosa prema tradicionalnoj knjizi i književnosti.

Milica Đorđević 4/9 MATINE ČETVRTKOM U SRPSKOJ KNjIŽEVNOJ ZADRUZI (Prva nagrada na konkursu Srpske književne zadruge u kategoriji radova s temom o tradiciji SKZ)

„Iako nisam sedela za glavnim stolom, po bontonu koji poštuje hijerarhiju one prave društvene elite, provedeno vreme u toj prostoriji, dok sam slušala govore o novoj knjizi učinilo je da se osetim kao akademik ili pisac, neko poput Tomasa Sternsa Eliota ili Oskara Vajlda, koliko god to detinjasto bilo, jer nam se ukazala prilika da i mi budemo deo te uzvišene inteletualne atmosfere. Međutim, ovaj događaj je imao još nekog uticaja koji je bio mnogo važniji, a to je bilo moje konačno približavanje srpskoj književnosti. U toj sobi, prvi put slušajući pisce kako pričaju uživo, pisce koji nisu samo opisani u nekoliko rečenica u Čitanci, pisce koji su idalje živi, a ne figure iz daleke prošlosti, potpuno drugačije od vremena u kome živim, odjednom je postalo mnogo jasnije razumevanje vrednosti srpske književnosti koju sam bila zaobilazila.ˮ

Jana Rokić 4/5 BESKRAJNO PLAVO KOLO

(Učešće na konkursu Srpske književne zadruge u kategoriji radova s temom o tradiciji SKZ)

„Četvrtak je postao dan za književnost. Drugarica i ja bismo posle posete šetale Knez Mihailovom ulicom i, povučene mudrim ljudima koji su govorili na matineu, verovale da smo i same dorasle sličnom filozofiranju. Pretpostavljam da je nekima oko nas to bilo naporno, ali mi bismo se ceo dan koristile rečima koje smo do tad samo čitale u knjigama. Tek kada je došlo do podle izolacije zbog korone, shvatila sam koliko mi književna jutra u Srpskoj književnoj zadruzi nedostaju. Niko iz moje kuće ne zna da citira Šekspira, a moji drugari ne razmišljaju mnogo o pojmu duše. Tada mi je postalo jasno kakva je čast bila slušati tako obrazovane i prosvećene ljude. Čak i u privatnom razgovoru, kada bi nam pre početka matinea prišao neko od govornika, književnik, kritičar, shvatali smo koliko je duboka njihova misao. Upijala sam svaku reč, verujući da književnici znaju njihovu vrednost. Bila sam u pravu, samo pažljivo slušati takve umove, bilo je dragoceno.ˮ

Iz priloženih radova maturantkinja jasno je koliko hramovno iskustvo susreta s tradicionalnom knjigom može da ostavi duboki trag u ličnosti čoveka i bude svetlost kroz celoživotni put. Od ambijenta, simbola, portreta do umnih i stilski izuzetnih govora književnika i kritičara, sve se trajno urezuje u svesti mladih. Prisustvujući takvom skupu učenici se osećaju privilegovani i darovani, njihov odnos prema knjizi i književnosti se znatno unapređuje. Književne promocije postaju događaj kojem se sa iščekivanjem vraćaju, što govori o potrebi kontinuiteta. Srpska književnost, kao i savremena književna produkcija postaju živi svet koji je deo društvene zajednice, a ne zatvoren, nepoznat paralelni svet daleko od očiju mladih. Pred pojedinim mladim ljudima otvaraju se vrata elitističkom čitanju, prevođenju i tumačenju književnih dela u šta se zdušno uključuju.Umetnici nadahnjuju mlade da i sami uzlete u sfere duhovnog tako što postaju čitalački posvećenici, a možda se u njima samima začinje i novi pisac. Nesaznatne i nemerljive su nam do kraja visine takvih uzleta.

STATISTIČKI PODACI SPROVEDENOG KVANTITATIVNOG ISTRAŽIVANjA

Kako se istraživanje na ovom polju ne bi svelo na autorski kvalitativni prikaz, radi potpunijeg uvida, primenićemo i kvantitativno istraživanje u vidu upitnika o značaju književnih promocija za unapređenje odnosa mladih prema knjizi, književnosti i kulturi. Na poslati upitnik je odgovorilo 374 učenika. Ispitanici su gimnazijalci škola koje su prijatelji, saradnici Srpske književne zadruge: Desete gimnazije „Mihajlo Pupin“, Devete gimnazije „Mihailo Petrović Alas“, Zemunske gimnazije, Karlovačke gimnazije i Valjevske gimnazije. Ciljna grupa su ispitanici za koje se pretpostavlja da im je knjiga bliska, da su učenici već izgradili čitalačke navike, ali je bilo značajno ispitati da li su i u kom procentu prisustvovali književnim promocijama i kakvo je njihovo mišljenje o uticaju književnih susreta na tinejdžere.

ANALIZA UPITNIKA I ZAKLjUČCI

Ukupno je bilo osamnaest pitanja zatvorenog tipa na koje je trebalo dati po jedan odgovor. Poslednje pitanje je otvorenog tipa u vidu komentara i zapažanja učenika.Na osnovu obrađenih podataka, možemo izvesti nekoliko zaključaka. Pretpostavka od koje se pošlo jeste da veliki procenat učenika gimnazija koje su bile obuhvaćene upitnikom u suštini redovno čita, pokazala se kao opravdana. Školske lektire ne pročita 8,8% učenika koji su se na prvo pitanje izjasnili da čitaju samo prepričane verzije dela. Pored toga što je tradicionalna knjiga i dalje najzastupljeniji oblik knjige ( 56,4%), učenici koriste i elektronsku verziju (21,1%). Ono što je relativna novina je da učenici koriste i audio knjige, njih 9/9% će radije slušati nego čitati knjigu. Skoro 70% njih redovnije čita u gimnaziji u odnosu na osnovnu školu. Nije mali broj gimnazijalaca koji čita i knjige vanškolskog sadržaja (41,1%). Zanimljivo je da se niko od njih nije izjasnio da ne voli da čita, iako se (36,9%) izjasnilo da nema vremena za čitanje drugih knjiga, što je i prilično razumljivo s obzirom na veliku opterećenost učenika školskim lekcijama, ali i treninzima koje mnogi redovno pohađaju. Alarmantno, ne procentualno već saglasnošću određenog broja učenika (17,1%), izjasnio se da bi rado čitali i druge sadržaje, ali ne znaju šta. Tu je uloga nastavnika, bibliotekara, roditelja, pa i sistema pozvana da se zapita.

Kada je reč o iskustvu gimnazijalaca s književnih promocija, polovina njih nikada nije za osmogodišnje školovanje u osnovnim školama prisustvovala nekom predstavljanju knjige, ne zato što su bili lenji ili nezainteresovani, već ih niko nikada nije ni pozvao(!). Polovina učenika i dalje ne prisustvuje promocijama. Situacija se, kako statistički vidimo, nije promenila ni u gimnaziji, što ni ne čudi jer 31% učenika i dalje uopšte ni ne dobija informacije o tim događajima.

Ohrabrujuće je to što se 30% gimnazijalaca koji su jednom posetili književnu promociju iznova vraća književnim susretima. Jedini od koga su upućeni su nastavnici srpskog jezika i književnosti, što je pokazatelj velike uloge nastavnika, ali i nedovoljno uključečnih drugih zaposlenih u školskom sistemu, kulturnim centrima, opštinama i sl.

Veliki broj učenika se izjasnio da su književne promocije važne za valjan odnos učenika prema tradicionalnoj knjizi ( 45,2% su u potpunosti saglasna, 32,1% delimično saglasan, 13,9% neodlučnih) i književnosti uopšte (52,1% u potpunosti saglasan, 25,7% delimično saglasnih, a neodlučnih 14,7%). Slična statistika je i kada je reč o uticaju književnih promocija na odnos prema savremenom stvaralaštvu i na osvešćivanju učenika kao bića kulture.

Želju da pročitaju knjigu o kojoj su slušali na promociji imalo je 19,5% učenika, a u odnosu na one koji posećuju književne događaje to je oko polovine prisutnih, što se može smatrati vrlo podsticajnim i ohrabrujućim podatkom.

Polazna pretpostavka ovog istraživnja je bila da mladi žedne za kulturom i da književni susreti s pesnicima i piscima treba da budu sastavni deo školskog obrazovanja. Teza je u potpunosti potvrđena ne samo kroz intervju – esej maturanata već i kroz upitnik u kom su se 52,4% učenika izjasnila da su u potpunosti saglasni s tim predlogom, 25,9% delimično je saglasno a 11,8% neodlučno; nijedan učenik nije protiv.

Svesni da su književni susreti vrlo dragoceni, interesantan je podatak da bi se oko 38% učenika osmelilo da učestvuje svojim književnim radom na nekoj đačkoj promociji, a nije zanemarljiv ni procenat neodlučnih (26,5%). Nesumnjivo je da knjiga i književnost, odnosno lepa reč imaju veliku moć u kulturnoj, pa i stvaralačkoj afirmaciji mladih.

Poseban segment pitanja upitnika posvećen je Srpskoj književnoj zadruzi, a ispitanici su učenici čije su škole članovi SKZ, prijatelji, a donekle i saradnici. Iz kvalitativnog metodološkog pristupa – iz nastavne prakse i intervjua – eseja maturantkinja, sagledan je uticaj matinea u SKZ četvrtkom na kulturno osvešćivanje mladih. Putem kvantitativne metode – primenom upitnika (direktna pitanja: 7,8,14,15, mada ima i više indirektnih pitanja) nastojalo se da se šire ispita mišljenje učenika o hramovnom iskustvu susreta s knjigom.

Najpre uviđamo da 64,7% gimnazijalaca nikada nije posetilo SKZ. Oni učenici koji su posećivali SKZ su saglasni da je to mesto visokokulturnih i intelektualnih skupova, da se osećaju ispunjeno i samozadovoljno i požele da opet dođu. Niko nije iskazao nezadovoljstvo. Ti učenici su takođe saglasni da su im književne promocije književni svet učinile realnijim, stvarnijim; da su takva iskustva značajna za formiranje ličnosti učenika i odnos prema tradiciji (saglasno je u potpunosti 27.8%, a delimično saglasnih je 29,9%; neodlučno je 28,1% učenika). Ova statistika nam je pokazatelj toga da čak i oni učenici koji nikada nisu prisustvovali nekoj književnoj promociji u SKZ ili su neodlučni po tom pitanju (jer nisu bili u prilici da o tome razmišljaju, da sebe osveste u tom smislu) ili imaju pozitivan odnos apriori. Podatak koji je nezadovoljavajući je da više od polovine ispitanika uopšte nije upoznato sa značajem Srpske književne zadruge uprkos tome što je reč o gimnazijalcima iz škola koje su članovi i prijatelji ove naše značajne institucije.

Poslednje, devetnaesto pitanje omogućava nam da eventualno od učenika saznamo ponešto što ne bismo ni pomislili da ih pitamo, da sakupimo autentične podatke, stavove i njihove lične predloge. Ono što je najpre uočljivo je to da su najpotpunije komentare u najvećem broju izrazili učenici koji su već kulturno osvešćeni, jer svedoče o iskustvenom. Ovo je pogodna anketa i za uvid u to koliki broj gimnazijalaca piše ćirilicom. Procenat je, vidimo, znatno manji. Međutim, na osnovu njihovih odgovora zapažamo da ćirilicom pišu najčeće oni učenici koji su odlazili na književne promocije, tako da bi i to mogao biti jedan od pokazatelja uticaja na očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta. Književne promocije im pružaju uživanje, opuštajuće su i lepe, kažu da je to odličan način da se sazna o nekoj knjizi. Neko je naveo da je to interaktivan način, što je interesantno. Iako je publika u suštini pasivna, samo je u ulozi posmatrača, učešće dobrih govornika – pisaca, glumaca i kritičara učenike čini misaono vrlo usredsređenim, tako da im se čini da su i oni sami uključeni u interakciju, što zapravo u relaciji autor – delo –čitalac suštinski i jeste tako. Književne promocije ih, kako kažu, podstiču na dodatno razmišljanje. Pojedini ispitanici su istakli da na književnim promocijama uče o načinu analize književnih dela. Takođe je istaknuto, a suštinski je bitno – treba uvesti decu u taj svet, približiti im knjigu. Komentar jednog učenika o književnim promocijama vrlo je sugestivan: „Svako treba da prisustvuje bar jednom“, vraća nas na početak ovog rada i na Nacionalnu strategiju u kojoj stoji da svako treba da „ ima jednaku priliku i dovoljno stimulativne uslove da se kvalitetno obrazuje“(Nacionalna strategija za mlade 2007: 22). Učenici izražavaju žaljenje što nisu prisustvovali književnim promocijama i želju da ubuduće budu informisani. Nekoliko učenika se izjasnilo da nema iskustva s književnim promocijama pa samim tim ni svest, mišljenje o njihovom značaju, što ponovo potvrđuje tezu o tome - da bi čovek osvestio sebe kao biće kulture mora se susresti s njom licem u lice.

Ostaje nada da će ovo istraživanje privući pažnju nadležnih. Model je predložen kroz blok-nastavu, a moguće ga je sprovesti i kroz postojeće izborne predmete: Jezik, mediji i kultura ili Umetnost i dizajn, samo je potreban valjan plan i organizacija. Državni sistemi, Zavodi za unapređenje obrazovanja, Ministarstvo kulture i Ministarstvo prosvete su po ovom pitanju najpre odgovorni. Deca ne smeju biti prepuštena slučaju ili dobroj volji nekog entuzijaste. Njihova žeđ za kulturom je evidentna, samo ih treba okupiti i povesti na izvorište.

LITERATURA

GRAĐA

Đorđević, Milica„Matine četvrtkom u SKZ“ u: „ŠKOLSKI ČAS srpskog jezika i književnosti“, br.3-4, 2021,Beograd: IP „Vaša knjiga“, 2021.

Rokić, Jana „Beskrajno plavo kolo“ u: Đački zbornik učenika Desete gimnazije „Ključ za jedan sat sreće“, br. 2, godina 2, Beograd, škol. 2020/2021, Niš:Galaksijanis, 2021.

Rajić, Kristina, UPITNIK „KNjIŽNE PROMOCIJE“, sproveden u junu 2022. godine, obuhvaćeno ukupno 374 učenika: Desete gimnazije „Mihajlo Pupin“, Devete gimnazije „Mihailo Petrović Alas“, Zemunske gimnazije, Karlovačke gimnazije i Valjevske gimnazije.

Fotografije: iz lične arhive autora rada, Beograd, 2018-2021.

CITIRANA LITERATURA

Radna grupa Vlade Republike Srbije, Nacionalna strategija za mlade, Beograd: „Službeni glasnik RS”, br. 55/05, 71/05-ispravka i 101/07, 2007.

https://transformator.bos.rs/uploads/library/1396456831_nacionalna-strategija-za-mlade.pdf

Reljić, Jelica, Perišić, Miroslav „Srpska književna zadruga: 1892-1914“ : dokumenta, Beograd: Arhiv Srbije, 2017.

POSEBNA LITERATURA

Ilišin, Vlasta „Interesi i slobodno vrijeme mladih“ u V.Ilišin, F.Radin (ur.) „Mladi uoči trećeg milenijuma“, Zagreb: Institut za društvena istraživanja, 2002.

Joksimović, Snežana „Doprinos škole u formiranju vrednosti mladih“ u „Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u budućnost“, okrugli sto, Beograd: Institut društvenih nauka: 173-179, 2003.

Krnjaić, Zorica, Stepanović, Ivana i Pavlović Babić, Dragica „Čitalačke navike sredoškolaca u Srbiji“ U: Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, Godina 43 • Broj 2 • Decembar 2011 • 266-282 Originalni naučni članak, Beograd: Institut za psihologiju, Filozofski fakultet, 2011.

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0579-6431/2011/0579-64311102266K.pdf

Subašić, Bojana, Opačić, Bogdana „Vrednosti i kulturni aktivizam maturanata Srbije“, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2013.

https://zaprokul.org.rs/wp-content/uploads/2015/02/2013_matiruranti_vrednosti.pdf

ABSTRACT

The research aims to examine the influence of the living author's word in the atmosphere of highly intellectual, professional and cultural ambience on the attitude of teenagers towards traditional books, contemporary literature and culture.

Methods used: qualitative and quantitative paradigms. Examples from extracurricular practice of high school students and interviews - essays, which preceded the research, were presented, as well as the realized questionnaire, the planned part of this research.

The research was considered from the library, cultural, sociological, pedagogical, teaching-methodological and literary-scientific, ie the reception attitude of young people towards books. The importance of certain aspects was pointed out with the recommendation of the realization of certain models.

Keywords: attitude of high school students towards books and literature, literary promotions, cultural atmosphere, encouragement

PODELITE OVAJ TEKST NA: