Goran Debelnogić je rođen na Sokocu u Republici Srpskoj, Bosna i Hercegovina, a danas živi u Akronu, Ohajo, Sjedinjene Američke Države. Svoju profesionalnu karijeru započeo je kao novinar po završetku Pravnog fakulteta u Sarajevu, da bi nakon godinu dana postao referent za imovinu i normativu u svojoj opštini.

Kako kaže, odluka o odlasku u Ameriku nije bila laka, ali ni jednostavna. Tadašnja inflacija, propast sistema i mnoge druge okolnosti koje su terale ljude da jure za boljim životom dovele su i Gorana do velikog životnog preokreta. Preseljenje u Ohajo navelo ga je na razmišljanje kako život može biti opušteniji i slobodniji, bez ikakve prepreke razvoju pojedinca u svakom pogledu, a posebno u profesionalnom.
Korak u svet mu tada nije bio nimalo čudan, ali mu pogled sa sadašnje distance govori da je takva odluka bila hrabra i da je to ogledalo mladalačkog instinkta i potrebe za nečim boljim.

U Americi je najpre radio u Pravničkom komitetu za ljudska prava u Njujorku, a zatim nizao poslove i uspehe. Raznolika karijera mu je pomogla da širi svoja znanja i da pomaže ljudima širom sveta. Goran nikada nije zaboravio teške trenutke provedene u svojoj rodnoj zemlji i brojnim je donacijama pružao pomoć ljudima kojima je ona bila najpotrebnija.

Osnivač je organizacije "Američki Srbi" u Njujorku.


Rođeni ste na Sokocu. Šta vas je podstaklo da napustite svoj rodni kraj?

Bilo je to pre gotovo trideset godina. Okolnosti su tada bile veoma tužne i ružne iako sam radio u opštinskim organima, što je bilo premija u vremenu opšte nezaposlenosti. Inflacija je galopirala i gutala zarade, tako da je plata desetak dana posle isplate vredela upola manje. Inače, osećala se propast sistema na sve strane, svi smo znali da živimo u lažnoj nadi da će nešto biti bolje, a u suštini svi su bili potpuno razočarani i depresivni, osećali ubrzani kolaps, ali bili i uplašeni za budućnost, za sebe, za svoje porodice. Korupcija je cvetala u svim oblastima, a jednoumlje i strah mračili su nebo iznad naših života. Kao i mnogi drugi mladi, školovani, puni elana i želje za životom tog vremena, i ja sam bio na raskršću: ili živeti u tom košmaru koji preti da se pretvori u požar, ili tražiti druga rešenja, pa i van zemlje u čiju budućnost se sve manje verovalo. Bila bi poduža lista sitnica koje život znače, a koje su uticale na tako radikalnu odluku, ali se na neki način mogu svesti u nekoliko reči: potraga za slobodom, poštovanjem, profesionalnim ostvarenjem, normalnim životom bez straha, bez jednoumlja, dvoličnosti, korupcije. Nisu to bile lake odluke, bio je zaista veliki rizik, jer se dosta toga moralo u pripremi raditi u tajnosti da mi iz nekog razloga ne bi oduzeli pasoš, što se nekima dešavalo, uz dodatni rizik odlaska u nepoznato, sa slabim znanjem engleskog jezika i skromnim finansijama. Kada se setim svih tih detalja čudim se svojoj hrabrosti, ali valjda su taj mladalački instinkt i potreba za nečim boljim bili jaki motivi.

Završili ste Pravni fakultet u Sarajevu. Kako ste se odlučili da skoro godinu dana radite kao novinar?

Kao što rekoh, ekonomija zemlje je bila na kolenima. Godinama se benzin točio po par-nepar sistemu, kafa, šećer, ulje i druge potrepštine kupovale na kupone, najosnovnija roba i hrana švercovali iz Italije, Turske i Mađarske, a redovi u javnim kuhinjama bivali sve veći. Broj nezaposlenih na biroima za rad je rastao, a svršene fakultetlije su čekale u proseku pet do sedam godina na posao, a i tada su ga dobijali najčešće preko veze. Oni sa najboljim vezama mogli su eventualno da se ubace i ranije da rade bilo kakve, često i najobičnije poslove, samo da bi se ugurali u sistem. Naš kućni prijatelj, a tada sudija, mi je ponudio da radim kao pripravnik besplatno tri godine kod njega, otvaram i šaljem poštu, stavljam pečate na pisma i rešenja, kako bi nakon tri godine stekao pravo na polaganje pravosudnog ispita. A onda sam ga slušao kako se žali na svoj posao, kako je zatrpan i da ima još pet sudija ne bi stigao ni za pet godina da raščisti sve zaostale slučajeve koji se vuku po sudovima unedogled. Sve to mi nije zvučalo kao put i pravac kojim želim da idem. Preko rođačke veze sa direktorom, odlučio sam da se ubacim u jedne gradske dnevne novine da bih kao novinar po učinku radio bilo šta posle završetka studija. To, dakle, nije bio nameran izbor nego jedna nužda, iako odlično iskustvo koje mi je zaista otvorilo oči o gradu, društvu, ekonomiji, partiji, etničkim odnosima, slobodama. Imao je taj posao i lepih strana, iako je bio zaista zahtevan, a slabo plaćen. Baš u tom poslu sam naučio da uvek pažljivo slušam šta neko govori, čitam misli između redova, tražim suštinu, posmatram društvo i ljude iz jednog drugog ugla.

Po odlasku u Ameriku obavljali ste poslove u različitim sektorima. Koja pozicija od mnogobrojnih vam je bila najteža za rad?

Iskreno rečeno, svaki posao u Americi je zahtevan i odgovoran i u tom smislu težak, ali sa druge strane pruža i veliko zadovoljstvo jer se tako čovek potvrđuje, uči i raste. Možda su najteži i sa puno treme bili prvi koraci u profesionalnom smislu, kad se ni sa engleskim još nisam najbolje snalazio. Bilo je to kada sam radio u Pravničkom komitetu za ljudska prava u Njujorku. Sama priroda posla zahtevala je dosta osetljivih kontakata, kako sa visokim zvaničnicima nekoliko balkanskih država i Turske tako i sa sudijama, pravnicima i advokatima iz tih zemalja, čija su osnovna ljudska prava bila ugrožena zbog prirode posla koji su obavljali. Bilo je mnogo ocena, procena i analiza koje su lako mogle dobiti i političku dimenziju i koje su mogle potencijalno biti korišćene u razne svrhe. Za mene je to bila nepoznata oblast. Došao sam iz zemlje gde su ljudska prava u suštini postojala samo na papiru i gde su se zdravi ljudi smeštali u ludnice ako su pričali o stvarima o kojim se nije smelo pričati, a većina stanovništva nije znala da se to uopšte dešava. Mnogo sam naučio na tom poslu, nelako i bez mnogo unutrašnje borbe, da bih zaista postao objektivniji i uviđavniji u odnosima sa ljudima bez obzira na njihovo poreklo, jezik, kulturu, ali i obazriviji kada su u pitanju državni aparati i sistemi, kao i ljudi spremni da zloupotrebe te aparate u razne svrhe, a na štetu mnogih pojedinaca.

Jedan ste od osnivača organizacije "Američki Srbi" . Šta je ona značila našim ljudima u dijaspori?

Po dolasku u Ameriku zatekao sam veoma podeljenu srpsku dijasporu. Baš u to vreme okončali su se i poslednji sporovi oko crkvenog raskola koji je decenijama trajao i koji je veoma podelio naš narod. Uz to, u Njujorku i okolini postojao je i dobar deo dijaspore koja je bila van tih crkvenih tokova. S obzirom na to da sam bio samo jedan od mnogih mladih koji su u to vreme napuštali zemlju, sticajem okolnosti kroz upoznavanja i druženja stvorio se jedan poveliki krug nas mlađih, što čistih migranata, što studenata ili profesionalaca. Bila su to lepa druženja u kome je svako od nas osećao dozu sigurnosti, zajednice, istih ili sličnih okolnosti zbog kojih smo se našli u Americi, u Njujorku. Kada se kriza na Balkanu pojačala, počeli smo pričati tokom druženja kako možemo biti od neke pomoći, olakšati našim sunarodnicima život. U početku smo bez velike formalne organizacije od kompanija, čiji su vlasnici bili naši ljudi, i preko crkve sakupljali i slali velike količine humanitarne pomoći, posebno Srbima u Krajini. Kasnije, kada se rat proširio, ta pomoć je išla svuda da se pomogne našem narodu zapadno od Drine. Kroz taj rad mi smo u veoma kratkom roku, ali ne bez velikih poteškoća, mnoštva ubeđivanja i sastanaka, objedinili srpsku dijasporu raznih struja i pogleda u Njujorku i okolini, što se brzo pročulo i van te teritorije pa smo uspostavili odličnu saradnju sa srpskim organizacijama iz velikih srpskih zajednica Pitsburga u Pensilvaniji i Klivlenda u Ohaju. Osećali smo se divno kad smo na raznim skupovima, često i protestima ispred UN-a, "Si-En-En"-a i "Njujork tajmsa", viđali složne i zajedno i one naše ljude koji do juče nisu govorili ili su se sudili po sudovima. Sama ta činjenica pričinjavala nam je veliko zadovoljstvo. Tako je naša skromna organizacija postala glavni kohezioni mehanizam okupljanja dijaspore u Njujorku i šire.

Kako ste se snalazili u ulozi osnivača i voditelja srpskog radija u Akronu?

Nakon što se u Akron i severoistočni Ohajo slila reka izbeglih Srba zapadno od Drine, iz razgovora sa narodom shvatio sam da im je potreban, kao i postojećoj srpskoj zajednici, jedan medij koji bi ih povezivao sa rodnim krajem, smanjivao nostalgiju prema napuštenoj zemlji i jačao osećanje za novu zajednicu. Ubedio sam lokalnu američku stanicu, koja je služila delimično javnim školama, da mi uz nadoknadu ustupe sat programa nedeljno. Posle ispunjavanja određenih procedura, ubrzo sam počeo sa produkcijom programa. Bio je to jednostavan koncept koji je sadržavao lokalne vesti i obaveštenja, kratak pregled vesti iz kraja i različite žanrove naše tradicionalne muzike od etno i starogradske do narodne i lagane zabavne. Program je bio izuzetno primljen pogotovo kod srednje i starije generacije. U sponzorisanje programa uključili su se mnogi srpski i američki biznismeni, a pristizale su redovno i lepe donacije slušalaca. Program je bio rado slušan, kako od strane Srba tako i od drugih koji vole srpski jezik i muziku, pa su ponekad lepe poruke zahvalnosti u vidu donacija stizale i od drugih naroda. Više od deset godina radio je bio centralno mesto informacija i doprineo je izgradnji osećaja zajedništva među Srbima Akrona čije poreklo je veoma raznoliko, jer se radi o šarenilu Srba iz Krajine, Republike Srpske, Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije, Mađarske i Rumunije. Uz to, desetak mladih Srba mi je povremeno pomagalo, kako u uređivanju i vođenju radija tako i u njegovoj promociji u našoj zajednici, što je i dosta doprinelo da ti mladi ljudi dobiju potrebno samopouzdanje, a cela zajednica da održi, kroz živu reč i pesmu, vezu sa maticom i njenim narodom, koja uvek živi duboko u srcu bez obzira na sve njene mane i nedostatke.

Dobitnik ste prestižnog priznanja Ministarstva zdravlja SAD-a. Koliko vam je to značilo i koja nit je ključna, a povezuje sva vaša dostignuća u raznolikoj karijeri koju ste ostvarili?

Iako nisam neko ko čeka priznanja i nagrade za ono što radi, ipak mi je ovo priznanje značilo neku potvrdu truda, znanja i sposobnosti na tako visokom nivou. Doći sa livada Glasinca, Romanije i provincijalnog Sarajeva u krovne institucije vodeće ekonomije i države sveta, i biti prepoznat kao inovator koji daje doprinos u tome kako biti efikasan u postizanju najboljih rezultata, zaista je divan osećaj. Ono što je meni uvek bitno, čemu sam celog života težio i što mi je uvek pričinjavalo zadovoljstvo, a i najčešće omogućavalo napredovanje u karijeri, jeste posvećenost poslu i traženje uvek boljih i jednostavnijih rešenja, kao i pažljivo građenje odnosa sa ljudima na svakom nivou, bio to obični čovek, žena ili dete – korisnik usluga, ili visoki državni činovnik, ili vlasnik neke kompanije. Kad me neko nepoznat pita šta radim, prva stvar na koju pomislim je da pomažem ljudima. Nekad je to bilo direktno kroz usluge i vođenje različitih programa, a kasnije je postalo indirektno preko poboljšanja rada federalnih i institucija saveznih država uz maksimalnu trasnparentnost.

Koji su vaši planovi za budućnost?

Pored dobrog zdravlja, nadam se da ću još mnogo toga moći profesionalno da uradim i dam svoj doprinos koristeći stečena iskustva i znanja. Imam više započetih projekata koje bih želeo da u nekom doglednom vremenu završim. Prvo, već duže vreme radim na porodičnom rodoslovu i nadam se da ću uspeti da ostavim lepu stvar za naša naredna pokoljenja. Svojevremeno sam po dolasku u Ameriku dosta pisao, voleo bih te rukopise i pojedine događaje da uokvirim u neku priču. Voleo bih takođe da svoja, kako profesionalna tako i iskustva u radu sa srpskim zajednicama i narodom u dijaspori, pretočim u projekte od opšte koristi za srpski narod, njegov identitet i kulturu. Toliko ima lepih i korisnih stvari koje ne postoje, a voleo bih da zažive i pomognu u očuvanju naše lepe kulture, posebno jezika i tradicije. Svet se više promenio u poslednjih 20-30 godina nego za prethodnih pet vekova. A prave promene tek dolaze. Granice država će biti sve manje značajne, a protok ljudi sve veći. U svemu tome postoji velika šansa da mnogi narodi i kulture nestanu, ali isto tako da mnogi ojačaju i obezbede svoje trajanje u vekovima koji dolaze. Na nama je šta ćemo ostaviti u nasleđe, tako da imam veliku želju da nešto uradim na tom planu. I verujem da će biti moguće mnogo toga postići.

Intervju vodila: Sunčica Dugalić,
Književna radionica "Kordun"

PODELITE OVAJ TEKST NA: