|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Pokajnica
Otkad u Karađorđevom parku, ispred male Crkve Svetog Save, viđam čudnu žensku pojavu, uvijenu u raznobojne šarene odore, s krpom na glavi, kako klečeći plevi travu ispred crkve, ili se meni barem tako čini, razmišljam samo o jednom ― kakav greh iskajava? Ova, „jurodiva Isidora”, danima kleči ili puzi po zemlji kao da nešto traži, čupkajući nežno vlati trave, u sopstvenoj tišini, i usred gužve, u potpunosti zaokupljena svojim poslom. Većina prolaznika smatra da je ovu ženu napustio razum, ko zna kada i zbog čega, ali oni previđaju ovu „Isidorinu kapu“, koja nedvosmisleno razobličava prirodu stereotipne zablude običnog posmatrača.Nekima od njih, verovatno, izgleda kao prosjakinja, ali je nikada nisam videla da prosi, niti čula da je prozborila i jednu jedinu reč, a prolazila sam pored nje toliko puta. U očima mlađih ljudi, ona je verovatno zanimljiv urbani klošar, čija spoljašnjost pobuđuje pažnju i komentare. Dok zvona sa Hrama stavljaju okolni svet u vremenski okvir, slika ove pokajnice je bezvremena, jer naš greh ne stari sa nama, pa zato sa nama i ne umire. Ali, šta uopše čovek zna o tome? Kao i što ne znamo ― da li je ova muka njena, naša, ili opšteljudska, i iz kog veka dolazi ovaj bol, dok klinci na rolerima prave krugove oko njene pokajničke bašte.
|
