|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Zaljuljani svet Kad ljudi prelaze iz jednog sveta u drugi, njihove duše su kao mala nepalska božanstva – kumari – lebde tik iznad zemlje. Spuste se na uzglavlje onih koji ostaju i na trenutak se čini da pripovedač zna o čemu govori. Kroz crne rupe u svemiru struje još pitanja: Ko sam?, kuda idem?, zašto? Šta je to između života i smrti, kakva nepremostiva nit koja nas stalno nagoni da se zagledamo u taj imaginarijum dobra i zla? Moj prvi gubitak desio se kad sam imala sedam godina i tri nedostajuća zuba. Deda je otišao tiho; bar ja nisam bila upoznata sa galamom koja je okruživala njegov odlazak. Osetila sam samo strujanje vazduha kroz prozore i prislonila ruku na njegove grudi. Dugo sam posmatrala srebrnkasto-plavičaste kapke i tražila dokaz o njegovom postojanju. Oko mene se širio miris kafe kao ruke naricaljki koje su oplakivale babu, 'lebac' i prokletstvo rata. Šta ti misliš?, pitala sam u mislima, u prostoru u kom još uvek živi i znam da me čuje. Drugi put sam se suočila sa smrću kad je umrla baba. Zapravo, došla je po nju onog momenta kad je deda otišao. I dalje je osetim u polumraku sobe. Nadima se ispod čaršavâ kojima su prekrili relikvije zajedničkog života: TV, ogledalo, slike. Sa nestankom jedne države u kojoj su gradili budućnost i porodične vrednosti, nestalo je esencije njihovog bića. Sa njihovim nestankom, nestalo je malo mene. I sad mi se čini puno, prođe kao vazduh kroz mesta kojima nedostaje zub, odgovor, ljubav. Moj doživljaj smrti tada je bio poput doživljaja zvezda kroz debelo staklo durbina. Veličanstvenost prizora bila je prevelika za moje poimanje sveta. Povlačila sam se iza stakla hvatajući se za slike, TV, ogledalo – opipljiva sidra stvarnosti. Delila nas je membrana. Verujem da se ona sa vremenom tanji, a da je iskustvo neposredne smrti pre nalik na iskustvo austronauta kad dosegne Mesec, pomalo nadrealno i nadasve opijajuće. Pa ipak i između njega i nove, neistražene teritorije, i dalje postoji barijera u odelu, vazduhu, percepciji. A mi? Zar ne tražimo sve ove godine načine da joj se približimo, da je odgonetnemo, da je pobedimo? Čak i bezazleni momenti lelujanja nad tlom dođu mi kao izleti iz stvarnosti, dečja radoznalost koja stremi ka nebu. Da li samo u igri, kad se zaljuljamo najjače što možemo, ili za ozbiljno, u udobnoj fotelji sa kojom se vrti ceo svet; mi želimo da smo iznad: situacije, sagovornika, sebe. Jer sve što je dole, na zemlji, plod je niskih strasti i ne bi smelo da uprlja skriveno božanstvo u nama. Zato se neoskrnavljena svetlost duše, obznanjena kroz devojčice – kumare – brani tako što se one do puberteta nose kako ne bi dodirnule tlo. U kom smo stadijumu smrti ne zavisi samo od starosti tela niti od toga koliko puta nedeljno ostavljamo za sobom zaprljane puteve na dvotočkašu. Smrt i sloboda se ne podnose. Što se više opiremo gravitaciji, izazivamo magnetna polja i hemijske reakcije, to više život diktira putanju. A najuspešniji svoju potragu završavaju molitvom. Volela bih da svoje gubitke preradim u molitvi, ne ekstremno kao što to čine monasi egipatskog manastira Aba Johanis, isklesanog u stenama u nebeskim visinama. Njihova je požrtvovanost toliko velika da svaki dan prelaze opasan put do ovog nepristupačnog svetog mesta. Ali u podvigu je žrtva. Neka je srazmerna mojim mogućnostima u trenutku. Smrti i Bogu ne želimo da laskamo. Put do Boga kroz meditaciju, mantre i molitvu ne mora biti odlika samo monaškog života. Kad bismo češće posećivali prostore gubitka i šupljine, osluškivali poruke sa druge strane, lakše bismo prebrodili rastanke. Zar nije svaki put u unutrašnjost, do sebe, zamršen do neprepoznavanja – lavirint? Pa tako se i vernici u Katedrali u Šartru otiskuju na ovaj put simbolički i stvarno krećući se krugovima iscrtanim pod velikim svodom, dok starozavetni kraljevići lebde oko njih. Svest bez misli ili nekonceptualna svest, nazvali bi je budistički monasi, možda je jedina kapija na prelazu između dva sveta, jedini način da nam stopala zaista uvek budu spremna za let. I kad nas povede u ćorsokak, pripovedač zna šta radi. Na prelazu iz jednog u drugi svet treperi svetlost upozoravajući: na toj velikoj ljuljašci od dna do visina pozdravićemo jednog dana smrt, a da li ćemo u toj igri podjednako animirati i duh i telo, zavisi od toga šta struji tamo gde nedostaju zubi. Mene prate Otac, Sin i Duh.
|
