Intervju: Draško Sikimić, pesnik
Samo još deca i možda neki seljaci, starci, i naravno životinje, drže nešto nevine prirode u sebi, a sve ostalo je nadrogirano ideologijama
Autor: Marina Vulićević
Kada je meksički nobelovac Oktavio Paz zamišljao pesnika nagnutog nad praznu hartiju, pred kojima se otvaraju čitav svet, kao ogroman zev, i naličje tišine, možda je predvideo nekoga kao što je naš Draško Sikimić, koji ne pronalazi već izgovorene reči, niti one unutrašnje, nego one koje su biće samo. Čitati zbirke ovog mladog stvaraoca: „Moje kosti ujedaju”, „Ogrebotine”, „Smotuljci”, u izdanju LOM-a, nalikuje na slušanje onog „drugog” glasa koji se prepoznaje kao naš. Draško Sikimić rođen je 1984. godine u Ljubinju, a godinama vodi svoju „radionicu samostalnog razmišljanja” i pokreće „unutarnje demonstracije”. Ovaj detalj zabeležen povodom njegove poslednje zbirke „Kosti...” reći će važnu stvar: „Godine 2016. pronađen je u svojoj sobi u ’nebiografisanom’ stanju; sedeo je za stolom i pisao, kucao je prstima, obema rukama, pa onda stopalima, kucao je nosom zatim. Draško je tu svoju biografiju onda spalio u dvorištu svoje kuće, vratio se u sobu i seo za sto, i napisao novu – na papiru je bila samo jedna reč: ’Niko.’ Bilo mu je važno da makar na trenutak pokaže prošlosti da ne postoji.”
U kakvim trenucima nastaje vaša poezija? Da li su to časovi prosvetljenja ili razočaranja, ili povezanosti sa svim u prirodi?
Kad čovek stekne naviku da piše, a navika je, u pisanju, veoma važna, onda poezija može da nastane bukvalno u bilo kom trenutku. Na sahrani, u nužniku, na bolničkom krevetu, pored reke, kad vidiš da nema mleka u frižideru, dok bežiš od huligana, dok te ostavlja ostareli pas, dok padaš sa zgrade, i tako dalje. Možda je samo nemoguće biti pesnik dok si pod vodom, iako nikada nisam ronio (na dah). Ipak, evo, pokušavam upravo to da zamislim i uveren sam da bi se čovek odmah udavio kad bi ga neka direktna poetska misao stigla u dubini mora, za tren bi ostao bez vazduha jer čoveku je potrebno mnogo disanja za poeziju; samo to. Dakle, moja poezija nastaje u trenucima disanja. Tako stoje stvari, bar za sada, ali nikad se ne zna, možda ću jednog dana pisati poeziju samo u trenucima kad budem mislio da je to moj „poziv” i da sam, jednostavno, bože mi oprosti, nadaren.
Iz onoga što pišete vidljiv je jedan drugačiji život, otrežnjujući, viđen duhovnim očima. Na koji način iz te perspektive gledate na stvarnost i ono što ljudi rade ili ne rade?
U istoj meri sam nemilosrdan i blagonaklon prema ljudima, baš kao što su i svet, planeta i njena priroda blagonakloni i nemilosrdni prema meni i svima nama. Nije uvek moguće živeti ono što propovedaš, ali trebalo bi napraviti što manju razliku, da se makar vidi da nisi sasvim, onako, celom dužinom svog života, od reči do dela, lažan. Tek jedan primer: saosećajnost samo za stradanje svog naroda, ili više naroda, ali koji su „tvoje vere”, to je nešto najbogohulnije i najlažnije što ljudi danas rade. Manje je neljudski biti terorista, tu si makar otvoreno krvoločna životinja, čovek bez razuma, ali ovamo si jedan skroz lažni čovek, potpuno izopačene prirode. Neko kaže da su takva saosećajnost i ljubav prirodni, ali nisu, to je najudaljenija tačka od prirode ljudskog bića. Ko ne veruje, neka posmatra decu. Samo još deca i možda neki seljaci, starci, i naravno životinje, drže nešto nevine prirode u sebi, a sve ostalo je nadrogirano ideologijama, sve sami politički zavisnici prepuni halucinacija i zabluda.
Čovek vaše poezije je nesvrstani samotnjak, onaj od koga moderno doba zazire. Kako taj čovek posmatra potrebu da se o svemu ima mišljenje, da se zastupa sloboda govora, da se angažuje u pogledu istine i pravde?
Čovek moje poezije se oseća neugodno što uopšte radi ovaj intervju, posramljeno, jer njegovi odgovori su so koju posipa na, s neke druge strane, već osoljenu pamet jadnog naroda. Ovo je „presoljen” narod, postao je neupotrebljiv. Kad kažem „narod”, oprostite mi, ali ja tu pre svega mislim na sebe, zato što sam se u jednom trenutku svog života osetio baš tako – presoljeno. Ali vidim to isto i na tuđim licima, to je razlog zašto ljudi pokušavaju da pobegnu odavde, da odu pre nego što im mozak sasvim izgrize ova svakodnevna sveznajuća „elita”. A ovde sam, vidim, rekao i jednu groznu reč: (ne)upotrebljiv. To je zapravo ono kako se danas gleda na čoveka – „onaj tamo je upotrebljiv, a ovaj ovde nije”. Zapravo, nije to samo danas, grešim. Ali ovo za so, to stoji: već nekih trideset godina, ili nešto manje, nas svaki dan nešto boli, ili istorija, ili današnjost, a na budućnost gledamo sa stalnim izrazom na licu kao da smo pojeli nešto kiselo. Javnost je previše bljutava, izgleda kao neka splačina od pametnih ljudi; ne verujem više ni pravednicima, jer mnogi od njih svoje istine govore iz mržnje, a ne jer su istinoljubivi. Sloboda govora mi, u ovom trenutku, na ovaj način upotrebljivana, više ništa ne znači. Našao sam da je jedna od najvažnijih ljudskih sposobnosti odustajanje, a ne upornost; a ovo je svet bolno upornih ljudi. Nađite mi dovoljno ljudi sposobnih da odustanu i ispraviću sve greške čovečanstva.
Kako žive ljudi koji umiru svaki čas?
Komična patnja. Čovek se oseća moćno, leži na krevetu i pravi se bog; ustane, ode do ćoška i ubije pauka, vrati se na krevet i nastavi da boguje svoj veliki život, onda mu dođe poruka na telefon i te reči ga ubiju na mestu, u tom njegovom ćošku, njegovoj mreži, i zatim se odjednom izvinjava pauku, i bogu, (ali više pauku), a sebi obećava da će drugi put pustiti pauku muziku, a ne crnu krv... Hoda taj čovek i trotoarom, u susret mu ide mali crni pas, jedva se kreće, nešto nije u redu, susreću se kod nekog drveta i pas zastane i pogleda u čoveka i strašno jaukne i nastavi dalje, prođe pored njega, već u tom momentu njega mrtvog, a pas kao da zna da ga je svojim jaukom ubio i ne okreće se za njim, dok čovek za malim crnim psom ipak gleda i oseća neku ogromnu galaktičku krivicu, kao da je sam bog... Srećom, po čoveka, postoji mnogo načina kojima može da se zamlaćuje i svom mozgu daje mogućnost da mu sve ovo i dalje, uprkos svemu, bude zanimljivo, pre nego što i poslednji put tresne u zemlju.
Izvor: Politika
