detalj slike: KRK Art dizajn - ilijasaula@art

Dobar glas se daleko čuje

Aleksandra Đorđević

Mislila sam da nikad neću moći da gledam sinhronizovane filmove. Skrnavljenje umetnosti! – bunila sam se. Danas cenim nijansiranu moć glasa.

Iako verujem u celovitost umetničkog dela, koja u slučaju filma podrazumeva sinhronizaciju zvučnog aparata, mimike i tela, iznenadilo me je koliko glumci svedeni samo na ovu komponentu ulažu u svoj instrument. Sklopivši kompromis sa osobom koju mnogo volim, a koja ne vlada stranim jezicima, dala sam šansu sinhronizaciji. Ponosna na odrastanje uz titlove, koje mi je dalo prednost brzog čitanja, gnušala sam se podilaženja lenjim konzumentima „slika“. Ali danas na sve gledam malo drugačije.

Nakon što se čarolija mnogih fiktivnih likova razbila jer sam iste filmove odgledala u originalu, oprostila sam se od imperativa celovitosti, ili bolje rečeno, redefinisala sam pojam. Koliko samo emocije, energije i života ulaže u ulogu glumac lišen tela, kom je postojanje u fiktivnom univerzumu omogućeno jedino glasom. Sve dok su čula netaknuta, energija se razmešta ravnopravno. Međutim, jedno ili dva čula uskraćena, krv se usmerava na kanale koji su otvoreni. Tako da vrednujem žar, bez obzira odakle i iz koliko izvora dolazi.

Fascinirana sam dijapazonom funkcija koje pokriva taj vibrirajući provodnik jezika. Otkriva toplinu, zavodi, boji atmosferu. Dublji glasovi navodno sugerišu pouzdanost i kompetenciju, te ne iznenađuju meki baritoni, a neretko i basovi u reklamama i dokumentarcima. Nežni, lepršavi glasovi uvode u meditaciju, hrapavi ili boemski razbuđuju, piskavi bodu. Otuda ne iznenađuje nemačka izreka da ton određuje muziku.

Toliko je svetova u glasu koliko je glasova u čoveku. Još je suptilnije značenje koje pripisujemo tonu od onog koje pridajemo rečima. Ton popunjava mesto između redova, iznosi stav pisca, otvara ili zatvara razgovor. A meni je najvažnije da glas ne uspava.

U slobodnom svetu svi imamo pravo glasa, a da li smo glasoviti i koje ćemo delove sebe verbalizovati zavisi možda od toga da li smo osvetljeni na pozornici ili smo negde iza zavese. A možda i od toga koliko smo osetljivi na vibraciju. Nisu nam svima namenjene iste uloge, ali možemo da zablistamo u svojoj. Ne moramo biti glasni, ali glasu moramo udahnuti život.

Nekada mi je bilo neugodno da gledam i slušam sinhronizovanu verziju svog muža. Delovao mi je neprirodno, kao plagijat. Ali kad sam shvatila da iskačemo i uskačemo u uloge, sinhronizovala sam sebe i na jezik izabrane „drugosti“. I baš zato što mi u tom filmu nedostaju drugi rekviziti, ja svu svoju snagu i biće ulivam u glas.

PODELITE OVAJ TEKST NA: