detalj slike: KRK Art dizajn

SVETSKI ZNAMENITI ASTRONOMI

Dr SIMO JELAČA

ANAKSIMANDAR (611-545 p. n. e.), grčki astronom

ANAXIMANDER, Rođen je u Miletu, na ostrvu Samos. Anaksimandar je astronom koji je uspostavio prve koncepte kosmosa. Pored astronomije, studirao je fiziku, filozofiju i geometriju. Pre Anaksimandera, verovalo se da Zemlja leži na osloncu u prostoru i da ima oblik diska, što je on prvi opovrgao. Međutim, verovao je da se Sunce, Mesec i zvezde okreću oko Zemlje. Anaksimandar je prvi koristio koncept prostora i tvrdio je da postoji vazduh između Zemlje, Sunca, Meseca i zvezda. Međutim, pogrešno je mislio da su zvezde bliže Zemlji nego Mesec i da je Sunce najudaljenije u univerzumu. Napravio je prvu mapu sveta poznatu do tada i napravio je prvi sunčani sat, sa ravnodnevicama u Grčkoj, kao i sunčevim osvetljenjem u Vavilonu. U oblasti biologije, preteča je Darvinove teorije evolucije.

ARISTARHOS(310-236 p.n.e.), grčki astronom

ARISTARHOS, Aristarhos je prvi izračunao veličine planeta i njihove udaljenosti u Sunčevom planetarnom sistemu. Do toga je došao koristeći položaje Sunca, Meseca i Zemlje u trenucima potpunih pomračenja Sunca i Meseca. Međusobne udaljenosti nebeskih tela izračunao je u zavisnosti od prečnika Zemlje, a prečnik Zemlje na veoma originalan način uz pomoć svog uređaja zvanog skafa i bunara u Sijeni. Aristarhos je otkrio da pri polovini sjaja Meseca, Mesec zaklapa ugao od tačno 90° u odnosu na Sunce i Zemlju, dok je ugao od centra Zemlje do Meseca i Sunca 87° (veruje se da je savremeni ugao 89°51'), a ugao od centra Sunca do Zemlje i Meseca je 3°. Ovim je utvrdio da je prečnik Zemlje 2,8 puta veći od prečnika Meseca, a prečnik Sunca 19 puta veći od prečnika Meseca ili 6,8 puta veći od prečnika Zemlje. Dalje, Aristarhos je izračunao zapremine nebeskih tela, poput lopti, i utvrdio da je zapremina Zemlje 22 puta veća od zapremine Meseca, a zapremina Sunca 6860 puta veća od zapremine Meseca ili 312 puta veća od zapremine Zemlje. U operaciji poluprečnik Zemlje, izračunao je da je udaljenost Meseca od Zemlje jednaka 81 poluprečniku Zemlje, a udaljenost Zemlje od Sunca jednaka 1550 poluprečniku Zemlje. Aristaros je prvi tvrdio da se Zemlja kreće oko Sunca, prateći heliocentričnu putanju, a ne obrnuto, od zapada ka istoku. Takođe je tvrdio da se Sunce očigledno kreće. Aristarhova učenja postala su sastavni deo nauke u Aleksandriji, gde je radio od 280. do 260. godine pre nove ere. Aristarh je takođe predstavio prvi dokaz da su godišnja doba na Zemlji rezultat Zemljine ekliptike (što je ugao koji Zemljin ekvator zaklapa sa ravni Zemljine putanje). Svojim proračunima došao je do zaključka da je univerzum beskonačan. Svojim delima, Aristarh je nadmašio Aristotela, što je zasmetalo aleksandrijskim naučnicima i optužili su ga pred celom Grčkom. Kao rezultat svega, prognan je na nepoznato ostrvo 260. godine pre nove ere, zbog čega se godina njegove smrti ne zna sa sigurnošću. Poznato je da je postao direktor filozofske škole u Atini 264. godine pre nove ere. Naknadno je potvrđeno da je Aristarhov sistem sveta identičan Kopernikovom, samo što je tako prethodio Koperniku za 17,2 veka. Nažalost po civilizaciju, mnoga Aristarhova učenja, kao i mnoga druga, nestala su u požaru čuvene Aleksandrijske biblioteke 392. godine. Naš ugledni naučnik Milutin Milanković, u svom delu „Kroz univerzum i vekove“ veoma uspešno je reprodukovao Apolonijevu teoremu o epicikličnom kretanju planeta Sunčevog sistema, na koji način se kretanje takozvanih zvezda nekretnica kreće. Stoga, zvezde ostavljaju utisak da se kreću u jednom smeru, zatim se zaustavljaju i posle nekog vremena kreću u suprotnom smeru. Ovo je potvrdilo Aristarhova otkrića da su zvezde izuzetno udaljene od našeg Sunčevog sistema.

Prema gore pomenutom Aristarhovom izveštaju, postoji tvrdnja da se na jugu Egipta, na mestu Sijena, nalazi veoma dubok bunar u kome se Sunce reflektuje samo jednom godišnje, tačno u podne najdužeg dana u godini. To znači da u to vreme, na tom mestu, nema senke objekta, zbog zenitnog položaja Sunca. Aristarh je napravio spravu, nazvanu skafa (sunčani sat), koja predstavlja pravilno izdubljenu hemisferu, sa centralnim štapom kao stubom i označenim meridijanskim krugovima. U podne najdužeg dana u godini u Aleksandriji, izmerio je dužinu senke tog štapa u skifu i iz geometrijskih odnosa veličine date senke i udaljenosti od Aleksandrije do Sijene, koja je iznosila 5000 stadija, izračunao je obim i prečnik Zemlje. Na taj način, Aristarhos je takođe potvrdio da su grčki naučnici posmatrali, mislili i računali, a „plaćene“ poslove prepuštali drugima. I upravo tu leži njihov veliki genije. Za Aristarha, francuski istoričar Dihema kaže da je bio ne samo preteča već i inspiracija Kopernika.

CLAUDIUS PTOLEMEJ(90-168. n. e.), grčki astronom

CLAUDIUS PTOLEMY, Grk Klaudije Ptolemej rođen je u Aleksandriji, u Egiptu, gde je i radio. Inače, malo se zna o njegovom životu. U svom razvoju, prvo se zasnivao na tumačenjima Hiparha i Aristotela, prema kojima je Zemlja u centru univerzuma, a planete i zvezde se okreću oko nje po pravilnim kružnim putanjama. Ptolemejev sistem je korišćen posle njega četrnaest vekova, sve do Kopernikovih otkrića 1543. godine. Njegov sistem planetarnih kretanja bio je zasnovan na geocentričnom modelu univerzuma. Prema ovom modelu, Ptolemej je napravio matematičke proračune kretanja svih planeta i zvezda u obliku osamdeset epicikličnih krugova različitih prečnika. I kako čak ni Ptolemej, u svoje vreme, nije znao da se planete kreću po eliptičnim putanjama, zato su njegovi proračuni netačni, ali su ipak bili najbliži do vremena Kopernika. Ptolemejevo delo, Velika zbirka astronomije ili Velika sintaksa, u potpunosti je sačuvano.

U oblasti matematike, Ptolemej je ponudio prve proračune geografskih dužina i širina Zemlje, što je omogućilo prikazivanje projekcija sfernih površina pomoću mapa crtanih u razmeri. Čak i ove prve mape imaju mnogo netačnosti, ekvator je predaleko na severu, a Azija je predaleko na istoku. Međutim, Ptolemejeve mape su podstakle moreplovca Kristofora Kolumba da krene na zapad, očekujući da će otkriti kraći put do Azije, kojim je slučajno otkrio Ameriku.

Ptolemej se bavio i astrologijom, tvrdeći da zvezde imaju uticaj na ljudska bića, poput neke vrste zračenja. Jedno od veoma važnih Ptolemejevih nasleđa je njegov poslednji tekst „Optika“, u kojem je dao prve opise optičkih principa. Nakon što je utvrdio princip refleksije, Ptolemej je počeo da ispituje prelamanje svetlosti kroz vodu, na osnovu empirijskih posmatranja.

AL-HVARIZMI(780-850), uzbekistanski matematičar, geograf i astronom

AL KHWARIZMI, Al-Hvarizmi je rođen u Horezmu (sada Hiva) u Uzbekistanu. Njegovo puno ime je Abu Džafar Mohamed ibn Musa Al-Hvarizmi. Radio je u Bagdadu i prvi je uveo arapske brojeve u matematiku. Jedan je od najistaknutijih matematičara, geografa i astronoma arapskog sveta. Svoj sistem računanja predstavio je u odeljku Računanje sa hinduističkim brojevima. Nakon što je preveden na latinski, prihvaćen je širom zapadnog sveta, pa čak i danas se smatra jedinstvenim globalnim jezikom. Već sa dvadeset godina, 800. godine, osnovao je Al-Mamun (Dom mudrosti) u Bagdadu, u kojem se nalazi biblioteka sa prevodima poznatih grčkih filozofa i uređajima za astronomsko posmatranje. Al-Hvarizmijevo delo Računanje sa kompleksnim brojevima i ostacima je zapravo uvod u upotrebu aritmetike, koja je kasnije nazvana algebra. U tom delu, Al-Kvarizmi je prvi uveo kvadratne jednačine, iako ih je izrazio samo deskriptivno. Takođe je uveo koncept kompleksnih brojeva (uklanjanjem negativnih znakova, primer:

24 x″ - 8 x = 16 x″ + 4 x + 60, što daje 8 x″ - 12 x = 60, odnosno

8 x″ - 60 = 12 x. Stoga se Al-Kvarizmi smatra ocem algebre, a ime Algorismi (Algoritmi) je izvedeno iz njegovog imena. Za Al-Kvarizmiju se kaže da je prvi izračunao sinuse i tangente.

U oblastima astronomije i geografije, proširio je Ptolomejeva dela, primenjujući linije geografske dužine i širine, koje je crtao na geografskim kartama, mnogo preciznije od svog prethodnika.

NIKOLAUS KOPERNIK(1473-1543), poljski astronom

NICOLAUS COPERNICUS, Poljski astronom Kopernik, kao sveštenik, koristio je crkvu da posmatra zvezde sa njenog zvonika. Studirao je na Univerzitetu u Krakovu, a od 1491. do 1503. Na Univerzitetu u Ferari, u Italiji, je doktorirao. Njegovo epohalno delo o rotaciji nebeskih sfera objavljeno je kada je ležao na samrti. Katolička crkva se protivila Kopernikovim učenjima i zabranila njihovo objavljivanje. Čim je isto objavljeno, crkva ga je zabranila 1543. godine, što je ostala na snazi do 1835. Kopernik je prvi utvrdio da se planete Sunčevog sistema okreću oko Sunca, a ne oko Zemlje. Ovo je srušilo koncept koji je važio još od Aristotela. Po svoj prilici, do ovoga je došao na osnovu Aristarhovih učenja. Katolička crkva se takođe protivila heliocentričnom modelu kretanja planeta skoro tri veka.

Kopernikov zalazak je sa Suncem u centru planetarnih kretanja, a Zemlja se okreće oko Sunca godinu dana. Svoj stav je izrazio 1510-1514. godine u delu „Komentariolus“. Prema Koperniku, prema teoriji, Zemlja se takođe okreće oko svoje ose, trajući 24 sata za jednu punu rotaciju. Prema ovoj tvrdnji, položaj zvezda na nebu je takođe postao jasniji. U početku, Kopernik nije želeo da objavi svoje delo Commentariolus, ali je ono kružilo među njegovim prijateljima. Plašio se protivrečnosti prema shvatanjima Biblije. Čak i kada je crkva ukinula zabranu heliocentričnog modela sveta 1616. godine, zabrana je i dalje ostala do 1835. godine, kada je prihvaćena širom sveta. Nakon objavljivanja „Revolucija nebeskih tela“.

GALILEO GALILEI (1564-1642), italijanski naučnik

Galileo je rođen u Pizi, u Italiji, gde je studirao medicinu, koju nikada nije završio. Godine 1583. primetio je da oscilovanje lampe u katedrali traje isto vreme bez obzira na dužinu amplitude. Godine 1586. izumeo je hidrostatičku skalu za određivanje relativne gustine tela, a 1610. konstruisao je refraktorski teleskop. Godine 1632. objavio je Dijalog u kojem se bavio dva sistema sveta, što ga je dovelo u sukob sa crkvom i zahtevalo da se odrekne Kopernikovog gledišta. Stavljen je u kućni pritvor.

Galileo se bavio matematičkom fizikom, a njegova najznačajnija dostignuća su u oblasti pravila kretanja. Odbacio je mnoga Aristotelova objašnjenja, uključujući i to da teža tela brže padaju na zemlju. Galileo je bacao predmete sa krive kule u Pizi, utvrdivši da sva tela padaju istim ubrzanjem, a to je dovelo do zakona prema kojem sva tela padaju istom brzinom u vakuumu. Isto su kasnije potvrdili i drugi istraživači. Galileo je takođe utvrdio da sila privlačenja Zemljine težine i horizontalna komponenta deluju istovremeno na bačeno telo, što je kasnije potpunije definisao Njutn. Galileo je takođe konstruisao prvi sat sa klatnom, ali je napravljen tek nakon njegove smrti.

I iako su pre Galileja napravljeni različiti teleskopi, on je napravio svoj astronomski teleskop, koji je bio zaista superiorniji za to vreme. Njime je prvi otkrio postojanje kratera i planina na Mesecu i Veneri. Takođe je prvi otkrio četiri meseca oko Jupitera.

JOHANES KEPLER (1571-1630), nemački astronom i matematičar

Kepler je prvo radio kao asistent matematičara Tika Brahea u Pragu 1600. godine, a nakon Braheove smrti 1601. godine, nasledio je njegov položaj. Godine 1609. objavio je „Novu astronomiju“, u kojoj je razradio svoja dva zakona o kretanju planeta. Godine 1611. objavio je „Dioptriku“, kao prvo delo o geometrijskoj optici. A svoj treći zakon o kretanju planeta objavio je u „Harmoniji sveta“ 1619. godine. Kepler je prihvatio Kopernikovo mišljenje o univerzumu i bio je briljantan posmatrač neba, koji je vodio veoma precizne beleške o svojim zapažanjima. Na osnovu Breheovih beleški, prvo je matematički izračunao kretanje Marsa. Ali, pošto je primio Kopernikovo mišljenje o rotaciji planeta u pravilnim krugovima, njegovi proračuni nisu bili tačni. Osam godina kasnije, utvrdio je da se planete okreću oko Sunca po eliptičnim putanjama, iako dva centra elipsi nisu bila mnogo udaljena, u kosmičkim smislovima veličine. Tako je 1609. godine Kepler objavio svoja otkrića u časopisu Astronomia Nova, sa kristalno jasnim zakonom univerzuma. U svom sledećem delu, Harmonices Mundi (Sveta harmonija), dodao je novi zakon, koji su zajedno činili „Keplerove zakone planetarnog kretanja“.

Prema zakonu planetarnog kretanja po eliptičnim putanjama, Sunce se nalazi u jednom od eliptičnih centara. Njegov drugi zakon kaže da sve planete prelaze jednake površine za jednako vreme, bez obzira na lokaciju njihovih putanja. To znači da se planeta brzo kreće približavajući se Suncu i usporava udaljavajući se od njega. Prema Keplerovom trećem zakonu, vreme punog obrta planete oko Sunca predstavlja njenu godinu. Izraženo u astronomskim jedinicama, to vreme na kvadrat jednako je udaljenosti date planete od Sunca do date planete, a do trećeg stepena: a≥/T″=K. K je konstanta, ista za sve planete.

EDMUND HALEJ (1656-1742), engleski astronom

Halej se najčešće pominje po kometi koju je otkrio 1682. godine i koja je po njemu nazvana Halejeva kometa. Halej je podstakao Njutna da objavi svoja „Principia“. Proučavao je pojave i putanje kometa u svemiru i zaključio da se komete ponovo pojavljuju u tačno određenom vremenskom periodu. Prema njegovim proračunima, Halejeva kometa se pojavljuje svakih 76 godina i zaista, ponovo se pojavila 1758. godine, zatim 1834. godine, pa 1910. godine i poslednji put 1986. godine, a njeno sledeće pojavljivanje dogodiće se 2062. godine. To znači da se Halejeva kometa može videti samo jednom u ljudskom životu. Halej je proučavao putanje dvadeset tri komete, koje je objavio 1705. godine u delu „Sinopsis astronomije kometa“. Takođe je utvrdio da i zvezde imaju svoje putanje, a izračunao je devetnaestogodišnju putanju za Mesec, na osnovu čega je potvrdio teoriju sekularnog ubrzanja, koju je predvideo još 1695. godine. Tokom 1716. godine izračunao je udaljenost Zemlje od Sunca u odnosu na planetu Veneru. Takođe je 1679. godine napravio mapu južnog sazvežđa.

Pored astronomije, Halej se smatra osnivačem geofizike, 1686. godine, kreiranjem mapa vetrova na Zemlji, sa morskim strujama i magnetnim vibracijama. Takođe je proučavao salinitet mora i isparavanje jezera 1687-1694, prema kojima je izračunao starost Zemlje. Matematički je izračunao pritisak u zavisnosti od nadmorske visine, čime je usavršio barometar. Čak je izračunao i mortalitet stanovništva, veličinu atoma, optiku duge itd.

MILUTIN MILANKOVIĆ (1879-1958), srpski astronom

Milutin Milanković je naučnik čija je Teorija ledenih doba prihvaćena u svetu i potvrđena najnovijim kosmičkim istraživanjima. Rođen je u Dalju i završio je tehničke studije u Beču, kao jedan od najboljih studenata svoje generacije. Radio je kao inženjer u Austriji, istakao se svojim konstrukcijama i nekim inovacijama, a zatim je došao u Beograd, gde je postao univerzitetski profesor i radio do kraja života. Ostvario je dela trajne vrednosti i upisao svoje ime među zvezde. Tokom orbite oko Meseca, ruski naučnici su dali ime Milutina Milankovića krateru na nevidljivoj strani Meseca, što je usvojeno kao međunarodno priznanje. Tačnost Milankovićevih proračuna je najveća potvrda njegove teorije, koju je nazvao Sunčanim kanonom. Bio je potpredsednik Srpske akademije nauka, ali nedovoljno poznat u svojoj zemlji, kojom se inače nosio na gospodski, tih i dostojanstven način. Imao je briljantan stil pisanja. Njegova najznačajnija dela su: Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba, Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke, Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauke, Spisi iz istorije nauke, a takođe i članci, govori, prepiska, sećanja, iskustva i znanja. Po profesiji je bio inženjer, a po delima astronom i matematičar izuzetnih kvaliteta. Ostao je upamćen i kao istoričar nauke i svedok razvoja srpske nauke u prvoj polovini dvadesetog veka. Milankovićevo delo Kroz vasionu i vekove prvo je objavljeno na nemačkom jeziku u velikom tiražu, kojim se istakao kao naučnik. U tom delu, on na veoma zanimljiv način vodi čitaoca kroz drevni Vavilon, staru Atinu, do poseta Aristotelu i Arhimedu, kroz Aleksandrijsku biblioteku i Kleopatru, a zatim kroz prostranstva vasione. Milankovićeva značajna dela su Matematička teorija klime, Astronomski kalendar ledenih doba i Pomeranje Zemljinih polova za vekove. Ako su Keplerovi i Njutnovi zakoni kretanja nebeskih tela prvi zakon vasione, onda je Milankovićev zakon osunčavanja njegov drugi zakon. Milanković je prvi u svetu izračunao osunčavanje Zemlje i svih planeta Sunčevog sistema, što je potvrđeno kao besprekorno tačno. Milankovićeva matematička teorija osunčavanja proslavljena je 1995. godine širom sveta kao jedno od najvećih dostignuća ljudskog stvaralaštva dvadesetog veka. Milanković nije studirao nauku da bi zarađivao za život, već je živeo da bi studirao nauku. Milutin Milanković kombinuje astronomiju, matematiku, fiziku i geofiziku sa književnošću, istorijom i filozofijom na svoj jedinstven način. Takođe je stvorio do sada najtačniji kalendar na svetu. Objasnio je Aristarhovo učenje o kretanju planeta Nekretnica, reprodukujući Apolonijevu teoremu o epicikličnim kretanjima planeta u Sunčevom sistemu. Dokazao je da su klimatske promene uzrokovane astronomskim uzrocima, stoga se događaji na Zemlji odvijaju po zakonima neba. Prvi je u svetu primenio klimatsku teoriju u svojim istraživanjima. Za njega je rečeno „Ako je vrednost planete zaista određena sunčevom energijom, onda je vrednost Milankovićevog dela data svetlošću koju je prenosio generacijama. Ako čak i na trenutak ta svetlost obasja naš životni put, Milanković je dostigao cilj svog putovanja“

.

PODELITE OVAJ TEKST NA: