detalj slike: KRK Art dizajn

KNjIGA KOJA VEZUJE RASEJANjE S MATICOM

(„Književna hronika iz rasejanja“ Katarina Kostić, UKS, Beograd 2024.)

 Ovo dragoceno izdanje je otisak vremena koje prolazi, ali koje je već ugrađeno u temelje današnje književnosti.

Dušica Ivanović

 

Душица Ивановић - књижевница

Hronika autorke Katarine Kostić je potrebna knjiga, rekla bih čak i neophodna. U Torontu, u kome sam živela do pre pet godina, nije bilo književnog okupljanja na kome problem povezivanja matice i rasejanja ne bi bio spomenut. To je bila i jedna od tema kojom smo se redovno bavile Katarina i ja u njenom malom, toplom, knjigama i umetničkim slikama ušuškanom stanu u jednom od najlepših delova tog velikog grada.

Imala sam sreću da živim u blizini, na samo 15 minuta hoda od njenog stana.

Imala sam sreću da mi Katarina bude savetnik, mentor i prijatelj i da to ostane do današnjeg dana.

Imala sam sreću da me upravo ona, jedan od osnivača idugogodišnji predsednikSrpsko-kanadskog udruženja pisaca„Desanka Maksimović“, uvede ne samo u to udruženje, nego u društvo književnika, da me poveže sa svojim saradnicima i prijateljima i u Kanadi i u matici.

Imala sam sreću i čast da pomognem Katarini u pripremi ove knjige za štampu.

Svi mi koji smo, kao iseljenici iz Srbije, stigli u novi svet ne samo s koferima punim želja, nade i egzistencijalnih briga, nego i sa potrebom da ostvarimo sebe u kreativnom, stvaralačkom smislu, imali smo sreću ako smo upoznali Katarinu Kostić. Ona nas je prigrlila. Ona je pomogla ako smo bili spremni da pomoć zatražimo, ako smo prigušili sujetu i otvorili mogućnost da u novoj zemlji učimo ne samo novi jezik, već i kako se čuva naš maternji. Ako živite van matice, to je ključ održavanja i negovanja nacionalne svesti i savesti i uslov za održavanje stalne veze sa maticom Srbijom. U tome je naša Kaća decenijama igrala jednu od ključnih uloga i ja mogu iz ličnog iskustva, kao i iz iskustva ljudi koje dobro poznajem, o tome da posvedočim.

Kad znamo sve do sada rečeno, onda nimalo ne čudi činjenica da autorka ovu knjigu vidi kao svoje zaveštanje udruženju i ljudima kojima je posvetila značajan period svog kreativnog života, u kome su se uloge novinara, hroničara, esejiste, pisca i mentora međusobno ukrštale, jedna drugu podržavale i stoga ostavile nizbrisiv trag svuda gde je živela i stvarala, od Srbije, preko Francuske, pa do Kanade.

U podnaslovu je jasno definisano šta je obuhvaćeno ovom hronikom: književne kritike, susreti, reagovanja,književni događaji... Tri tačke na kraju napomene upozoravaju da okviri nisu čvrsti, da su se u ovoj knjizi našle brojne teme, sve one kojima se u toku svog dugogodišnje rada bavila Katarina Kostić. Tri tačke na kraju znače još nešto: da se u ovom zborniku njenih radova nisu našli ni svi autori, ni sve objavljene knjige, ni svi događaji. Radi se o delu koje objedinjuje autorske radove Katarine Kostić, bilo da su to književni eseji, kritike i recenzije autora iz rasejanja i otadžbine, što je najveći i za autorku najvažniji deo ove knjige, ili novinski članci, intervjui, važni književni događaji, reagovanja na aktuelne teme u kulturi, ili sećanja na preminule članove udruženja i saradnike.

Svi tekstovi su već bili negde objavljeni ili pročitani, a u ovoj su knjizi sabrani i organizovani na način koji je sama Katarina objasnila u uvodnoj reči.

Tako smo dobili hroniku koja je ne samo zapis o vremenskom periodu u kome je hroničarka živela i radila, već i materijal za buduća istraživanja.

Petnaest godina nakon objavljivanja njene prve hronike „Otisci vremena“,Katarina je osetila potrebu za nekom vrstom nastavka, sa idejom da ta nova knjiga ujedno bude, po njenim rečima, „uvid upedesetogodišnji rad Udruženja ‘Desanka Maksimović’, ali i važandokument o poluvekovnim književnim ostvarenjima Srba u rasejanju.“

Moja generacija je svedok promena čije poreklo je u novoj tehnološkoj revoluciji. To znači da veliki deo onoga kako danas radimo nije stvar izbora, nego potrebe da se prilagodimo novom vremenu i novim vidovima komunikacije, novim platformama na kojima objavljujemo i razgovaramo. Ovo dragoceno izdanje je otisak vremena koje prolazi, ali koje je već ugrađeno u temelje današnje književnosti. Uverena sam da ga treba približiti generacijama koje dolaze, sačuvati za one kojima je digitalna forma bliža nego štampana. Pored tekstualnog dela, tu su i fotografije, od kojih je samo deo mogao da nađe mesto u ovom obimnom izdanju.

Hronika književnog života u rasejanju treba i dalje da se piše i ja se nadam da će Katarina ne samo nastaviti da to radi, nego i naći svog naslednika u ovom teškom, ponekad nezahvalnom poslu, ali poslu čiji su rezultati dragoceni za naše trajanje i tamo i ovde, za naše povezivanje bez obzira na geografske razdaljine.

Udruženje književnika Srbije je važna, neophodna spona, kao i njeno glasilo Književne novine. Veliki broj Katarinih članaka iz ove knjige objavljen je upravo u Književnim novinama. Pored toga, Udruženje „Desanka Maksimović“ je steklo zvanični status podružnice UKS i njihova saradnja je danas sve jača.  

U godini kada UKS proslavlja 120 godina svog postojanja nismo imali ni spektakularnu proslavu, ni vatromet, ni bogate nagrade, iako bi sve to bilo, rekla bih, i zasluženo i očekivano. Ali, zato je Katarina Kostić iznedrila knjigu koja je poklon i Udruženju književnika Srbije i našim piscima u rasejanju. I prevalila je dalek put između Toronta i Kanade da bi nam je predstavila i s nama podelila književno delo koje je plod njenog dugogodišnjg rada.

Ovog meseca će naša Katarina u svom Beogradu proslaviti 89-i rođendan. Mnogaja ljeta, draga Kaća!

(izlaganje D. Ivanović na Tribini posvećenoj promociji novih izdanja Katarine Kostić,

UKS, Beograd, 8. decembar 2025)

PODELITE OVAJ TEKST NA: