detalj slike: KRK Art dizajn

,,Povratak u nesan'' Zorice Krstović

 Branka Selaković

Retko se upuštam u igre okretanja i obrtanja knjiga, zagledanja onoga što piše na koricama ili u biografiji, pa procenjivanje kvaliteta dela na osnovu toga. Niti sam sklona da čitam prvo kraj, pa onda lagano da se vratim na početak. Ima i takvih čitalaca, mada dosta ređe kada je reč o poeziji.

Međutim, ovoga puta je bilo drugačije. I sama sam se iznenadila. Dok smo sedele u jednom kafeu, pesnikinja Zorica Krstović mi je darovala svoju novu knjigu poezije Povratak u nesan. Kartaški, kao da imam tu veštinu, izvrtela sam knjigu i zaustavila se na jednoj od poslednjih pesama. Ono što bi trebalo da bude na kraju, meni je zapravo bila uvertira. Moj čaj u sahari, jedna od pesama kojim se zatvara zbirka, otvorila mi je Zoričin poetski svet sabran među ovim koricama.

Pored oštroumnog razumevanja društvenih pojava kojima smo okruženi, a o kojima pesnikinja itekako govori, njen pristup je suptilan i nežan. Ako bih morala da ga približim nekome, govorila bih o bojama. Kao i na koricama to su jesenji, pastelni tonovi, s prelamanjem kasnog saharskog sunca koje se odbija od pesak. I već se tu slute i mirisi Afrike, pustinje i zveket nakita koji nose tamošnje žene. Tu su i Amerika, Bruklin, Central park, komercijalni ukusi, saobraćajna gužva, tu su uglađene relacije među ljudima, gotovo korporativan odnos… i onda Vojvodina. Neke mirne nedelje, miris i ukus maka, snažnih slika odrastanja koje su temelji bića.

U Zoričinoj poeziji očitava se bogat intelektualni svet i bistro promišljanje o drugim umetnicima. Možda to nije s namerom učinila, ali moj utisak je bio takav, nazrela sam njenu pohvalu impresionističkim slikarima, zatim Paviću ili Šimborskoj, kao i religijske simbole koje je uplela u svoj umetnički izraz.

Tihi govor je ciklus kojim se knjiga zatvara i poput autorke tiho, a efektno poručuje da postoji vrednost koja nije dominantna i glasna, ali je itekako snažna i potrebna poetskoj sceni kod nas.

PODELITE OVAJ TEKST NA: