detalj slike: KRK Art dizajn

Tri pesme iz zagubljenog decembarskog pera 

Aleksandra Đorđević

Kao da čekam

Satovi su podešeni,

a ja – utisak da kasnim.

Gledam u okvire prozora:

otisci starosti deteta;

razbijam staklo

kô što bih vreme

jer ja stalno nekuda kasnim.

U rečenicama jurim tačku,

propadam, nezaustavljivo

hrlim napred i

gledam kroz staklo

kao što bih gledala u vreme.

Satovi su poremećeni,

vidim ih jasno

u kljunu zle vrane

što o prozor kuca.

I bacam bolesti

oko sebe prozirne

i oštre kô staklo

jer sam ih izgovorila;

i kazujem rukama

vreme, vreme posve glasno.

Otisci u februaru

To što smo voleli

svako svoje otiske,

ne daje nam pravo

da gazimo po tuđim.

Pevao si mi pod prozorom

kô narogušeni mesec

da ćeš mi vratiti februar,

ali mržnja se ne može spaliti.

Tamo gde su nam imena uklesana,

previše je smrti krasilo bašte;

kad prolazim, mraz mi iz prstiju kreće.

Kažu, s vremenom

nove godine postaju kraće,

i vraćamo se otiscima:

čokominijature naše sreće.

Koga ti vodiš kroz groblja

i februre

kad ti u ruci vidim isti grč?

Nisi zaboravio, a mogao si

živeti kô da je bilo juče.

Da nisi morala

Kad si otišla,

deca naše ulice su skakala,

kauč i fotelje prekrili su majstori.

U sneg su se utopile

ruske bajke i debele pletenice

kojima si mi uvijala

zaguljeno srce.

Bila sam besna

na gola stabla

iza kojih si krila

golubove.

Udaram u tvoje reči

zapete na deblima

ko o prag što sam zapinjala.

Čekajući te u pijanim zvižducima,

brojala sam kafanske fajronte,

nikad se nisi vratila.

I trudim se da zaboravim

besmislene slogove i krvava kolena

jer nekada si bila samo moja nana.

Čučim kraj vrata

čekajući početak melodije

kojom si me u školu pratila.

PODELITE OVAJ TEKST NA: