detalj slike: KRK Art dizajn

Jezik novca

Aleksandra Đorđević

Bila sam u autobusu, na putu ka svom prvom razgovoru za posao, kad mi je ukradeno četrdeset evra. Ni danas ne mogu da se otmem osećaju dezorjentisanosti kad zametnem novčanicu, a najprijatnije se osećam kad male, pregledne sume držim kraj srca.

Oktobar u Beogradu bio je već uveliko žut kad je kroz lišće zašuštao oglas. Nije se radilo toliko o zavidnom mestu u privatnoj školi stranih jezika koliko o iskustvu predstavljanja sebe nekom nepoznatom. Baš tada kada je nebo bilo otvoreno za sve.

Ništa na meni nije bilo skupo, a sve je moglo da prođe kao takvo. Belu jaknu od skaja kupila sam kod Kineza, ostatak skrpila od starog i pozajmljenog, a posebno sam bila ponosna na zelenu somot-tašnu, koju je mama po mom nacrtu prepravila od iznošenih pantalona. A baš me je ona izneverila, vrećasta, sa samo tri drikera da je tek toliko skupe, nikako potpuno zatvore. Zapravo je na meni tog dana najskuplji bio novčanik: kožni, mali, na preklop, a u skrivenom džepiću ušteđevina od studentskog kredita.

Sad znam da je trebalo da budem obazrivija, ali rečenice koje počinju sa – Da sam samo...– nikad nisam volela. Preznojim se kad se setim mase tela koja se blago njiše. Sklanjala sam glavu od dahova i pazuha, gledala sebi u noge i propustila stanicu.

Sećam se žene u kišnom mantilu, iako je bio sunčan dan, vitke, muškobanjaste. Razvila sam mapu grada da se obe izgubimo u njoj i što sam nesigurnija bivala osvrćući se oko sebe u nelagodi, to je predusretljivija ona postajala. Prsti obojeni u žuto milili su po mapi i najverovatnije operisali po mojoj tašni. Hrapavi glas gotovo je cvileo, ali nikako da ubodemo traženu tačku. Utom je odskakutala do zgrade da mi navodno donese pravu adresu.

Sigurno vam je poznat osećaj kad sekundara kasapi sram. Zlokobno je postalo ušuškano naselje i oktobarsko sunce. Novčanik mi se vratio, išutiran i zlostavljen, a u skrivenom džepiću ostala je velika praznina. To je bio prvi novac koji sam odvojila od „svoje vrednosti”. Nisam mogla da verujem da su oči lopova prozirne kô nebo.

Ne znam da li je taj događaj trajno promenio moj odnos prema novcu, ali svakako je naveo kurs podalje od pozivajućih naselja u kojim ljudi zaviruju jedni drugima u ceger. Definitivno je put nesigurnosti (pre nego nepoverljivosti) utabalo vaspitanje. Ne sećam se da sam ikada pre toga imala svoj novac na raspolaganju niti da sam preuzela odgovornost za kućni budžet. Volela bih da jesam, da sam gradila taj proporcionalni osećaj između sticanja i davanja. Verujem da bih na taj način razvila i predstavu o brojevima ili bih ih, ako ništa drugo, lakše prevodila u vrednost.

Odnos prema novcu nisam svesno gradila na odnosu prema stvarima koje se kupuju. Dobijala sam ih i razmenjivala. Iako sam u ratnim godinama nosila mamine čizme koje su mi bile za broj veće, nikada mi ništa nije falilo. (He, izabrala sam pravu reč.) Odista, akumulacija novca mi nikad nije bila na umu iako se radujem lepoj novoj koži pod prstima. Za mene novac mora da cirkuliše kao što cirkulišu dobra dela. Nepravedno ili ne, energija putuje od tebe do mene do nekog trećeg i obrnuto.

Danas, u našoj kući, poslove delimo po iskustvu, sposobnosti i sklonosti. Računi ne spadaju u moj domen, te sam zvrčke s brojevima delegirala suprugu. Međutim, brojevi su me prozvali. Kad sam pre neki dan otvorila poštu, crno na belo dovodilo se moje ime u vezu sa dugom koji ima više od tri ništa. Moja nezainteresovanost koštala me je novog tableta i još kojekakvih sitnica.

Počela sam da razmišljam o tome šta otkriva čovekov odnos prema novcu: sujetu, moć, darežljivost? Svima su nam poznati tipovi: rasipnik, tvrdica, štediša... Neki od nas su precizni, drugi proračunati, treći opet galantni, a ja se pitam da li takav odnos imamo i prema životu. Ako smo škrti, da li i prema kome – ko može i sme da sudi?; ako smo naivni, zar nema ničeg lepšeg od netaknutog izvornog poverenja koje smo stekli u okrilju bližnjih; konačno, ako smo samosvesni, zar se neće ta osobina preneti i na situacije u kojima treba da odredimo šta je vredno našeg novca?

Nisam verovala da poverenje mogu odneti plave oči, čiste kao moja jastučnica. S razlogom oplakujemo odlaske četrdeset dana. Tog dana uzeto mi je četrdeset evra, možda i neki mentalni spisak sitnih radosti, ali ne mogu da se otrgnem misli da mi je ukradeno nešto veće, nešto dublje i nešto iskonskije od novca.

PODELITE OVAJ TEKST NA: