Teško društvu koje ne zna da se smeje, upozoravao nas je Ivo Andrić. Humor je podrugljiv i slobodan. Namrštenost je pravoverno zabrinuta
Autor: Gordana Popović
Kad sam u Americi, mnogo toga iz Srbije mi nedostaje: od mirisa lipa na Gundulićevom vencu do bureka iz Venizelosove ulice, Gardoša, Kosančićevog venca, Ade Međice. Ali donekle živim u obe zemlje paralelno, kao što su tako deo života proživeli i drugi srpski pisci: Pekić, Kiš, a pre njih Vuk, Dositej, pa ukoliko ubrojimo i pisce diplomate, poput Dučića, Rakića, Rastka Petrovića, Andrića, Crnjanskog, onda to nije izuzetak nego pravilo, kaže Vladimir Pištalo, pisac, (dobitnik Ninove nagrade za 2008. za roman „Tesla, portret među maskama”) koji predaje svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru (Masačusets).
Upravo je objavljena njegova nova knjiga „Značenje džokera” u izdanju „Agore”. Prethodna, roman „Sunce ovoga dana, pismo Andriću”, doživela je tri izdanja, imala 58 promocija, izazvala veliko interesovanje i donekle promenila način na koji čitamo ovog pisca. „Značenje džokera” je zbirka eseja koji su rezultat njegovih razmišljanja kroz gotovo tri decenije (neki od njih objavljeni su i u Politikinom dodatku „Kultura, umetnost, nauka”). Dotiče on tu mnoge teme (humor, teorije zavere, reklame, vreme post-istine) i mnoge ličnosti poput Marka Tvena, Abrahama Linkolna, Čarlija Čaplina, Čarlsa Simića, Koraksa, Zografa... A još na početku podseća da je Kjerkegor od bogova tražio samo jedno: „Neka smeh bude na mojoj strani”.
Humor je samo za one koji žele da se osećaju živima, tvrdite u knjizi „Značenje džokera”. Može li i humor da se poteže kao džoker?
Svako može da se pravi ozbiljan, ali duhovit ne može. Smeh je najcivilizovanija muzika na svetu, najkraće rastojanje između ljudi. „Teško društvu koje ne zna da se smeje”, upozoravao nas je Ivo Andrić. Humor je podrugljiv i slobodan. Namrštenost je pravoverno zabrinuta. Nikad nisam verovao da će onaj namršteni Rodenov mislilac, sa izrazom borca protiv tvrde stolice, išta smisliti. Ako olakšanje dođe, ono mu neće doći u formi ideje. U mojoj novoj knjizi humor nije nešto suprotstavljeno mišljenju. To je način mišljenja.
Kažete da vas ljudi, kada čuju da predajete američku istoriju, često pitaju: „Kakvu istoriju? Pa Amerika nema istoriju!”. A vi tvrdite da je Amerika nekad bila „najbolja druga šansa čovečanstva”. Šta je danas?
Kad je Amerika naseljavana, devedeset odsto Evrope bavilo se poljoprivredom. U Engleskoj zemlju je nasleđivao samo prvi sin. Ostala braća bila su osuđena da čitav život budu sluge – bezemljaši i da mole bogataša za posao, sa kapom u ruci. U Evropi nije bilo zemlje. U Americi je bilo. Kako je vreme prolazilo, granica se pomerala prema zapadu. Zapad je postao „nova Amerika”. Stariji ljudi su savetovali mlađima da idu na Zapad, jer je tamo bilo i zemlje i nade. Tamo je izvirala budućnost i moglo se početi iz početka. Posle se granica premestila na otvorena mora, u kolonije, pa u kosmos. Preselila se u nerealnost. Ipak „najbolja druga šansa čovečanstva” ostaje jedan od najpoetskijih opisa Amerike. To je ideja da svi ljudi zaslužuju drugu šansu u svetu u kome mnogi ne dobiju ni prvu. A Amerika danas? Bezidejna zemlja u bezidejnom svetu.
Jedan esej posvećujete američkom novinaru Henriju Luisu Menkenu, koji je, kako kažete, predvideo da će obični ljudi „jednom ispuniti želju svog srca i ukrasiti Belu kuću pravim pravcatim moronom”?
Menken je bio autentični nastavljač Marka Tvena. Nedostajalo mu je poštovanja za bilo šta, uključujući i ono što se danas naziva politička korektnost ili jezik dozvoljenog. Menken na svoja usta ne bi dobrovoljno stavio brnjicu. Usrećivalo ga je ismevanje hipokrizije ili „draženje zveri”. U Srbiji je potpuno nepoznat. Čudi me što ga nikad nisu upotrebili komunisti ili srpski kritičari američkog imperijalizma. Jer niko kao Menken nije ismevao svoju zemlju i svet sa toliko talenta i – radosti. On je verovao da se u populističkim društvima sprovodi nasilje nad inteligentnom manjinom. Verovao je da niko nije izgubio novac zato što je potcenio inteligenciju mase. Verovao je da većini njegovih sunarodnika Betoven znači taman toliko kao da je umro na rođenju. Kao starozavetni proroci on je govorio istinu moći u lice. Samo, on je to činio kroz smeh. Kao i Čaplin, nije poštovao carevo novo odelo. Prezirao je autoritet i mediokritete, što je smatrao jednim te istim. Americi je opet potreban Menken.
U eseju „Teologija zavere” kažete da su Srbi upadljivo obdareni za konspiraciju.
U jednom trenutku su se Srbi upadljivo isticali. Onda su ih drugi dostigli. Dietrologija je italijanska pseudonauka po kojoj ništa nije onako kako izgleda. Možda je potpuno suprotno, ali onako kako izgleda sigurno nije. Svet je u međuvremenu postao pun dietrologa. Neki čovek u Art institutu u Čikagu mi je objašnjavao da ljudi nikad nisu bili na Mesecu. Živimo u vremenu kad se gubi vera u činjenice. U svetu post-istine cvetaju alternativna objašnjena. U međuvremenu su se desili i Vikiliks i Edvard Snouden. Svet očigledno nije samo onakav kakvim se predstavlja. Teško je znati gde prestaje dietrologija a gde počinje paranoja. Američki pesnik Delmor Švorc je upozorio: „I paranoik ima neprijatelja”.
Ako je ruska literatura izašla iz Gogoljevog šinjela, a američka iz Tvenovog belog sakoa, kao što kažete, iz čijeg kaputa se izlegla naša?
Iz Andrićevog kišnog mantila, onog u kome se slikao pored Drine! Andrić je, bez sumnje, bio naš najveći junak interpretacije sveta. Bio je književni antikolonijalist. Govorio je: „Naočari su bečke, oči su naše!” i „Zašto da moja misao dobra i prava bude manje vredna od iste takve u Rimu ili Parizu?!”. Čitaoci vole da se ponose njime, a preko njega svojom kulturom. U tom su donekle bili sprečeni arhaičnim ili zlonamernim interpretacijama. Došlo je vreme čitanja zanimljivijeg, strasnijeg, duhovitijeg Andrića, jer on je bio sve suprotno od onoga što su nas namršteni i neduhoviti kritičari ubeđivali da jeste. Govorio je da mala količina naivnosti piscu nikad ne smeta. Voleo je sunce i tvrdio da je samo na suncu stvarno živ. Jako je voleo žene. Pisao je da je čovek – svoja čežnja. Nije verovao da se voljom može uticati na stvaralački čin i priznavao je da je sve što mu je došlo po svesnoj odluci u njegovom životu bilo sekundarno. Mislio je da je trezno stanje istina poželjno, ali nemoguće, da ljudima vladaju strasti – da je nebo alkohol, voda opijum, a disanje hašiš.
Šta jedan pisac danas može ili treba da poruči čovečanstvu?
Veoma je teško, razumnim rečima, obratiti se pohlepnim strastima čovečanstva. Strasti su slepi džin. Razum je patuljak koji mu sedi na ramenu. Džin je želeća mašina, vođena silama. Ima jednu misao u glavi: „Ja hoću”. Ali patuljak nastavlja da mu govori u uvo. Džin srlja još strašnije. Patuljak nastavlja da šapće. Džin žuri napred kao da vuče svet za sobom. Patuljak nastavlja da šapće. I u jednom trenutku džin stane.
Izvor: Politika
