|
|
|
ŠTA TO SVETLI GORE VISOKO  | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Šta to svetli gore visoko?
Aleksandra Đorđević
Šta je ono što bi vas za Novu godinu zasenilo među mnoštvom poslastica, boja i šljokica? Ja sam se radovala vatrometu, a bilo ga je kad smo živeli u Kanadi. Devedesetih, u Srbiji, Nove godine su postale manje pompezne.
Gotovo trideset godina kasnije pred Novu godinu obavezno kupujemo bateriju vatrometa da obradujemo decu. Dok je nekada puštanje u mojoj glavi i realnosti bilo u rukama institucija i autoriteta, sada mi odlučujemo koliko će pucketavo, razigrano i bleštavo biti to jedno, uvodno veče.
Ove godine je u Nemačkoj bilo vidljivo manje pirotehničkog materijala u prodaji, ali su zato kolone Holanđana pohrlile ovamo da obezbede zvučno-vizuelni spektakl za 2026. i time okončaju eru vatrometa. Naime, od sledeće godine je u Holandiji zabranjen.
Nije nerealno da se takve mere uvedu i u Nemačkoj. Najpre, mnogo je povreda, i to ne samo usled nemara. Bande i omladinci kidišu jedni na druge raketama. Ako je verovati reportažama i svedočanstvima očevidaca, centralni delovi grada nalikuju minskim poljima S druge strane, ceo taj šou je nadnaravni skup, a ulaganje u ekipe hitne pomoći i policije, koje bi celu noć bile u pripravnosti, nije preopterećenje samo za budžet, već je i granica kapaciteta u mnogim mestima.
Vatromet jeste za mene izgubio pomalo od one draži koju je imao kad sam ga čekala godinama. Za razliku od onog prvog iz mog sećanja, nesagledivog i raskošnog, u devedesetim sam se zadovoljila nekim malim, nalik na ispljuvak, ako uopšte. A onda se situacija poboljšala i vatromet je porastao do tolikih razmera da me je u Diseldorfu dočekala zlatna kiša i akrobatika boja i oblika.
Da li bih se odrekla vatrometa zarad bezbednosti? Ne verujem. Iako nisam sasvim upoznata sa statistikama, iznenadili su me ti bahati okršaji, nemar ne toliko. Ako je vatromet toliko opasan da izaziva čak i smrt (letos se desila velika tragedija na Kirmesu, jedna od velikih raketa nije poletela, ali te vrste nesreća sada nisu tema), to ne bi smeo biti fenomen vezan isključivo za Nemačku ili Holandiju. Moje površne pretrage srpskih medija nisu iznedrile ništa drugo do vesti o incidentima u Nemačkoj. Je l' moguće da je nemačka omladina bahatija od srpske i da se u Srbiji nesreće ne dešavaju? Ili se na to računa kao na kolateralnu sreću i nema velike potrebe za uznemiravanjem javnosti?
Kako god, buni me politika regulisanja minimalne štete; bez obzira koliko tragična, šteta koja se meri decimalama do jedinice jeste realno mala. Dobrice će se naljutiti jer je vrednost života nemerljiva brojkama i jedan deo mene se vrpolji dok ovo pišem, ali drugi deo razmišlja o lažnom moralu. Dok se s jedne strane novac ulaže u (humanitarne) projekte, a srednjoj klasi oporezuje svaki dah više, s druge strane je marihuana legalizovana. U tom slučaju političarima kao da nije bitno u kojoj meri će biti zloupotrebe, s tom velikom razlikom da su „vatrometne nesreće” potencijalna opasnost jednom u godini, dok je kanabis pretnja svakog dana.
Nedavno je od konzumiranja gumenih bombona na bazi kanabisa preminula dvadesetčetvorogodišnja devojka. Šareni proizvodi upakovani kao bombone, keksići i drugi slatkiši gotovo da se ne razlikuju od ostalih slatkih radosti za decu, a pritom su u načelu previsoko dozirani. Pristup drogama je time olakšan, a granica na dole lako oboriva, tako da se pitam da li je u ovom podeljenom svetu, u kom se i dalje ratuje rukama i trguje životima, neophodno ukinuti jednu po jednu nevinu iluziju, koje nas na momenat otrgnu od svakodnevice.
Mi živimo u pitomom naselju gde za sada iznad nas svetle želje. To ne znači da okrećem glavu pred problemima, ali verujem da smanjenje zaliha, ograničenja prodaje i visoke kazne za ugrožavanje bezbednosti mogu doprineti da prvi dan naredne godine počne iskrom koja će kratko da zapucketa u ušima i završi se mirnim snom o nekom boljem sutra.
|
