detalj slike: KRK Art dizajn

Čaj sa Kublaj Kanom

Počinjem od konduktera na

tramvajskoj liniji broj dva.

Lice koje svakodnevno viđam i

koje se uprkos tome žestoko opire

svakom pokušaju opisa. Zato ću samo

reći - kondukter je imao lice meduze!

Prethodne večeri, dok su slovni redovi

knjige koju čitah, gubili svoj

geometrijski poredak, uvijali se i razvlačili

poput tramvajske kompozicije, on se

iznenada uspravio iz nepregledne bel-

ine stranica i naplatio mi kartu za noć

bez snova. Još je rekao - on -

kondukter koji je imao lice sove,

sledeće:

- Ne samo da ništa nećeš sanjati,

nego će ti i ceo naredni dan biti prazan,

bespredmetan, ogoljen i, zapravo, suvišan!

Otvorivši ujutro oči, nakon

noći bez sna, glasno prozborih:

- A zašto bi bilo drugačije?!

Posle sam se umio, oprao zube,

obukao elegantno, primereno

bespredmetnom danu, otišao na posao,

nakon osam sati se vratio kući i kačeći

omiljeni, braon sako od tvida na ve-

šalicu, zatekao u dnu gardarobera,

sklupčanog, usnulog, njega glavom i

bradom - KUBLAJ KANA.

Ali kako je to moguće -

kondukter je rekao dase ništa

neće događati, a on nikada ne

greši! Ipak, koliko god verovao

kondukteru sa licem kamina, više sam

verovao sopstvenim očima

prikovanim na Kublaj Kanu koji je spokojno i

duboko udišući ustajali vazduh našeg

stana, spavao skriven u zavetrini

gardarobera od iverice presvučene

furnirom boje… kad malo bolje

pogledam, u stvari, stepske boje!

Odložio sam sako polako na

fotelju, pritvorio vrata gardarobera da

unuku Džingis Kana i osvajaču Kine

svetlost ne bi padala direktno na lice,

potom na prstima prišao radijatoru i

pojačao grejanje jer Kanova blistava

gospodarska odežda beše od svile,

dakle neprilagođena klimatskim

uslovima našeg stana. Pošto sam procenio

da je sve u redu, raspremih se

nameravajući i sam malo odspavati nakon

napornog radnog dana. Tek što sam se

spustio na kauč, odnekud doleti jedna

gigantska muva govnara, načini

nekoliko krugova oko lustera i pikirajući

aterira na vrh nosa Kublaj Kana.

Odmah se pridigoh i energičnim

pokretom ruke oterah je, ali se ona ubrzo

vrati na isto mesto. Verovatno ju je

mamila Kanova koža, i bojom i

teksturom nalik limunovoj kori. Nađoh se,

dakle, u užasno neprijatnoj situaciji,

tačnije pred mogućnošću da se osvajač

Kine probudi u gardaroberu sa

muvom, kao nekim minijaturnim

demonom, na vrhu nosa. Valjalo je misliti

brzo i eliminisati uljeza, ali tiho,

precizno i bešumno. Naprosto, nisam

smeo dozvoliti da se Kan probudi, pre

no što posudim od suseda porcelanski

servis za čaj i spremim napitak

tradicionalnim postupkom, kako je moj

uvaženi gost već navikao.

Ali ubiti muvu bešumno - nije

mi poznato da je to nekome pošlo za

rukom. Ipak vreme je odmicalo, bližio

se i čas povratka moje žene sa posla, a

pre toga, neizostavno sam morao

popiti čaj sa Kublaj Kanom.

-A zašto? - upitao bi kondukter

sa licem, čačkajući nos prstom

dugačkim kao jaje. Bože, nisam hteo reći

''jaje'' nego nešto drugo, ali ne znam

šta. Dobro, neka onda bude - čačkao

je prst nosom dugim kao jaje!

Ali muva, šta sa njom? Pa da,

upravo to; mogao bih namazati vrh

svoga nosa dugačkog kao prst,

žumancetom iz jajeta i tako namamiti

ovu leteću napast u lepljivu klopku

večnoga života! Jer jaje nešto tako

simbolizuje - mislim - večni život.

Tako uradih i muve se konačno

rešismo.

A sada što hitrije kod suseda

po porcelanski servis za čaj. Potom ću

spustiti roletne, zaključati obe brave

iznutra da moja žena ne bi mogla ući,

ali svakako i zapušiti onu rupicu

između ruba roletni i okna prozora kako

bih je onemogućio u sasvim izvesnom

pokušaju provirivanja dok se čajna

ceremonija bude odigravala. Samo još

da proverim da li u kuhinji imam onaj

izvrsni LIPTON EARL GREY čaj u

listićima, mada - listići - to nije baš

primereno. Moraću ih istucati u sitan

prah; rekao bih da je Kublaj Kan

priviknut na tako spremljen napitak.

Zatim podesiti osvetlenje u sobi,

promeniti stolnjak, skloniti TV i ikonu

Svetog Trojstva. Tek tada, potpuno

spokojan, prepustiti se očaravajućem

ritualu spremanja čaja.

No, prvo kod suseda po servis!

...I zašto sad ne krenem? Zašto

sam ukočen, potpuno paralisan i nalik

onim voštanim ljudima što ih prave?

Zaboga, zašto sam odeven u svilu i

sedim sklupčan u dnu gardarobera sa

mongoloidno zakošenim zenicama? I

zašto se više ne užasavam odlaska kod

suseda koji je, u stvari, kondukter sa

licem delfina, volšebnik pripravan da

mene - KUBLAJ KANA - jednim

poljupcem pretvori u laticu Mongolske

orhideje ili spokojnog službenika

naftne kompanije?

PODELITE OVAJ TEKST NA: