detalj slike: KRK Art dizajn

SPORENjA OKO RAZUMEVANjA NjEGOŠEVOG DELA

Prof. dr Dragan Jakovljević

U pogledu dilema oko savremenog tumačenja Njegoša, izazovnu poruku je 2017. uputio poznati književnik i publicista Balša Brković, ustvrdivši, da „pravo pitanje za današnju Crnu Goru“ „nije pitanje da li Njegoš, već koji Njegoš“! Pri čemu se podrazumeva, da on „mora biti dio našeg modernog identiteta“. Pritom se ustrajava na tome, da veliki pisci „ne postoje drugačije do li u svijesti svojih čitalaca, dakle uvijek u osećanju i mišljenju aktuelnog pokolenja... Tako da priča o Njegošu nikada nije priča o jednom pjesniku i vladaru, već priča o nama današnjima, kakvi smo da smo...“. Time se pak uvodi u igru jedno zapravo dvostruko relativisanje razumevanja Njegoševog dela: Jedno generacijsko, da je dakle svaka nova generacija ljudi opunomoćena da koncipira svoje vlastito, osobeno tumačenje tog dela; drugo unutargeneracijsko, obzirom na osetne razlike u mišljenjima i usmerenjima između raznih slojeva jednog te istog pokoljenja. Takva dvostruka relativnost može u principu odvesti i na stranputicu, uz rizik zapadanja u jednostranosti i proizvoljnosti razumevanja, te ka modeliranju Njegoša po svom vlastitom svetonazornom i političkom liku. U sličnom smislu je politikolog prof.Srđa Pavlović konstatovao „da se Njegoševa poema (Gorski vijenac) može čitati na onoliko načina, koliko ima čitalaca kroz vrijeme“. Ovde se relativisanje čak premešta sa generacijske razine na razinu individualnih čitalaca, čime se u još većoj meri otvaraju vrata interpretativnom subjektivizmu. Sa druge strane on, kao izgleda i Brković, paralelno sa isticanjem otvorenosti za različite interpretacije ujedno traže i uvažavanje istorijskog konteksta u kojem se je oblikovalo Njegoševo impozantno delo. Naglašavajući, da „ne bi trebalo da se čita izvan konteksta vremena u kojem je (Gorski vijenac) nastao“ (S. Pavlović)! Takvom uobziravanju konteksta se pritom ne pridaje relativistički indeks, t.j. izgleda da ga se smatra u principu intersubjektivno utvrdljivim. Tako da bismo onda imali jedno uzajamno neusaglašeno dvojstvo polazišta pri tumačenju Njegoša: sa jedne strane dopuštanje generacijskog i individualnog subjektivizma čitanja njegovih dela, sa druge pak priznavanje objektivizma u prezentovanju istorijskog konteksta tih istih dela. To sad samo sobom ne mora značiti protivrečnost, ali ipak generiše izvesnu tenziju u sklopu ukupnog pristupa razumevanju Njegoša, koju bi svakako valjalo osmisliti. Pitanje je samo, u kom pravcu bi to osmišljavanje „svijesti o kontekstu“ išlo.

Jasno je za sada to, da ovi moderni tumači napuštaju načelo „Čitaj kako je napisano“ i tradirano shvatanje Njegoševog književnog nasleđa, njegovo posadašnjenje. Dok do diskusije i razmene mišljenja između tradicionalistički orijenisanih njegošologa i modernista ne dođe, ukazao bih na određene primetne jednostranosti poslednjih, te i na prepoznatljivu političku pozadinu njihovog pristupa. Jedan od vidova te jednostranosti sastoji se u obraćanju pažnje na neki određeni aspekt Njegoševe poezije i njegovo prenaglašavanje u odnosu na druge. Tako je recio slikar  Dimitrije Popović (DANU), autor kontroverznog spomenika Njegošu na Cetinju isticao erotstvo i erotizam, sa kojim on tek biva kompletan kao pisac. Ne izjašnjavajući se pritom o drugim konstitutivnim aspektima, koji su valjda takođe doprineli njegovoj „kompletnosti“. Popović međutim insisitira, da se on „upravo u erotizmu“ i dakle niučemu drugom „pokazuje kao pjesnik“ – što je jedno radikalno jednostrano gledište. Povrh toga, on je više puta ponavljao svoje navodno otkriće, da je Njegoš „samo sticajem okolnosti postao vladika“ (dok je zapravo „rođeni pjesnik“). U ovakvim, naizgled bezazlenim primedbama, očituje se rasprostranjeno nastojanje autora datog profila, da Njegoša distanciraju od crkve. Takvom pristupu moglo bi se protivstavi zapažanje profesorice UCG SonjeTomović-Šundić, da je Njegoševa religioznost data „i po njegovom vaspitanju i obrazovanju, jer ga je vaspitavao jedan od najreligioznijih duhova Crne Gore, Sveti Petar, njegov stric“! Štaviše, ta religioznost je od „najdubljeg tipa“, i njegov najdublji „svjetonazor je religiozni“: „bez religiozne misli ne bismo imali ni Njegoševu misao, niti bismo mogli da imamo „Luču“ i sva njegova druga djela“. Na pozadini te i takve njegove religioznosti, možemo onda smatrati da je njegov položaj vladike pre bio primereni poziv, nego tek puki slučaj (kako to pokušava sugerisati D. Popović).

B. Brković je pak i uz pozivanje na ranog Krležu nastojao da plasira tezu o svojevrsnom prevazilaženju hrišćanstva uz priklanjanje paganstvu kod Njegoša. Pritom se ističe, da je u njegovom „promišljanju svijeta“ navodno na delu nadvladavnje Božanske „vrhunaravne (tj. natprirodne) svrhe“. Sam Krleža je bio ustvrdio: „on je smisao zbivanja počeo otkrivati isključivo u čovjeku samom i tako se oprao od mutne i nečiste vrhunaravnosti“, te da „upravo ovo oslobođenje, ova katarza od svih svrhovitih bića višeg reda, predstavlja osnovu formulu za poimanje njegove poetske misli“. No radi se nažalost o jednom izrazito jednostranom i površnom čitanju Njegoša, formulisanom u istorijskom kontekstu vladavine marksizma i sa njime povezanog poletnog ateizma u posleratnoj Jugoslaviji, koje bi teško moglo biti priznato kao merodavno. Pažljivije sagledano, iz Njegoševog dela se naprotiv ne može eliminisati „bogočovječanska perspektiva“ (S. Tomović-Šundić). Soga je i akademik CANU, profesor UCG Siniša Jelušić konstatovao „neprekidnu prisutnost temeljne ideje Boga“ u njegovim književnim spisima, te primetio: „Ono što je karakteristično za Njegoša jeste upravo njegova temeljita bivstvena, suštinska religioznost“.

Politička pozadina raznih domaćih modernističkih čitanja Njegoša sadržana je prepoznatljivim načinom u jednom upornom nastojanju, da ga se distancira od crkve, naroda i Kosovskog mita – u skladu sa njihovim vlastitim političkim opredeljenjima. I za sada nisu u izgledu korekture u tom spornom stremljenju. Nažalost takođe ni dijalog tradicionalističkih i modernističkih interpreta Njegoševog dela, njihovo direktno sučeljavanje mišljenja.*

Autor Dragan Jakovljević, redovni univerzitetski profesor u penziji

*Napomena: Teze prof. S.Jelušić i prof. S.Tomović-Šundić bile su izložene na jednom simpozijumu u Baru, a prenosimo ih na osnovu izveštaja sa tog simpozijuma objavljenog u kulturnoj rubrici „Vijesti“. Brković je svoje teze izneo kroz nekoliko novinskih napisa, odakle ih citiramo. Povrh toga, takve teze je formulisao i kroz jedno predavanje održano na tribini CANU.

PODELITE OVAJ TEKST NA: