detalj slike: Krk.art@designe

MAJKA DRAGANA

„Njen život, tako naglo je stao kao zli pljusak
U tišinu zaklopilo se lice kao upravo svršena
knjiga“ – Requiem, Milunika Mitrović

Moja majka ugledala je svetlost dana na Đurđevdan 1941. godine, u praznoj već udovičkoj kući Cmiljke Aleksić, kojoj su muža Milomira, odmah po bombardovanju Beograda, mobilisali, odveli na Kosovo, a odatle kao zarobljenika u Nemačku. Moja majka se rodila mesec dana po odlasku oca, pa je već od rođenja bila uskraćena za očinsku ljubav i zaštitu. Baba je bila vredna, stamena i odlučna žena, pa je za svoje dve kćeri, nepokretnu svekrvu i sebe, hleba zarađivala, malo na posnim parcelama, malo nadničući po selu. U kući nije imalo bogzna šta, ali ni čeljad nisu maštala o pogači, naviklo se na proju. Bilo je zdravlja i nekog mira. Sve do udaje moje majke za oca Radoša, koji će alkoholom ugušiti sve njene nade, sve snove.

Moj otac je bio zgodan čovek, načitan, moderan, sa dobrim primanjima u čačanskoj „Slobodi“. Bio je čovek za svaku priliku, ali dok ne popije, prvu, drugu, petu. Onda se raj pretvarao u pakao, u pijančenju se gubio razum, ljubav se topila u patološkoj ljubomori, a nežnost je zamenjena fizičkim maltretiranjem. Brak je postao mora, patnja duševna i telesna. Trajalo je sedam godina. Za to vreme majka je rodila Toplicu, Oliveru, mene i Ivana.

Jednog dana dobro izmrcvarena, slomljena, napaćena, u praznoj kući okružena gladnom decom, odlučila je da prekrati muke i popila je esenciju. Jedva su je spasili. Bila se dobro umorila od života.

Vreme u bolnici joj ostavlja prostor za sumiranje i ona odlučuje da krene dalje, ali bez mog oca. Ali od njega nije bilo lako otići. On je pušta da ode, ali bez nas. Znao je da će morati da mu se vraća sve dok smo mi sa njim. Majka se iz Čačka vratila u Požegu i odmah počela da radi kod dr Šokčanića kao kućna pomoćnica. Supružnici Šokčanić su joj omogućili da koliko-toliko zarađuje za život, posavetovali je da pokuša da ode u inostranstvo, jer su znali da je to jedini način da zaista pobegne od muža, a da nama obezbedi normalno odrastanje i školovanje. Za to vreme smo bili sa ocem u Čačku. O nama je brinuo komšiluk, a majka je svaka dva-tri dana peške dolazila (od Požege do Čačka ima oko 30 km), bolje reći prikradala se našoj kljetarici, ostavljala zavežljaje sa hranom i vraćala se slomljena od bola. Trajalo je to par meseci, a onda je donela sudbonosnu odluku da ode na rad u Holandiju. Poslužila se lukavstvom rekavši ocu da je najbolje da nas ostavi kod svoje majke, a kad se ona snađe organizovaće i njegov dolazak u Holandiju. Ali i tad je doživela udar: mogla je da povede braću i mene, a Oliveru je dao svojoj sestri. Tetka Milica je bila sjajna žena i imala je svoje četvoro dece, pa je želela da pomogne da bar jedno od nas ima siguran krov nad glavom. Za mamu je to bila rana teška i duboka.

Nas troje ostajemo kod babe i tetke, a majka u jesen 1970. kreće za Holandiju. Iako sam imala samo četiri godine, njenog odlaska dobro se sećam. Uveče je na zemljanom podu stajao žuti kofer, majka se pozdravljala sa komšijama, lice joj je bilo okamenjeno. Kada su se komšije razišle, mi smo svi troje legli sa majkom u krevet, verujući da nam ne može umaći. U toku noći oluja me je probudila. Nad sobom sam pri svetlosti sveće ugledala njeno lice. Pomilovala me je po glavi, ponovo sam zaspala, da bih kada sam se probudila videla da kofera nema. Tog jutra smo dugo, dugo u krevetu plakali.

Kada se prijavila za odlazak na rad, majka nije ispunjavala sve uslove. Prednost su imale žene bez dece, a rastavljene zbog mogućih problema zakonskog supružnika trebalo je da budu razvedene. Prikrila je obe činjenice, nikom ne otkrivajući da nije razvedena i da nas ima. Pisma koja joj je tetka slala krišom je čitala u kupatilu i svako dobro otplakala. Prolazili su meseci, svi su se bili navikli na novu sredinu, okrepili, ozdravili od muke koja ih je dovela u tuđinu, samo je ona bolovala, bivajući sve uvelija i uvelija.

Stari gazda koji će brižnošću i dobrotom ući u njeno srce kao roditelj, jednog dana ju je pozvao na razgovor. Mislila je da je saznao njene tajne i da joj ne gine povratak, ali šta je tu je, ni ovako više nije mogla.

„Dragana, posmatrao sam te, sve tvoje drugarice se smeju, raduju, samo ti tuguješ... imaš li ti decu?“

Klimnula je glavom i zaplakala, a starina joj reče da nabavi naše krštenice kako bismo mogli da primamo dečji dodatak i da se pravi plan kako da, kada još malo porastemo, počnemo dolaziti kod nje.

Tada je bilo mnogo lakše. Mogla je naše slike da drži iznad uzglavlja, da priča sa nama glasno i da nas ljubi pred spavanje. Radila je dugo i teško u vešeraju, na mašini na kojoj danas rade isključivo muškarci. Štedela je svaki gulden jer joj je cilj bio izgradnja kuće.

Posle tačno godinu dana prvi put je došla na odmor. Neko je javio da je stigla do Mandine stene. Rastrčali smo se bosi po prašnjavom seoskom putu i bukvalno se katapultirali u njeno naručje. Tada smo dobili prve igračke. Ali nikada mesec nije bio kraći nego mesec njenog odmora. Nikad godina nije bila duža nego ta nakon njenog odmora. Stalno sam maštala kako da uskočim u voz i krenem sa njom. Rasli smo, išli u školu, a raspuste smo provodili u Holandiji. Vodila nas je svuda, ulagala u nas, želela da nas obogati raznim sadržajima. Rad je zauzimao važno mesto. Uvek smo na raspustima radili. Bili smo dobri đaci, trudili smo se da ih nagradama iznenadimo, ulepšamo joj neki težak i naporan dan. Mnogo se radovala i isečke iz novina sa našim imenima brižljivo čuvala. Posle sazidane kuće u selu, kupila je stan u gradu. Tada smo počeli da živimo sami. Bila je mnogo zabrinuta, grad je grad, mi u najosetljivijem uzrastu, a uz nas niko. Najstariji brat tek 17 godina. Raspolažemo kućnim budžetom, vodimo ekonomiju, ja vodim domaćinstvo, idemo u školu.

Za sve te godine, oca smo videli samo par puta. Nigde ga nije bilo osim u našim dokumentima i na par fotografija. On se bezuspešno lečio i kada je umro imao je nepunih pedeset godina. Kada smo mami javili da je umro, poslala je novac za sahranu i rekla da nam je on otac pa kakav je da je. Od oca je ostala okarina, kutija sa dnevnicima i njegova i mamina venčana slika. U dnevnicima ispoveda nemoć da se izbori sa porocima, da nas je ostao željan i da je zahvalan Bogu što mu je dao takvu ženu. Tu i takvu ženu nikad nije prestao da voli.

Posle toga Olivera se udala, Toplica je otišao u vojsku. Kada se Olivera prvi put porodila i kada nam je stigla Bojana, zatekla sam se u Holandiji i nikad nisam videla srećnije lice od njenog. Oči su joj sijale kao dva sunca. Smejala se i plakala od sreće istovremeno. Posle godinu dana rodio se Bojan. Odmotavao se život lagano, kockice su se pakovale, sve je išlo kako treba, stigli su Stefan, Sara i Jana...

Sve do maja 1995. kada se iznenada javila da dolazi zbog nekih malih zdravstvenih problema. Nisu bili mali.

Bila je još fizički jaka, prosto je bilo nezamislivo da nas od toga dana do rastanka deli šest meseci. Jedino što je ostalo kao pokušaj produžetka života bilo je zračenje. Onkologija. Beograd. Brat Ivan i ja sa tek rođenom Janom selimo se za Beograd da bismo joj bili bliže. Dojila sam bebu u parku, ostavljala je bratu i trčala u bolesničku sobu da još malo provedem vremena u razgovoru, da je gledam... Bivala je sve slabija, od jutra do večeri sve lošije, sve umorniji putnik... O tome šta su nam rekli doktori nismo joj govorili. Prodirala je svojim pronicljivim očima u naše glave, pitala ćutanjem... o tome šta su joj lekari u Holandiji rekli prećutala je. Krili smo istinu mi od nje, ona od nas. Kasnije smo saznali da joj je u Holandiji bio predočen ishod, ali ona je došla ovde da umre. Učinila je ono što čine samo veliki roditelji, do zadnjeg daha štedeći nas procedura koje bi usledile da je umrla u inostranstvu.

Završilo se zračenje, nadali smo se oporavku, kakvom-takvom... a ona je planirala da ode u Holandiju da se vidi sa Toplicom. Na prvoj kontroli smo doživeli poraz. Do rastanka je ostalo možda samo mesec dana. Toplica je stigao. Ivan se venčao, a ona se uvukla između snaje i sina i sa ono malo pluća uspela da zapeva. Te večeri je pala u postelju. Pretposlednje noći je došlo do malog poboljšanja sa disanjem, pomogla sam joj da se okupa, očešlja, dotera. Imala je želju da se pričesti. Pričestio ju je Iguman Georgije iz manastira Blagoveštenje na Mitrovdan. Čista telesno i duhovno otišla je 9. novembra. Kažu da roditelji teško umiru pred svojom decom. Majka je sve do zadnjeg dana volela da nas drži za ruke, mazila nas je kao da je želela da nadoknadi sve one godine, govorila da je dobro, da treba da se odmaramo jer ne spavamo noćima. I poljubila me je poslednji put. Shvatili smo da je mučimo pa smo se po dogovoru komšinice Soke povukli. Samo što smo izašli zaspala je. Istog dana, istog sata na desetogodišnjicu smrti svoga muža. Po drugi put odveo ju je sa sobom. Shvatila sam tada da, ma koliko bili razumni, svesni svega, spremni za suočavanje, nikada nismo spremni da izgubimo onoga koga volimo. To je trenutak kada se pod tobom lome sve stepenice sveta, negde propadaš, a istovremeno preskačeš bar dvadeset godina i najmanje za toliko postaješ stariji. Dugo posle sahrane na vrata su nam dolazili poštari. Sva pisma su počinjala isto... telegram je kratak za ono što vam o ovoj ženi heroju želimo reći... dirljivo pismo od gazde da budemo jaki i ponosni jer on je svedok da je svim svojim snagama živela za nas... jedna Marokanka je napisala: „Dragana je bila najbolji čovek koga sam upoznala. Žao mi je što se nismo oprostile. Valjda ću imati sreće da je gore sretnem...“

Ovo je istinita priča. Nisam je kitila da bih je predstavila herojem. Orden časti, poštenja, čistote duše, plemenitosti i beskrajne ljubavi nosila je do kraja života.

I još nešto, majka je u Nemačkoj pronašla svog oca. Kraj njega je zatekla Nemicu Elizabetu i polubrata Hansa. Možda bi neko pao u vatru, pokazao neprijateljstvo, ali ona onako mila, uspela je da otvori vrata njihovih srca da otkrije i sačuva toplinu ljubavi. Istina, njoj je bilo žao majke kojoj su oči ostale na putu u iščekivanju muža, ali nije sebi dozvoljavala da sudi. Smatrala je da je dovoljno osuđen što će mu kosti ostati u belom svetu. Dobitak je život. Ona je dobila brata. Sve do njene smrti redovno su se posećivali, dopisivali, slali božićne pakete. Deda je živ. U dubokoj starosti. Nesrećan. Osluškuje zvono, diže praznu slušalicu i priziva ćerkino lice.

Nisam patetična i daleko od toga da sam nesrećan čovek, ali bolujem za majkom. Od svih ljubavi koje život čine, materinska je najjača, najstabilnija, najbrižnija. To je ljubav koju ništa ne može da potisne, ona ne prolazi i za razliku od svih drugih ljubavi nikada ne izdaje. Ona traje i kada majčino srce stane.

U Budvi, jul 1996.

PODELITE OVAJ TEKST NA: