detalj slike: Krk.art@designe

PRTLjAG

Tamo gde staza

ne mora biti put,

ti stojiš,

nebo leti iznad tebe –

vreme, mračno je.

Preleću te ptice,

velike i male;

jesi li stanica ili selica? –

drhti ti u oku.

Nebo menja boju,

puzavica uz nogu:

nešto te drži,

ti ne znaš šta.

OBRISI U LEDU

Nekog leta davnosnilog

nosila sam naramak života

za godine buduće,

cipele svoje majke

i očeve maksime.

Rasulo se sve

kô mleko u belo obojilo

živopisne slike.

I ove godine rascvetale

čine mi se gladne

kô lagune srebromrzle.

A gde su reči, reči, reči meni slične?

I gde je odraz u zamrzloj vodi?

Mleko preplavilo sve;

vraća me na trenutak

kad isteklo je vreme

za uklapanje...

A gde su reči, reči, reči meni upućene?

TAPIJA

Hvala ti na filigranskom inju

od kog mi zebe duša,

na orkanskom vetru

od kog mi trepti srce.

Na suncu

što mi žeže kožu,

i na kiši

pod kojom peku ožiljci.

Na peščanoj oluji,

od koje pište uši,

i na gradini

od koje trnu kosti.

Hvala ti

jer da nije duše,

ne bih se vraćala na grobove.

Da nije kostiju,

ne bih verovala u potope.

Da nije kože,

ne bih plaćala danak

kad zalazim u sebe

kroz trnje kupine.

Hvala ti na svakom vremenu

u kom sam se života napila:

kad me je kobila iz mamuza izbacila,

kad sam grlo izvlačila

iz spleta leptira.

Na zaprezi od koje škripe kolena

i prćiji od koje pršti krv.

Hvala ti na svakom razderanom prstu,

na začetom i uzetom zubu.

Na korenu i bilu,

na krilima i sankama.

Hvala ti na nevremenu,

na snovima i bajkama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: