detalj slike: KRK Art dizajn

MAJKA OLGA – Bez ljubavi život je ništa

(Olga Marković je majka svetski čuvenog umetnika Milovana DeStil Markovića)

Razumenka Marković 

Od svih žena koje sam srela, a srela sam ih  na hiljade, Olga je na mene ostavila poseban utisak. U privatnom i poslovnom životu  ukrštala sam puteve sa domaćicama bez potpune osmoljetke, ali mudricama, kojima do kolena nisu mnoge akademskog obrazovanja.

Srela sam one zalutale u život, koje je danonoćno bolela glava, krmaukala i kljucatore u mozak svima kojih se dočepaju.

Poznajemi one suve petičarke, koje su u tom stilu „polomile“ i fakultet, ali i sa  istim ocenama položile i sve druge životne uloge…...poznajem i one koje u svom životnom saldu  imaju samo petice iz škole i desetke sa fakulteta, ali koje nikada nisu ukapirale da na poslovnoj pijaci treba da ponude gajbu znanja, a ne papir, pa su ostale „neunovčen ček“, kriveći za to: vreme, sistem, okolnosti, svetog Petra i Pavla, Janka, Marka....

Znam i  one tihe u nevoljama, strpljive u problemima, ćutljive u bolesti...O onima koje se prepredene rode, lukavo hodaju kroz život i ni od čega ne prezaju zarad svojih ciljeva, neću, gadim se.

U životnu orbitu su mi ušle i one kojima se životno klupko odmotavalo lako, sve jednostavno i bez prepreka, za razliku od onih kojima su se životne niti iz neobjašnjivih razloga mrsile i vezivale u mrtvi čvor, praveći od najjednostavnijih životnih zadataka Šredingerovu jednačinu.

 Gazeći ka devetoj deceniji korakom četrdesetogodišnje žene i energijom devojke koju samo imaju oni koji su imali sreću da se rode u Mokroj Gori, sa očima u kojima još gore želje, puna planova za buduća proleća, Olga  nađe vremena za druženje i razgovore. Imadoh sreće da sa mnom , posle poprilično vremena od poslednjeg susreta,  provede jedan dan. Mislila sam da ću „ošamućena“ od Olge već tu noć napisati priču. Pišem je nakon skoro godinu dana.

Šta sve toga dana nije bilo na repertoaru! Od prvih koraka u roditeljskoj kući, do ovih vremena prepunih smutljivaca, prevrtljivaca i mutivoda.

Otac ju je veoma rano, valjda videvši da je posebna, počeo voditi sa sobom, prvo u obližnje gradove na pijace da prodaju poljoprivredne proizvode, a potom sve dalje, do mora i drugih država. Upijale su njene oči  različitosti koje je sretala, stvarajući joj potporu za život koji je čeka. Bila je nešto malo više od devojčice, kada se skupljajući četinarsku smolu, srela sa zgodnim šumarem i zaljubila. Bez obzira što su neke godine sa njim bile paklene, zbog čega je i usledio razvod, u vreme kada je za roditelje mnogo lakše bilo  da je  vide mrtvu nego raspuštenicu, ona ono što je lepo bilo u zajedničkom životu iznosi sa puno nežnosti i u najlepšem svetlu. Njen muž je, u početku, svestan da je oženio devojčicu, bio njen zaštitnik, brinuo je o njoj i čekao da stasa,  i tek  nakon par godina rodila je prvog, a potom i drugog sina. Ali ubrzo po rođenju dece počelo je da, kako ona kaže „sve ide nizbrdo, alkohol, ljubomora, psihičko i fizičko maltretiranje. Videla sam da ću da ciknem ako tome ne stanem na put. Žene se uglavnom plaše da se razvedu jer nemaju gde i zbog lažne sigurnosti upropašćavaju  jedan jedini život. Ja se nisam bojala da neću zaraditi za sebe i decu, bojala sam se dopustiću da mi nevolje iscrpe snagu, zato sam znala da moram da izađem iz tog pakla. Nakon jednog fizičkog maltretiranja, on je otišao u drugu kuću da spava, ja sam se smirila, sabrala, popričala sa sobom i onda me je samo neka sila podigla i evo šta sam uradila. Između te dve kućice u dvorištu bila je lepa staza sa cvećem Ja sam baš tih dana sadila cveće i stazu oivičila oblucima koje sam donela sa reke. Bili su sveže postavljeni pa ih je bilo lako vaditi. Munjevito sam sa obe ruke grabila to kamenje i svo sručila kroz prozor  kuće gde je on spavao, a onda sam uzela sekiru, uletela kao munja i zapretila mu da bude li još jednom prišao na metar biće mrtav. Otišla sam u miliciju, ispričala šta je bilo i potom smo se razveli.

Sa te strane sam posle bila mirna. Sinovi su mi bili glavna preokupacija. Danju sam radila u šivari, a noću šila gospođama komplete za zabave, zavese za kuću, krpila, skraćivala, suzavala  kome je šta trebalo. Bila sam mlada i imala sam snage.

Ne postoje lake godine. Ljudi se zavaravaju. Nekad se lakše zarađuje, ali naiđe bolest. Nekad imaš para ali nema da se kupi ono što ti treba. Nekad gledaš u izlog, sve se šareni, svega si željan, al ne smeš da dopustiš da zbog trenutne želje ostaneš bez para za osnovno.“

A sinovi posebni, kao i majka, drugačiji od ostalih. A to košta. Među prvima u gimnaziji počeli da nose duge kose i izlizane farmerke, na svakom roditeljskom samo se o njima priča. Kaže:“ A ja znam svoje sinove, verujem u njihove talente, pratim šta rade, sa kim se druže, kontrolišem, tražim da uče jer znam da je važno, pitam razrednog: „Pa dobro, ja ne čuh ništa o ocenama i vladanju, samo pričamo o modi. Kakvi su đaci moji sinovi? Jesu li oni nevaspitani?“

Smejem se do suza dok Olga priča. Zamišljam je onako visoku, Mokrogorku  prelepog lica, sa grivom od kose,  još u tridesetim, kako se odvažno hvata u koštac sa predrasudama.

„Znala sam da nisu za ovu sredinu i da će moji sinovi otići daleko. Ne može ovde lako da se opstane ako nisi klimoglavac. A mene ako išta živcira, živciraju me ulizice. Ulizice za ocenu, za posao, položaj...Samo sam im govorila da ako oće da budem ponosna na njih, budu svoji, da misle svojom glavom,“

Pitam je kako je sama uspela da dva sina izvede na put i da oba postanu uspešni i poznati. Na njen odgovor sam se se tek smejala. Rekla je: „Šta kako? Tukla  sam ja to gajtanom od pegle!“

Fascinantna je njena priča o tome kako se  sama, bez škole i znanja stranog jezika našla u Belgiji na dodeli nagrade svom starijem sinu i kako je taj trenutak, iznenađenje sina koji ugleda majku u kongresnoj dvorani  bio ravan udaru groma. Ona je samo imala pozivnicu  koju joj je sin poštom poslao da majka vidi i da čuva (sve majke čuvaju), ne razmišljajući da će Olga „zapucati“ u Belgiju i stići na vreme gde je naumila. „Srce zna put“ – smeje se Olga. Posle je odlazila kod sina, namera je bila da bar zime provodi Belgiji, ali nikako nije uspevala da izdrži do kraja. Kaže: „Brinu tamo svi o meni, nema nešto što bih poželela a da mi ne priušte, obigrava ono pomoćno osoblje, ne daju mi čašu vode sama da uzmem, a ja se nerviram, oću nešto da radim, nedostaje mi moja bašta, životinje, moj raspored, moj ritam, moj život, ovo nebo, pogled sa mog prozora....“

Raspričala se Olga, ručak se hladi, ona bi da prinese kašiku, al odustane jer se seti još nečega što želi da kaže, ja je gledam i  u sebi ponavljam da je divan Bog kad mi je dao ovakav dan.

Site nekako obe, al ne od ručka koliko od lepote druženja, pređosmo na pitu od bundeve. Uze Olga parče pite, okreće ga i zagleda, svetlucaju kristali šećera na suncu koje baca poslednje zrake tog popodneva kroz prozor i kaže: „Sad koju o ljubavi da kažem. Bez ljubavi život je ništa! Kada sam se razvela, mislila sam da nikad neću naći nekoga sa kim bih mogla podeliti život na način kako zamišljam i tražim. A nije to ništa mnogo. Kad bi muškarcisamo malo zastali i razmislili šta ženama treba, sve bi žene bile srećne, ne bi ni jedna patila. Ali, oni ne razmišljaju!

Elem, u mojim kasnim godinama,  srela sam ljubav i ostvarila je. Sve do njegove smrti..“.Zastala je, u uglu oka sam videla nadolazeću suzu, al ne dade joj Olga! Nastavi: „ U toj ljubavi sam se osećala bezbrižno. Ne u ekonomskom smislu, ja sam nastavila da radim i stvaram, ali bezbrižno u smislu da znam da je tu za mene, da neće naći izgovore kad mi nešto treba, da mi ne prigovara, da me prihvati ovakvu kakva jesam. Da me ne kotroliše, ne uhodi....joooj ništa gore nema od toga! Pa sunce ti jarko, može li iko išta tvoje da uzme ako ti pripada?

Nekako smo se prepoznali.To nema veze sa godinama.

Znaš ta je zanimljivo.?Bezbroj puta, ja podignem slušalicu da njega zovnem, ili on mene, a ovo drugo to isto krenulo, pa telefon nije ni zvonio, a mi počnemo priču. Al, u ono vremevelikih poplava, samo odjednom se razbole i sve se brzo završi...eto.. A ja i sad, dok  čuvam koze, vidim ga kako dolazi bedemom. Nije nametao nikakva svoja rešenja u našem odnosu, samo mi je govorio da se što se posla oko životinja i bašte tiče rasteretim, da nije ista snaga u svim razdobljima života. Tu sam ja, osloni se na mene, ne mogu da podnesem da se mučiš, govorio je. E, ako to nije ljubav, ja ne znam onda šta je....“

Neke priče moraju da prođu sudbinu grožđa.

Zrelo, puno iskustva, kiša ali i sunca, ovo „grožđe“ sam stavila u sećanje, da se Olgine životne epizode  raspuknu. Moja potreba da se nađe u priči bila je „kvasac“ uz čiju će pomoć šećer iz šire početi da se pretvara u alkohol.

Fermentaciju i pretakanje vina ostavljam uredniku.

Možda me obraduje da je vreme za degustaciju.

U mislima ćemo se nasmešiti jedni drugima, kucnuti čaše i šapatom reći: ŽIVELI!

Oktobar, 2023 

PODELITE OVAJ TEKST NA: