detalj slike: KRK Art dizajn

Najbolje su se uloge razdale

Kad smo bili deca –

indijanci i kauboji,

policajci i lopovi –

tražili su nas učitelji i roditelji

u budžacima

i beleškama,

a mi smo prolazili

iz ruke u ruku...

Kad smo bili veliki,

s ustima punim znanja

i kragnama od divljenja,

kad su nas pitali,

tepih nam prostirali,

u prolazu smo zasjali

osluškujući pravila igre...

Samo smeh smo čuli

i spakovali za drugi put,

usput zadremali

i zaboravili

one što su postali 

neko – novim indijancima i kaubojima.

Kad smo pohapsili lopove,

prošla je zabava

i sad iz prikrajka

vrebamo momenat

da ukrademo

kad smo bili neko.

Beleške sa Marsa

Unezvereni, ushićeni,

prepredeni, pokunjeni,

na posmatranju:

ima još mnogo...

Dijagnoza:

Nikad ovako nešto

videli, a bune se,

iskaču, padaju,

ubijaju, gmižu

ko bube.

Ne razumem

jezik kitova,

dubine iz kojih

izlaze mirne

sirene.

I pored svega

opstaju: ruke

duge, nekad neizmerno 

duge preko kugle,

a stope male,

istrajale

ko hiljade sitnih eksera.

Kako isti dan

ovde i tamo

drugačije traje,

miriše snažnije,

moli opsežnije?

Osušeni primerci

i sveži

istog su ukusa:

suza i krvi.

Dom za nezbrinutu decu

Nije tačno

da smo svi isti

i nije tačno

da smo različiti.

Istina je kriva,

zabijena u nedra

i otkrivena,

naočigled svima.

I u svakom

jedan goblin čeprka

i krati kazaljke,

puši lulu...

I ne mari

što grudi krče i kašlju

i ne veruju

da ih san širi...

I da staje milimetar sumnje

u te grudi

kô što živi

večnost sveta.

Nije tačno

ono što je tačno,

već što u smogu preživi

i u milimetru diše.

Gde stanuju čudovišta

Gola kao zapupele grane,

gledaju me iz dvorišta

moja napuštena čeljad.

I sve su mi, i ništa.

Gladna usta

krenula na bojišta

injem pohabanih kuća,

bez imanja, bez ognjišta.

Povlačim ih

sa papira, iz glave, pred ljudima...

Štucam

iz skrovišta

ižvrljane lutke

u potkrovlju

gube kosu i lica.

Zašto si to rekla! –

vode na auto-putevima

u-petlja-na u pitanja,

što pijem

na prazan želudac.

U smrti dana

i paklu noći,

dok dišem

i prebiram stare stvari,

dišu mi za vratom

bezbojne ptice s prozora.

Grle me ruke

svih mojih predaka.

Kad smo se spojile

neka ja izdaleka

i ova koju tvrdim da poznajem,

izletela su nova lica

iz krošnji

bez tela.

PODELITE OVAJ TEKST NA: