detalj slike: KRK Art dizajn

MILOVANOVA MILOVANjA

Bio je u ranim četrdesetim i samopouzdanje mu je stajalo kao dobro skrojeno odelo. Visok, skladne građe, kretao se hodnicima suda korakom oslobodioca. Kosa mu je bila tamna, blago talasasta kroz koju je svetlucao poneki srebrni zrak dolazećih godina i začešljana pozadi. Lice uvek izbrijano, negovano, a iza dveri oštrih usana blještalo je zubalo kao proizvod urednosti prerasle u disciplinu. Naočare su dodavale ozbiljnost očima predodređenim da slušaju i saosećaju. Imao je onu vrstu privlačnosti koja dolazi iz kontrole – prvo nad sobom, pa onda i nad svemu drugom.

Odmerenog ponašanja, retko se šalio i o rečima vodio računa, kao o vazama od najfinijeg porcelana. Nije dozvoljavao u komunikaciji ni jednu pukotinu, u koju bi, nečije pogrešno tumačenje moglo da se uglavi i razvije aferu. Skup tih osobina ga je doveo na mesto prvog čoveka tužilaštva.

U gradu se o njemu govorilo sa poštovanjem, nikada glasno, već u skladu sa mirnoćom kojom je i on profesionalno i privatno plivao ka svojim obalama, trudeći se da nikada ne upozna visoke oktave. Nije se hvalio dostignućima, na zidu nije visilo nijedno priznanje, jedino je na stolu bila porodična slika u finom ramu od zelenog bambusovog lišća, prožetog zlatnim žilicama. Lepu ženu krupnih očiju, poput Palčice držao je zaštitnički rukama, praveći obruč oko ramena, a njene su pravile krila za dva nasmejana mališana.

***

Zlostavljane žene su u njegovu kancelariju ulazile tiho i sedale na ivicu stolice, govorile isprekidano, tražeći zrnevlje reči koje će konačno morati da podnesu životni mlin. On bi ih slušao bez prekidanja. Na kraju bi spuštao naočare i govorio: „Razumem“. A onda bi rečenice izletale kao ptice iz kaveza:“ Porodica je složen sistem. Svađe se dešavaju. Ne treba donositi odluke u afektu. Deca najviše trpe.“ Uglavnom je tu zastajao, kao da čeka da se supa prohladi, pre nego što će početi da je jede. Većina žena se osećala postiđeno što je uopšte tu, povlačila postupak, dajući još jednu šansu nasilniku. Zbog dece. Jedna se ohrabrila i sa vrata upitala: „A šta ako se opet ponovi?“ Odgovorio je mirno: „Neće, budite strpljivi“, našta je ona dodala: „Čuvena rečenica – Neću više nikad.“ Ta ista mu se pojavila sa gipsom i ogromnim crnim naočarima od podliva u sred kojih su, tamo gde su nekad bile oči, bila dva zgarišta. Nije mu dozvolila „razumevanje“. Sa ono malo preostale snage, čvrsto je rešila da priču dovede do kraja.

***

Toga dana sa posla je otišao čim je otkucalo tri sata. U kuhinji je zatekao uplakanu Anu, kako se krvnički rve sa teglom kiselih krastavaca, koju nije mogla da otvori levom rukom, a kako joj je gips na desnoj ruci zarobio dve trećine šake, teglu nikako nije mogla da fiksira. Prišao je, uzeo teglu, otvorio, spustio na sto, a poljubac u kosu. Ugipsanu ruku, iz koje su kao ispod snega provirivali modri, beživotni kaćuni prstića, namestio je uz njeno telo i prošaputao: „Neću više nikad.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: