|
|
|
 | Jovan Janjić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
S POGLEDOM NA GORE(Na temelju vere i nepokora - Mileva Lela Aleksić - eseji - Čigoja - Beograd - 2024.)Jovan Janjić Srpski narod, držeći se najviših duhovnih vrednosti, vazda je imao mladice na raznim poljima ljudskog bitisanja, koje će, kad za rod stasaju, oplemeniti i rodonosno ukrasiti srpsku baštu. Sledio je on reč i put najlepših izdanaka roda svog, i tako postao narod najuzvišenijeg nacionalnog zaveta, opredeljenja za one vrednosti na kojima svet stoji. Sa ikonom u srcu i s krstom na leđima, iz veka u vek išao je srpski narod preko golgote, verujući u vaskrsenje. Upravo vera i plodovi gorostasnih izdanaka njegovih vodili su ga i snažili da ne poklekne na putu do kapije koja izvodi iz zidina tame. Tako duhovno pothranjivan iz sopstvene bašte, držeći se za nebo i orijentišući se prema Suncu, srpski narod osnažio je svoj korak, spoznavši usput da vredi samo uspravno ići. A upravo takav hod postaće njegov način života, zbog čega će mu mnogi zavideti. Vetrovi najviše šibaju najviša stabla na brdu. Oni koji vetrovima odole, pokazavši snagu i vitalnost svoju, zavređuje divljenje i postaju orijentir svima koji bi da se podignu i što više sunčeve topline da osete. Razuman čovek zna da vekovi predaka u nama teku. Zna to i oseća književnica Mileva Lela Aleksić. Čuje ona glas predaka, po čijim stazama hodi. Osluškuje šapat nebeske otadžbine, reč obznanjenu kroz zvuk crkvenih zvona, poruku upućenu posredstvom ikona i fresaka... Osluškuje i sebe, priziv da prema snazi duha svoga, kroz reč iz pera, od zaborava sačuva slike stradanja i slave, časti, viteštva, nepokora, žrtvovanja za otadžbinu i bližnje, duhovnog prosvetljenja predaka... Nije to samo pogled na put kojim se išlo, nego i pogled na put kojim se ide, utabanim stazama. U svojim knjigama, bilo da su to eseji, putopisi ili priče, ona se izričito drži svog tematski jasno određenog cilja – da kazuje jezikom predačkog zaveta i zaveštanja, utkanog u temelj kuće potomaka. Sa stranica njenih književnih dela progovara predački zavet, čuje zakletva majke, zagrmi vojni poklič, srcem zapara jauk siročadi, bljesnu medalje ratnika za slobodu, razliju se svadbarske pesme...Mileva Lela Aleksić diše plućima svog naroda. I zato oseća – i u pisanu reč pretače – i muku i radost, i žalost i ponos, i prekinute i iznova izatkane snove roda svog. Jezikom naroda govori njena blagodarna hrišćanska, pravoslavna duša, i kad ispisuje eseje iz kojih progovara duh tradicije i oseća toplina ognjišta, donosi putopise sa hodočašća pravoslavnim svetinjama po srpskoj zemlji i širom pravoslavnog sveta, piše priče o životu naroda zlatiborskog kraja... Uvek se provlači jedna ista, zlatna nit hrišćanskog poimanja pozvanja čovekovog u ovom privremenom svetu. Zato svaka tema zadire u dubinu duše čitaoca koji drži do svog porekla. Knjigom Zavet predaka, što je hronika porodične loze Matijevića, koja se grana u dva veka, autorka čitaoca, posredstvom junaka njenog dela, s veoma nadarenim kazivanjem, provodi kroz bespuća, seobe, pohare, kućenja, život i običaje, ratove za slobodu... vazda ističući čast našeg čoveka u ovom svetu, koji sav u zlu leži. Udešava nam ona susret sa gorštakom „slobodarskog hajdučkog gena“, na kome su opstajale, i opstale, i kuća, i porodica i država. Spisateljica nam gorštaka predstavlja „kao hrast na vetrometini koga šibaju olujni vetrovi, cepaju gromovi, oplakuju kiše, skrivaju od zločesta pogleda smetovi, radoste glasovi iz dubina pamćenja“. To je taj naš čovek koji s radošću strada, kad zna zašto strada. On zna kad je bliži nebu da je bliži Bogu. On ne pristaje da baulja po zemlju. On je s pogledom na gore. Književnica Mileva Lela Aleksić nastoji i uspeva da u svoje književno delo zajedno utka tradiciju, istoriju, etnologiju, zaveštanja, autentični narodni govor, i to sve da zaodene pod omofor vere pravoslavne. Čini tako kao da uvek i svuda na umu ima reči patrijarha srpskog Pavla: ,,Budimo ljudi!“
|
