detalj slike: Krk.art@designe

SEĆANjE JE NAJVIŠI OBLIK PAMĆENjA I LjUBAVI 

Ljubica Žikić

Postoje knjige koje ne biramo samo zbog njihove književne vrednosti, već zato što u njima prepoznajemo pitanja koja i nas odavno prate. Povodom dobijanja Nobelove nagrade, korejska književnica Han Kang istakla je da je književnost mesto na kojem se ljudska bića susreću uprkos svim granicama i zabranama. Njeno pisanje o nasilju, zločinu, ćutanju i sećanju u Južnoj Koreji, dotaklo je onaj deo mog stvaralačkog bića u kome promišljam i sopstveno porodično nasleđe.

Moja porodica je među mnogobrojnim krajiškim porodicama koje je neposredno pogodio masakr nad srpskim stanovništvom 1941. godine, kada su hiljade nevinih ljudi zverski ubijene i bačene u jame ili odvedene u zloglasne logore samo zato što su bili pravoslavne vere i srpske nacionalnosti. O tom zločinu decenijama se ćutalo ili se govorilo nedovoljno, pa se i samo ćutanje prenosilo sa generacije na generaciju, pretvarajući se u traumu. Odrastajući uz to nasleđe, često sam se pitala šta znači biti potomak žrtava i kakvu odgovornost nosimo prema njihovom sećanju. Između ideologije „bratstva i jedinstva“ i porodičnog pamćenja ostajalo je osećanje da zaborav nije put pomirenja. Kao potomak i kao književni stvaralac, nastojala sam da razumem kako živeti sa sećanjem na zločin i kako pronaći jezik za ono što je decenijama ostajalo neizgovoreno.

Iz tog spoja ličnog i kolektivnog sećanja proizašla je i potreba za ovim esejem. On pokušava da odgovori na pitanje kako književnost govori o zločinu onda kada istorija, ne može da obuhvati celinu ljudskog iskustva. Istorija utvrđuje činjenice, datume, uzroke i posledice; književnost pokazuje šta istorija čini čoveku. Ona vraća glas onima koji su u istorijskim dokumentima često svedeni na broj, omogućavajući da iza činjenice ponovo progovore lice, ime i sudbina. Književnost ne može da zameni istoriju;ona jojdaje ljudsku meru.

Južnoafrički nobelovac Dž. M. Kuci smatra da je umetnost jedna od retkih oblasti u kojoj je moguće saopštiti istinu, pa i istinu o zlu. Otuda se nameće pitanje: da li je moralno pisati o zločinu i pretvarati najveće ljudske tragedije u književnost? Istorija književnosti pokazuje da su zlo i stradanje jedna od njenih najtrajnijih tema. Od Homera, antičke tragedije, Dantea, Getea,  do savremene proze, veliki pisci nisu nastojali samo da prikažu zločin, već da razumeju šta on čini ljudskom biću.

Tako Primo Levi u knjizi Zar je to čovek svedoči o iskustvu Aušvica i granicama ljudskosti u logoru. Vasilij Grosman u romanu Život i sudbina prikazuje razornu prirodu totalitarizma, dok Han Kang u romanima Dečak dolazi i Ne rastajemo se istražuje kako zločin nastavlja da živi u sećanju, telu i tišini onih koji su došli posle njega. Upravo taj sloj njene proze predstavlja tačku mog najdubljeg čitalačkog prepoznavanja. U njoj prepoznajem istu težnju koja me prati i u sopstvenom pisanju; da pronađem jezik za iskustvo koje je predugo bilo potiskivano i prepušteno tišini.

 Njeno delo za mene nije samo književnost o istorijskim tragedijama u Koreji, već mesto susreta sa pitanjima koja su postala i deo mog ličnog nasleđa. Moja porodica je među onima koje su neposredno pogodili pokolj u glinskoj crkvi 1941. godine i progon sa vekovnih ognjišta u vojnoj akciji „Oluja“ 1995. godine.  Zato je čitanje Han Kang za mene postalo pokušaj da razumem kako književnost može da sačuva ono što istorija beleži, ali što ljudsko iskustvo tek kroz umetnost dobija priliku da se u potpunosti izrazi.

Romane Dečak dolazi i Ne rastajemo se zato ne čitam samo kao svedočanstva o istorijskim tragedijama u Gvangdžuu i na ostrvu Džedžu. Čitam ih kao filozofsku i etičku meditaciju o ljudskoj prirodi, o granicama saosećanja i ljubavi, o odgovornosti svedoka i mogućnosti da književnost postane mesto na kojem se čuva dostojanstvo onih kojima je nasilje pokušalo da oduzme i život i glas.

Posebno mesto u njenoj prozi zauzima odnos tela i duše. Tela ubijenih su ranjena, obezličena, raspadnuta i izložena poslednjem poniženju. Ali njihova smrt nije i kraj njihovog prisustva. Zato u romanu progovaraju i mrtvi. To nije fantastični postupak, već snažna metafora da čovek nije sveden na svoje telo i da dostojanstvo ličnosti ne prestaje smrću. Telo može biti preklano, uništeno, bačeno u more, jame ili zatrpano u rudniku, ali ljudsko biće opstaje u sećanju, ljubavi i reči. Zločin može da pobedi život, ali ne uspeva da pobedi sećanje.U tom smislu, proza Han Kang ne govori samo o Koreji. Ona govori o svakom prostoru u kojem je zločin ostvario imperativ ćutanja, i o svakom čoveku koji oseća da je sećanje o učinjenom zločinu moralna obaveza.

Istovremeno, autorka otvara jedno od najtežih religijskih pitanja: gde je Bog u času masovnog stradanja, pita usmrćeno dete. Gde je ljubav ako ispovedamo da je Bog ljubav? Ona ne nudi odgovor, niti čitaocu ostavlja laku utehu. Božje ćutanje postaje jedno od najpotresnijih iskustava njenih romana. Ali upravo u tom prividnom Božjem odsustvu čitaocu se snažnije otkriva čovekova svetost i odgovornost. Ako Bog ne sprečava zlo, čovek ipak može da spreči zaborav.

Taj motiv podseća na Geteovog Fausta, u kojem Bog ne veruje u čovekovu bezgrešnost, već u njegovu sposobnost da i posle padova ne prestane da teži istini i dobru. Zlo postoji, ali ne mora da ima poslednju reč. Upravo zato svedočenje nije samo književni postupak, nego moralni čin.U romanu Dečak dolazi, brat ubijenog Dečaka pristaje da sagovornica (Han Kang) napiše knjigu o njihovom porodičnom stradanju, ali pod jednim uslovom - da bude napisana „kako treba“. Ta jednostavna rečenica otkriva suštinsku moralnu odgovornost pisca. Nije dovoljno svedočiti; potrebno je svedočiti istinito i dostojanstveno!. Slično tome, Im Son Đu, jedna od preživelih, pristaje da progovori o mučenjima kojima je bila izložena, samo ne zna kako to da izgovori, dok Inson, junakinja romana Ne rastajemo se, prikuplja svedočenja o masakru na Džedžuu. Na taj način Han Kang pokazuje da sećanje nije okrenuto prošlosti nego budućnosti: svedočimo ne samo zbog mrtvih, već i zbog živih, kako se zlo ne bi ponovilo.

Čitalac postepeno otkriva da najveći saveznik zločina nije mržnja, nego zaborav. Zaborav dovršava ono što je nasilje započelo. Nasuprot tome, sećanje nije samo čin pamćenja i ljubavi, već etički čin. Ono vraća dostojanstvo onima kojima je zločinoduzo život i izbrisao ime. Zato pisanje i svedočenje postaju najdublji oblici ljubavi prema mrtvima. Ljubav majčinska, bratska, prijateljska nadvladava mefistofelovski pir.

U tome se otkriva i istinska uloga književnosti. Ona ne može da zaustavi ratove, da sruši režime ili da vrati izgubljene zavičaje, ali može da sačuva ljudsko iskustvo od brisanja i zaborava.Istorija pamti događaje, književnost pamti ljude i sudbine.

Čitajući Han Kang, ne upoznajemo samo istoriju Gvangdžua ili Džedžua. Postajemo svedoci svih nevinih stradalnika kojima je oduzeto pravo da govore, bez obzira na vreme i mesto njihovog stradanja. Zato velika književnost uvek prevazilazi granice naroda i istorije. Ona postaje prostor u kojem se ljudsko iskustvo prepoznaje kao zajedničko, a sećanje kao univerzalna moralna obaveza.

Povod za ovaj esej jeste parastos postradalom krajiškom narodu u vojnoj akciji „Oluja“. Ali njegova tema nije samo jedno stradanje, niti jedan narod. Njegova tema je vera da pamćenje predstavlja otpor zaboravu, a da je književnost jedno od retkih mesta na kojima taj otpor može trajati kroz vreme.

Zato se ne sećamo da bismo produžavali mržnju, nego da bismo sačuvali istinu. Ne pamtimo da bismo ostali zarobljeni u prošlosti, nego da bismo odbranili dostojanstvo čoveka. U tom smislu, sećanje je zaista najviši oblik šamćenja iljubavi.

Ne rastajemo se. Naprotiv.

PODELITE OVAJ TEKST NA: