detalj slike: Krk.art@designe

TRIDESET SEDAM PUTA MI JE REKLA BABA

Govoriću danas o dve knjige koje su obeležile moj izlazak iz krize srednjih godina. Nakon što sam toliko upoznala sebe da znam gde sam kratka, a gde duga, kome smetam i ko me voli, mogu sa više samopouzdanja, razumevanja i saosećanja da budem potpora onima koji će doći, kao što sam ove dve zbirke poezije prepoznala kao sponu između ljudi sa kojima delim prostor i / ili vreme ovoga života. I ako su ih pisci, u sebi ili javno, posvetili nekim svojim imenima i ljubavima, ja ih posvećujem onima koje ću ispratiti, onima sa kojima se držim u kolu, i onima koji će mene (is)pratiti.

„Zašto nisi slušala babu”  dugo će odzvanjati kao refren srednjih godina u mojoj glavi. Milena Stanojević, prijatelj i vršnjakinja, bliska mi je po mnogo čemu; ali najviše po ljubavi prema čoveku. I premda su nam poetike različite, generacijski smo uvezale korenje, a ono prožima tlo po kom hodamo, dišemo i rastemo. I čini mi se da razumem kad lirsko ja pita „[s]a kim besediš / [k]ad sam ostaneš? / Nesite ptice / u oku ti borave”. Te nesite ptice lete i dan danas iznad naših glava, a bile su ptići kad su se otisnule na svoj prvi let osamdesetih godina prošlog stoleća. Baba je poslala poruke po njima, a izletele su iz ove zbirke kao što su izletele i iz zbirke, odnosno romana u stihu „Trideset sedam”, Radoslava Mandića. Iako ja već brojim četrdeset dve, blisko mi je Radosavljevih trideset sedam „oko stena što niču iz vode” i pretaču se u „ov[u] prič[u]-rek[u], ov[u] pesm[u]-rek[u] / ovo sve moje”.

I Radoslav je rođen u isto (ne)vreme „u zaboravljenoj zemlji duhova / vreo je bio asfalt pored / porodilišta u Narodnog fronta”. I pita se, u prvim linijama „fronta”, kroz unutrašnji monolog, odakle smo došli, zašto smo došli i kuda idemo. Dok njegovih trideset sedam ptica pripoveda o ukrštanju korenja iz Mađarske, Dalmacije i Šumadije, o detinjstvu iseckanom ratom i utakmicama koje su pobedile svoje učesnike, o nemim stadionima, umuklim pred smrtima, Milena smrti proziva, imenuje, proteruje.

Poput bajalica, razbrajalica i ređalica, motivima i tehnikama narodne poezije Milena kune i kumi: „ U glog ulog a u telo odlog / Baba je šaptala / Dok sam po potocima / Za drekavcima tragala / Dete mi se zacenjuje / Od uroka sačuvaj mi je.”

I oba pesnika lutaju, razgrću, zapinju, ali ne odustaju. Hvataju se ukoštac sa glogom i drekavcima, pa i dalje, u ključu narodne poezije, Radoslav piše: „[J]er ja sam sin svog neba i zemlje / ponekad pomislim / bolje da si baštu zasadio / u osvit zore napolje izašao / ka istoku se okrenuo / hladnom vodom umio / i prekrstio.” A Milena mu se pridružuje opirući se klasifikacijama i prihvatajući oprečnosti svoje, ljudske prirode: „Ja sam ona koja se ne daje nikome / I koja se daje svakome (...) // Ja sam ono što jesam / I ono što nisam (...) // Ja sam ona što dolazi / I iznova odlazi. Drugim rečima, „ona je nepripadajuća”. I poput dve mesije, ova dva glasa u meni se prepliću, učvršćujući prošlo, zdravo, zajedničko, kalemeći novo, stečeno i naučeno, i odstranjujući moderno bezlično.

Milena piše o nesnađenosti ove generacije i onome što će nas nadživeti, a to su planina, biljka i kamen. Ona govori o padovima, ali nastavlja da hoda do „nepalske granice neba”, kako bi se tamo preobrazila, jer oseća zov planine – taj spoj intuitivnog i razumnog. Kao dete koje uči prve korake i oslanja se na ono što vidi, čuje i oseti, Milenino lirsko ja podseća da je danas sve izvrnuto, a ne kako se očekuje, „da se po gradovima crni krije u Neonkama”, da je seoska mudrost ono što modernom čoveku nedostaje. A to je čovek samoporicanja, onaj koji je zaboravio da potiče iz zemlje seljaka. Dok su stari gorštaci, naši dedovi bili jarci živodarci, ovaj današnji je rastrzan između učenja Novog doba. Konačno, i pored pogrešnih procena i padova, Milenino ja, katkad dečje, katkad lirsko, a katkad epsko, svedoči odlascima i ne plaši se dubina:„ Provalije su lepa mesta / U njima ti krila rastu”.

I Radoslavljevo ja oseća i predoseća pucnje petih oktobara i bombe svih hiljadu devetsto devedeset devetih, pa pita: „ [G]ađate li nebo plavo / dobri naši oci”. On se odriče ratova, bori sa mrtvima, između napisanog i nenapisanog jer „čelične su rešetke predebele / da bi[] ih pregrizao. Za razliku od Mileninih „komišanja, tabanjanja, strmoglavljivanja” paradoksalno vešto oblikovanih apofatičnim iskazima i antitetičkim poređenjima, Radoslavljev jezik je slobodan, neukroćen, blizak, a njegov način pisanja „sulud, nervozan, varljiv, oseća ga u sebi i ne treba mu ništa više”.

Zahvaljujući Mileninoj poeziji raste mi jezik, zahvaljujući Radoslavljevoj – srce. Verujem da nam svim troma rastu krila i da ćemo, ako već nismo, poleteti za pticama nesitim, siti ratova i raslojavanja, da se napojimo jedinim neograničenim u životu – poezijom.

Aleksandra Đorđević

PODELITE OVAJ TEKST NA: