Kondicija mora da se održava, pa makar virtualno. Jutarnji ritual kompjuterski obrazovanog čoveka neretko uključuje čitanje onlajn-vesti i višečasovnu šetnju kroz društvene mreže. Dok pijem kafu, prelistavam Fejsbuk da se informišem o najnovijim vestima. Usput proverim gde su mi prijatelji. Nisam ih odavno videla ni čula, pa, k'o velim, mora da nisu u gradu. Tu i tamo smo razmenili tekstualne poruke telefonima. Obostrane želje da se uskoro vidimo nisu se ostvarile ni narednih nekoliko meseci. Dešavalo se da smo do te mere zauzeti da jedne godine proslavimo rođenje unučeta, a sledeći put kad se sastanemo saznamo da je dete krenulo u predškolsko! Taj pokazatelj nam ne ide u prilog. Upozorava na opasnu brzinu kojom se krećemo kroz život. Znakove koji nas opominju da usporimo niko ne poštuje. Kao da su saobraćajni. Platiš pa nastaviš. Ovi znakovi ne praštaju. Niko ne može ni da pretpostavi šta iza ćoška vreba. Dozvola za život se časkom izgubi. Ovih dana mi prijatelji sa Fejsbuka čestitaju rođendan. Kažu – srećan pedeseti. Stanite malo, ljudi, pa taj zajedno proslavismo pre osam godina! Pogledajte slike i datume. Ne dajte onom Nemcu Alchajmeru da vas zavara. Uvukao se među nas nepozvan i pravi konfuziju. On nam nije prijatelj, zato ga pod hitno izbrišite sa FB dok se nije povezao sa ostalim kontaktima na vašoj listi. Auuuu, čude se i oni i Nemac, kao da je bilo juče, a već prošlo osam godiina! Brzo se, brzo živi, prijatelji moji. Sutra kad ustanem, možda će mi već biti osamdeset, a da nisam ni primetila. A niste ni vi. Zaboravićemo se koliko se često viđamo. Sve će Nemac da nas sredi. Kad se prijatelj dugo ne oglašava na Fejsbuku, zapitate se gde je nestao. Niste ga odavno videli, pa umesto njega mu obiđete profil. Kad tamo – prošla godina od njegovog poslednjeg posta. Koliko "pre neki dan" ste mu bili na slavi, a sutradan gledali slavske slike na njegovoj stranici. Da se nije penzionisao? Sećate se da je pričao o tome kako će se vratiti u Srbiju da tamo, u spokoju čoveka sa stranom penzijom, provede ono malo što mu ostade od života. Pošaljete mu nekoliko poruka tipa: "Ej, gde si? Da ne pecaš na Drini? Radi li riba?" Kad ne odgovori ni na jednu, pozovete telefonom. Saznate da je sahranjen pre godinu dana. Nisu vas pozvali na sahranu jer niste bili dostupni. Dok je on umirao, vi ste uživali na odmoru i ređali slike po interent albumu, razočarani što ih ne lajkuje. Na Fejsbuku ima onih koje ne poznajem lično, ali ih dodam kad pošalju zahtev za prijateljstvo. Imamo zajedničke prijatelje, pa ako su oni prijatelji mojih prijatelja, onda su sigurno i moji. Prihvatila sam tako za prijatelja jednog gospodina sa kojim sam imala čak 28 zajedničkih FB kontakata. Gospodin mi je prvo mahnuo i zahvalio se na ukazanom poverenju, pošto ga dodajem na listu. Ja sam odmahnula. Potom mi je poslao O. K. ikonicu, pa sam i ja njemu. Zatim je kroz prozor stigao buketić cveća, prihvatila sam sa osmehom. Nekoliko dana kasnije, valjda kad je pregledao sve slike iz mojih albuma, počeli su da pristižu i komplimenti. Nisam poznavala čoveka, pa nisam znala ni kako da reagujem na njih, te opet poslah ikonicu sa osmehom. Na svaki moj odgovor broj poruka i komplimenata je rastao dok nije dostigao razmeru 1:50. U narednih nekoliko dana poruke su postale vrelije. Svakog jutra me je dočekivao sa "dobro jutro", kafom u luksuznoj šoljici na čijoj površini je plivalo penušavo srce, ružom na belom stolnjaku, pogledom kroz palme na pučinu i bele plaže i poznatim ljubavnim stihovima. Uveče bi me pozivao na večeru i šampanjac, nazdravljao kristalnom čašom, a zatim bi me džentlmenski ispraćao sa "laku noć", uz poljubac i romantičnu muziku. Pošto sam naučena da budem pristojna i odgovarim kad mi se neko obrati, i dalje sam mu se zahvaljivala osmehom smatrajući da je to dovoljno. Osim toga, neću valjda da uvredim prijatelja svojih prijatelja, mada sam, moram priznati, bila blizu. Ustanovila sam da osmeh žene, tj. ikonice koja se smeši, muškarci znaju da protumače kao zeleno svetlo. Pa šta bi drugo bilo?! Zašto bi im se neko smeškao ako nije tako? Ubrzo je, naime, počela da pristiže kiša srca, a posle njih ozbiljni predlozi. Prestala sam da se smešim i odlučila da saznam ko je on i šta želi od mene. Pozvala sam ga na razgovor u privatnom prozoru. Saznala sam da živi u istom gradu gde i ja, da je udovac, dobro situiran, znači – imavelikulovu (to je napisao vezano i veeeelikim slovima), vozi "bentlija", ima kuću od 10.000 kvadratnih metara u prestižnom kraju i sve moguće materijalne ugodnosti koje bi zauzele deset stranica. Dokazi su bili propraćeni bezbrojnim slikama sa njegovog profila. Pažnju mi je privukao prosedi, uredno podšišan gospodin u kasnim pedesetim, koji je stajao naslonjen na najnoviji "bentli". Bio je vitak i, reklo bi se, visok, u savršeno skrojenom (iz aviona se vidi) skupocenom odelu, kravati i cipelama. Ruku prekrštenih na grudima, smešio se zavodljivim šarmantnim osmehom koji je otkrivao savršen niz belih zuba. Preko okvira "rej-ban" naočara gledala su dva beskrajno plava oka onim razoružavajućim pogledom, kao da vas je upravo zaprosio sa milion dolara vrednim dijamantskim prstenom. Sve u svemu, izgledao je kao jedan od onih seksi frajera u holivudskim magazinima koji je upravo pošao na dodelu "Oskara". Znači, od onih tipova za koje se kaže da kad te pogledaju "bretele same spadaju". Moja radoznalost je rasla, kao i želja da saznam zašto mi se udvara. Zašto bi jedan takav, pred kojim "bretele same spadaju", bio zainteresovan za mene, kad sa svojim izgledom i novcem može da zaprosi uplakanu Dženifer Aniston, koja nikako da nađe viteza na belom konju? – Video sam te jednom na zabavi i tom prilikom upoznao i tebe i tvog supruga.– Pa, kad znate da sam udata, zašto mi se udvarate i nudite da se vidim sa Vama?– Zato što mi se dopadaš. Mislim na tebe.– Čemu to može da vodi?– Zavisi od tebe.– Kad zavisi od mene, onda Vas molim da me više ne uznemiravate. Isključim se sa Fejsbuka i odem da spavam. Ujutru bih da popijem kafu i pregledam poštu, al' me malo strah šta ću zateći. Pomislim – dobro je, bar nema moju imejl-adresu, pa sam sa te strane mirna. Kad tamo – milion poruka. Toga sam se i plašila! On je! Našao adresu i prikačio link za pesmu "Pisaću joj pisma duga". Odem na Fejs, kad tamo u prozoru razleteli se balončići, buketi cveća, bombonjere, srca cela, polomljena i prostreljena, komplimenti, predlozi, želje, mace, mece, zeke, stihovi, muzika... vatromet ljubavi ... kao da ga je spopala neka, daleko bilo, neizlečiva bolest od koje se tako brani. Blokiram ga. Ne prođe dugo, opet zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. I opet zajedničkih prijatelja koliko ti srce želi. Ovog puta žena. Prihvatim. Kad ono – ON. Kaže – morao je da promeni ime da bi pričao sa mnom. Sklonite mi se, "ženo", sve pišem velikim slovima, neću s Vama da pričam! Ako nastavite, opet ću Vas blokirati! Nastavio je. Blokiram ga. Ali ne prođe dugo – opet zahtev. Nepoznata slika na profilu, 67 zajedničkih prijatelja. Prihvatim i dobijem veeeeeelikiii poljubac i veeeeliiiiko "izvini". U novom izvlačenju čovek rešio da promeni taktiku. Ovog puta mi je pisao o sebi i svom tužnom životu, o ljubavi sa pokojnom suprugom, o želji da ima iskrenu prijateljicu sa kojom će moći da porazgovara. Pošalje "šmrc" ikonu. Bilo mi ga žao, šta ću, žensko sam. Padam na srceparajuće priče i muške emocije. Kaže – ne traži ništa, samo da mu povremeno napišem nekoliko reči. Neće da oda svoje pravo ime dok ne pristanem da se vidim sa njim u njegovoj kući na privatnoj večeri i čašici razgovora. Od toga ne odustaje. Meni ne pada na pamet. Njegova izmena strategije se svodila na to da iz mene izvuče što više informacija o mom suprugu. Da nađe nešto što ne valja, pa da me na tome slomi. Da mi bude rame za plakanje. Da mu se poverim. Da dozvolim da mi pomogne. Šta ću, prihvatim igru, volim izazove, osim toga – radoznala sam. Daklem svesno uđem u lavirint. Raspituje se koliko dugo sam u braku, da li volim supruga, da li mi pruža sve što (velikim slovima) tako lepa žena zaslužuje, da li vodi računa o svom izgledu, da li je obrijan kad me ljubi, da li me mazi i pazi, obasipa poklonima, ljubavlju i romantikom, svim onim što (velikim slovima) lepa žena zaslužuje, do koje mere me obožava i šta je sve u stanju da uradi za mene. Da li je nežan, velikodušan, zabavan i da li se prema meni ophodi onako kako (velikim slovima) tako lepa žena zaslužuje? Mislim se – čoveče, kome je u mojim godinama stalo do lepote? To je bre za mladost! Daj da sam zdrava i da potrajem deci. Džabe mi lepota kad se probudim ukočena, pa mi treba pet minuta da promrdam da bih mogla da ustanem iz kreveta. Džabe mi lepota kad se uplašim sama od sebe kad vidim koliko su mi od soli otekli podočnjaci. Posle ih peglam do podne da bih bila "lepa". Promeni, frajeru, ploču. Ova ti je iz osamdesetih! Uostalom, ja o svojoj "lepoti" imam drugačije mišljenje. Strpljivo sam i iskreno odgovarala na pitanja. Nisam od onih žena koje muževe akaju k'o Hrista, a pred drugima ostavljaju utisak da ih poštuju k'o sveca. Pa koga ću da hvalim ako neću njega? Nemam više ni majku ni oca, deca otišla, samo mi je on ostao. I kuče. Al' za kuče me niko ne pita, pa nemam kome da ga hvalim. Kako mi nije verovao, tražio je da navedem konkretne primere u kojima se moj suprug pokazao kao sjajan muž, što mi nije bilo teško. Kada me je zasuo pitanjima na temu seksualnog zadovoljstva, tipa da li mi je muž dosadio, možda je vreme da promenim partnera, da probam s nekim drugim, više ću ga voleti ako ga prevarim... prestala sam da mu odgovaram, ali on nije prestao da piše. Dokazano je, čitao je, kaže, statistiku na tu temu. Nudio je svoje bezbrojne usluge iskusnog poznavaoca ženskog tela. U njih su bile uključene trešnje na pupku, kapi sa ledenih kockica koje se slivaju na dojke i podižu bradavice, nešto o medu što nisam htela da pročitam do kraja, razno voće na raznim delovima tela koje bi on tu postavljao, jeo ili lizao (sva sreća, nije pominjao ananas i lubenicu, tu bih ga odmah blokirala), igračke koje su uglavnom služile za njegov stimulans. Ja samo treba da se prepustim. Prestao je da piše i osećala sam da čeka. Valjda je trebalo da kapituliram pod navalom ovolikih ponuda. Razmišljala sam šta bi bilo pametno da odgovorim. Ovaj bolesni um me je na neki način zaintrigirao, a u isto vreme plašio, pa sam uključila i supruga. Savetovao mi je da "prijatelju" na sva pitanja odgovorim iskreno. U jednom momentu su mi pale na pamet strašne sudbine sve one dece koja nisu bila sposobna da se odbrane od interent predatora. Bez obzira na to što dva dana, dok je trajala njegova inspiracija, nisam odgovarala, poruke su kao pljusak dobovale po internet prozoru. Pitala sam se u kojoj je mentalnoj fazi ovaj neznanac i da li dovodim sebe u opesnost što sam sa njim u prepisci. Svega sam se naslušala, a najmanje mi je bio potreban psihopata na vratima. Taman sam htela da ga prijavim, kad mi pade na pamet da je moj elektronski udvarač niko drugi nego moj rođeni muž i da mi priprema prvoaprilsku šalu. A zašto sam to pomislila? Svaki put kada sam bila na Fejsu i ćaskala sa predatorom, moj muž se skrivao iza ekrana svog računara i smeškao se. Što je još gore, svaki put kada sam ujutru zaticala elektronske kafe, latice lotosa i kule i gradove, dobar deo noći je ostajao za računarom, govoreći mi kako mora samo još nešto da završi. Odlučila sam da mu se osvetim na sličan način, ali ne odmah. Prvo sam htela da saznam da li je moj progonitelj sa Fejsbuka zaista moj rođeni muž, koji se iza ekrana slatko smeje mojim mukama. Počela sam da se raspitujem kod zajedničkih Fejsbuk prijatelja da li poznaju osobu sa liste. Nimalo nisam bila iznenađena kad sam od svih dobila negativan odgovor. Ostalo je da okrenem još poslednji kontakt. Osećala sam da ću tu naći odgovor vodeći se nepisanim pravilom da se ono što tražimo uvek nalazi u poslednjoj fioci, na poslednjoj polici, u poslednjoj kutiji. Mužu spremam osvetu, ali ne elektronsku. Prihvatiću šalu na svoj račun, ali poliću ga i pravom pravcijatom kafom. U žaru osvete, smišljam i kako da mu podmetnem pravu pravcatu udvaračicu i sve to snimim pa prikažem pred prijateljima i porodicom kada budemo slavili pedeset godina braka. Razmišljam o tome da iznajmim periku i kostim Ruskinje, bivše balerine, ali saznajem da mi se preko Fejsbuka nije udvarao muž, da je elektronski manijak osoba koja ima nekoliko lažnih profila, a koristi ih kako bi saznala istinu o supružnicima koji, po njoj, žive u nazovisrećnim brakovima. Ta osoba nije verovala u srećne brakove, niti u vernost, i uživala je da "obelodanjuje dokaze da srećni brakovi i verni supružnici ne postoje". Kad jedan od supružnika upadne u mrežu, koju im cvećem i bljutavim nepodopštinama isplete, to sve upakuje u pitku priču i sa elektronske adrese, otvorene samo za te prilike, pošalje na elektornsku adresu "prevarenog" ili "prevarene". Dok se upecana muva batrga i sve se više upliće u mrežu, "prijatelj" uživa gledajući je kako umire. Oslobodiće je kada se uveri da joj ništa nije ostalo od života. Znala sam da postoji mnogo Fejsbuk bolesnika, ali o ovakvim spletkarošima nisam mogla ni da sanjam. Otvorila sam prozor i napisala: – Kad i gde hoćeš da se nađemo?– Večeras u 18 časova, kod mene. Baš se radujem. Jedva čekam da te vidim. Poslaću ti adresu.– Ne, ne treba, znam gde stanuješ. A, da! Spremi mi onu knjigu što sam ti pozajmila kad si bila kod nas na večeri.
