Mom didu, Savi
Stigao je u gumenim čizmama, dotrajalim pantalonama i tankoj, crnoj košulji, koju mu je avgustovska jara prilepila na znojava, staračka ledja. ‘Čizma glavu čuva’ se i ovaj put pokazalo kao tačno. Te ’95-te, jedino je glavu sačuvao. Sve drugo stradalo je u nezapamćenom nevremenu, kakvo za svojih sedamdeset godina nije doživeo. Oluja je opustošila sela, štale, kuće, vinograde, guvna, konobe, uspomene… Sve što se zvalo životom.
“U ovijem čizmetinama stanuje život, kakav-takav…”, rekao je sa odglumljenim osmehom, povlačeći kapu niže, da sakrije oči.
Brojao je dane na brdu, iznad grada, u kom se skućio sa svojom ženom, sinom, snajom i unucima. Skućio… medju tudjim zidovima, sa tudjim stvarima, starijim od njega; tudja bašta i motika, naslonjena na nisku šupu. Tudju. Vera, jaka poput najljućeg inata, da će se jednom vratiti na svoje, jedino je bila njegova. I svake noći jedan san, sa uvek istim prizorom – onim, koji je upijao u smiraj dana, dok je sa prozora svoje kuće u malom dalmatinskom selu, razapinjao pogled preko talasaste modrine vinograda do Dinare sa druge strane.
Pet godina kasnije, rekao nam je da je odlučio da se vrati.
- ‘Dide, neka te ovdje, koga imaš tamo…!?’
- ‘Srce’, rekao je, zapečativši razgovor.
Popravio je krov, vrata, prozore. Sakupio nekakve stvari, očistio bunar. Ostvario prekinutu penziju. Onda je došao po babu. Otišli su, radujući se kao deca. Umro je nedugo zatim. U svojoj kući. Miran i spokojan.
Dugo sam stajala kraj bunara, u selu bez ljudi, okrećući se oko sebe, da što više u pogled utisnem. Kad sam krenula, uhvatila sam se za kvaku od konobe, da proverim je li zaključano. Pogled mi pade na gumene čizme, izlizane od kiše i sunca, skrajnute uz ćošak kuće. Iz jedne je, pužući mesnatim listovima uz trulu gumu, provirivala razbokorena čuvarkuća.
“U ovijem čizmetinama stanuje život, kakav-takav…”
Pošla sam niz put, sa osmehom, pijanim od suza.
