Dela ostaju kao svedočanstvo da smo postojali

Književna radionica Kordun objavila je Zorici Živanović prvu knjigu poezije pod naslovom Krilata zemlja.

Sa pesnikinjom je razgovarala Jelena Jocić, novinar elektronskog časopisa "Bez limita", književnog kluba na Filozofskom fakultetu u Nišu. - 20. april 2020. 

U celosti prenosimo taj razgovor.

Песникиња Зорица Живановић

"Svaki je čovek citat svojih predaka." - Ralf Valdo Emerson."

Dok tumači poetski rukopis Zorice Živanović, pažljivom čitaocu se može učiniti da čuje grleni glas iz prohujalih vekova, glas svojih predaka koji progovaraju kroz njena dela. Otuda zbirka pesama Krilata zemlja tvori dihotomiju značenja: s jedne strane se zbirka može posmatrati kao odraz vekovima sakupljanih bisera mudrosti, ali i kao kolaž autorkinog života. Zemlja je majka svih živih bića, nesebično nas daruje svim lepotama. Sami sebe smo orobili, slepi za veličanstvenosti slobode. Sada nam trebaju krila kako bismo se opet uzdigli iz pepela ka suncu. Svaki deo tog raznobojnog kolaža, dočaranog pesničkim slikama, sećanje je na one koji su obeležili njen životni put. Najlepši stihovi potiču iz najvećeg bola i otuda se mogu tumačiti kao uzdah duše.

Još na početku, posle konačne dijagnoze neizlečive bolesti, shvatila sam da je nadanje uludno gubljenje vremena. Vera u sebe je jedino što može uz puno strpljenja i uloženog truda da vas održi na površini.

Pesma Đavolja varka, koja se izdvojila iz zbirke, nagoni čitaoca da o njoj razmišlja još dugo nakon što okrene i poslednji list.

Nada je đavolja varka, a ti joj sluga budi, upozorava pesnik. Zagonetna kao i sama pesma, nada ima dvojako značenje: poslednji oslobođeni zarobljenik mitske, Pandorine kutije, večiti usud čovečanstva svesnog prolaznosti, ili pratilac vere i ljubavi, u zavisnosti od toga da li je čitalac po prirodi sumnjičav ili joj pristupa otvorenog uma i srca.

Pesma je simbol istrajnosti, duboke autorkine vere, prožete bezgraničnom ljubavlju koja prevazilazi sva (ovozemaljska) ograničenja i prepreke. Ona je odraz unutrašnje borbe koja se vodi na polju umetnosti, onom najbližem poeti, katkad četkicom i bojama, katkad perom i stihom.

Na naslovnoj stranici moje zbirke nalazi se i moje prvo veliko slikarsko ostvarenje. Svi stihovi se kriju iza tananog stabla, koje se samo na kratko savilo i pravi predah. Oko njega je život, onaj koji izvire iz svakog osmeha, iz ljubavi i uvek borba za još tračak svetla. Bilo da se izražava u formi stiha ili nanosi boje na platno, rezultat je delo koje u sebi sadrži deo duše poete i umetnika. Ne postoji linija kojom odvajam slikanje od pisanja, sve je samo pitanje trenutka i emocija. Slikam onda kada za neku emociju ili misao ponestane reči. Bojama umem lakše da se oslobodim. Pišem noću, pišem kada zavlada tišina. Papir upije svu muku celodnevne borbe za još samo malo vremena dostojanstvenog bitisanja, bez obzira na okolnosti.

Porodica joj je najveća podrška, a starija ćerka, takođe umetnica, strogi kritičar. Tek dovršeno delo mokrih boja ili neosušenog mastila prvo podeli sa životnim saputnikom.

Moj muž prvi vidi moje slike, pesme takođe on prvi čita. Moja je podrška u svemu što radim i nakon 23 godine. Najčešće verujem samo u njegov sud, jer svet vidimo i osećamo identično. Kasnije sve to prođe kroz rešeto moje ćerke.

Trinaesti mart, ističe, ostaće zauvek urezan u njenom sećanju kao simbol novog početka i stupanja u svet afirmisanih pesnika.

Promocija će biti krajem leta. Volela bih da taj trenutak podelim sa mojim dobrim prijateljima, ljudima koji su mi beskrajno puno pomogli da zbirka ugleda svetlost dana. Veliku zahvalnost dugujem svom prvenčetu i svom izdavaču Iliji Šauli, koji su mi priredili neverovatno iznenađenje. Posebno mesto u zbirci, ali i u srcima čitalaca zauzima pesma Za one koji dolaze. Ona nosi snažnu po(r)uku i podseća nas na ono je što je zaista vredno.

Deco, sve je prolazno kao i mi sami. Dela ostaju kao svedočanstvo da smo postojali. Vreme koje nam je dato treba trošiti u miru sa sobom i svojim bližnjima.

Čitaocima poručuje:

Ostavljam parče duše na papiru, na platnu. Sutra, kada sa senkama odem u nepovrat, kroz linije da se prepoznaju, osete strast i stradanje.

Razgovarala: Jelena Jocić

Fotografije: Jelena Živanović

Izvor: Književni klub Filozofskog fakulteta u Nišu

PODELITE OVAJ TEKST NA: