Putopis Božidara Karađorđevića, napisan na francuskom i engleskom jeziku, posle 120 godina prvi put objavljen i na srpskom
Autor: Mirjana Sretenović
Da nije indijskih i nekih malih američkih izdavača koji povremeno preštampavaju „Zapise o Indiji” kneza Božidara Karađorđevića, nažalost bez predgovora i fotografija iz francuskog izdanja, ovo delo, siroče, davno bi iščezlo, smatra prof. dr Aleksandar Petrović, koji je priredio i s francuskog preveo ovu putopisnu građu Božidara Karađorđevića (1862–1908), sina Đorđa Karađorđevića i Sarke Anastasijević, unuka kapetana Miše Anastasijevića i praunuka vožda Karađorđa, koji je u Parizu diplomirao prava i stekao doktorat.
Njegova knjiga pojavljuje se u izdanju Matice srpske i Zadužbine kralja Petra Prvog, iz Topole, na 120. godišnjicu od prvog pojavljivanja na francuskom i engleskom jeziku. Profesor Petrović je i autor predgovora u kojem naglašava da je reč o pravom dragulju putopisne književnosti.
‒ Knez ga je pažljivo oblikovao pazeći da ga brusi tako da se Indija u svetlosti njegovog duha prelomi u kristalu. Na put u Indiju krenuo je 1896, a po povratku putopis je počeo da objavljuje u nastavcima u časopisu „Pariska revija”. Rad na engleskom izdanju tekao je paralelno, tako da se ovo delo neočekivano presijava u dva originala. Kao ishod pred nama su dve verzije koje se ne podudaraju ‒ ističe Aleksandar Petrović.
Knez čitaoca upoznaje s podelom na kaste u Indiji i nemaštinom, ali i visokim ličnostima neosetljivim na nesreću. On zapaža i svadbeni ritual, ali i fabrike s primitivnim razbojima na kojima hiljade tamnoputih ljudi izrađuje pamučne haljine lošeg kvaliteta.
‒ Knez vidi i kujundžiju koji radi, bez mustre i modela, ali šaru urezuje s neverovatnim samopouzdanjem. Pokazuje nam kulturu koja stvara lepotu bez nacrtanih skica, bez tajnog plana, koja ne kopira nego tvori lepotu zbog lepote jer i on ima potrebu da dotakne svet koji nije ogrezao u mehaniku i prezir prema životu. Kolika je to suprotnost prema našem svetu koji je od svega mogućeg uspeo da stvori samo mašinu ‒ primećuje Aleksandar Petrović.
‒ Knez posmatra i siromaška koji bez alata za jedan dan diže kuću za svoju porodicu, što možemo da poredimo sa civilizacijom koja ništa ne može da uradi bez alatki i koja se, uhvaćena u ličnoj nemoći, klanja alatima kao božanstvima. Putopisac pogledom obuhvata i poljoprivrednike u blatu i radže na prestolu, prosjakinje i princeze, lešinare i cveće, mermerne čipke i tužne oči radnika koji skapavaju od gladi... – dodaje Aleksandar Petrović.
U knjizi pominje i legendu u vezi s velelepnim zdanjem Tadž Mahal u gradu Agra. Šah Džahan je, po završetku radova, poslao po arhitektu i upitao je graditelja da li bi mogao da načini još neku građevinu lepu poput ove, a kada je umetnik odgovorio da će pokušati, sultan je, želeći da Tadž ostane bez premca, naredio da se on smesta, pred njegovim očima, baci u reku Džamnu.
Englesku verziju putopisa, uz komentare, prevela je Aleksandra P. Stevanović, koja podseća da je Karađorđević bio i slikar, pisac, novinar, ilustrator, prevodilac. Dopisnik francuskih („Figaro”), engleskih, nemačkih, ruskih i američkih listova, a sve te jezika je i govorio.
‒ O njemu se u rodnoj zemlji malo zna, iako se družio s mnogim ličnostima, kao što su Marija Baškirceva, Židit Gotje, Anton Brukner... Posebno s Pjerom Lotijem, članom Francuske akademije, koga sreće kod Sare Bernar. Život je proveo u Parizu, ali ga je želja za putovanjima vodila po Evropi, do Afrike i Azije. Boravio je u Rumuniji, Rusiji, Turskoj, Alžiru, Italiji, Austriji, Švajcarskoj, obišao Bosnu i Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju, posetio Hilandar ‒ navela je Aleksandra Stevanović.
Po povratku iz Indije, kako objašnjava, gde je ručni rad bio sveprisutan, počeo je da šegrtuje u francuskim radionicama gravera i zanatlija.
‒ S drugovima je često ručao u skromnim restorančićima ponekad i na ulici, sedeći na klupi, a uveče, kada bi skinuo radničko odelo, oblačio se svečano i zauzimao svoje mesto u otmenom svetu. Počeo je da radi u drvetu i bakru, da bi prešao na plemenite metale, kožu i vez i postao jedan od najboljih juvelira u Parizu, praveći broševe, naušnice, nakit, pribor za jelo i poveze za knjige. Za kamin iz 1898, od hrastovine s bakarnim inkrustacijama, gde se jasno vidi uticaj indijske umetnosti, u časopisu „Umetnost i dekoracija” pisalo je da je Karađorđević uveo nosi stil ukrašavanja ‒ ističe Aleksandra Stevanović.
Umetničke predmete naš knez je izložio u Versajskom salonu, Manhajmu, Londonu, Beogradu, a oni su danas u privatnim zbirkama, Narodnom muzeju u Beogradu, Narodnom muzeju u Smederevu, Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu. U Beogradu je izlagao 1904. na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi, u čast stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, koji je podigao njegov pradeda. Umro je u 46. godini u Parizu od tifusne groznice. Dve stotine knjiga iz njegove biblioteke date su kao poklon Biblioteci „Svetozar Marković” u Beogradu.
Izvor: Politika
