Moj letopisac se trudi da događaje sagledava onako kako su se zbili, ne držeći nikome stranu, i to čini predano
Autor: Marina Vulićević
Nekoliko zbirki Bratislava R. Milanovića, onih od 1975. do 2004. godine, sažeto je u novoj knjizi njegove sabrane poezije „Pesme I”, u izdanju „Dobrotoljublja” iz Beograda. Reč je o zbirkama: „Jelen u prozoru”, „Klatno”, „Balkanski pevač”, „Vrata u polju” i „Silazak”. Po rečima Dragana Lakićevića, autora pogovora ovom izdanju, lirski letopis Bratislava R. Milanovića dosledno postoji u srpskoj poeziji četiri decenije. Silazak je jedan od ključnih motiva Milanovićeve poezije, na koji Lakićević ukazuje, a tumači ga kao lirsko-filozofski princip sveta. Ono što ovu novu knjigu sabrane Milanovićeve poezije čini osobenom jesu i antički i motivi istorijskih zbivanja, toponimi Beograda, metafizički odnos prema životu i stvaralaštvu...
Letopisac je jedan od lirskih subjekata zbirke „Silazak”, iz 2004. godine, kojom se završava ova prva knjiga vaše sabrane poezije. Zbog čega taj hroničar sumnja u svoj posao beleženja istorije, od antike do savremenosti, a ipak istrajava u njemu?
Pisana istorija je puna krivotvorenih činjenica. U poslednjih dvesta godina, otkako su se javile ideologije, a s njima i propaganda, ta pojava je još drastičnija. S koliko fotografija su, samo u našoj istoriji, izbrisani pojedinci kao da nisu učestvovali u događajima u kojima su učestvovali. „Veliki brat” je u brojnim slučajevima temeljno odradio svoj posao. Moj letopisac beleži događaje za svoj račun. On nema nalogodavca, zato što svi nalogodavci neizostavno učestvuju u prepravljanju zapisanog po svojoj meri. Taj moj letopisac se trudi da događaje sagledava onako kako su se zbili, ne držeći nikome stranu, i to čini predano. Zašto onda on sumnja u svoj posao? Pa, zato što sve što on beleži kasnije može biti prepravljeno. On ipak istrajava jer zna da je svedočanstvo o vremenu neophodno i nada se da će se, od toga što radi, nešto provući „za buduća neka pokolenja”.
Hroničar beleži i slojeve povesti Beograda, ali on uviđa i alternativne istorije, ono što je moglo biti da neimari nisu kao „mesari satarom presekli životvorne žile jednog drukčijeg sveta”. Kako vaš poetski subjekt vidi ovaj grad između onoga što jeste, kroz naslaganu prošlost, i onoga što je mogao da bude?
Beograd je oduvek, otkako postoje tragovi o njemu, bio zagonetka i izazov. Grad na isturenoj, beloj steni, ispod koje se uliva jedna velika reka u drugu, koje odvajaju planinski pojas od ravnice, morao je biti stecište raznih kopnenih i vodenih puteva sa sve četiri strane sveta. Onaj ko drži Beograd kontroliše ogromnu ravnicu i zaseda na najneuralgičniju tačku Balkana. Nema te imperije, a one su po pravilu nezasite, koja ne bi poželela Beograd. Mogao je Beograd, u nekoj alternativnoj istoriji, umesto što je stalno bio razbojište, da bude Vavilon Evrope, u kojem će se spregnuti jezici, rase i civilizacije... Ali, čovek je kroz istoriju više voleo da osvaja i razara zatečeno, nego da gradi nešto što će svima koristiti. Sumnjam da je Beograd, zbog mesta na kojem ga već milenijumima podižu generacije, mogao da ima drukčiju sudbinu. S njim se zbilo ono što je moralo, a sa svim tim svojim civilizacijskim slojevima Beograd je postao jedna velika istorijska čitanka, neiscrpni katalog tema za pisce i pesnike.
Vaša poezija je vrsta otkrovenja kroz poniranje u iskustvo, kroz motiv silaska u donji svet, do početaka svega stvorenog. Zbog čega su važni ti uvidi „iz dubina”, ta orfejska noćna iskustva koja deluju zastrašujuće, i kako se samo uz njih postaje biće svetlosti i lakoće?
Silazak je jedna od najstarijih tema u književnosti. Književni junaci su išli u potragu za travkom besmrtnosti (Utnapištim), silazili u donji svet da pohode mrtve i saznaju svoju sudbinu (Odisej), da iz sveta mrtvih izvedu svoju dragu (Orfej). Svaki silazak je zapravo potraga za smislom života i njegovim tajnama. Svaki taj „uvid iz dubina” je, opet, poniranje u civilizacijsko iskustvo bez kojeg je jednostavno nemoguće izgraditi sadašnjost. To je čitanje one beogradske čitanke gde je u svaki sloj jedna beskrajna knjiga. Silazak u tamu, ma kako zastrašujući na prvi pogled bio, zapravo je put ka svetlosti samospoznaje koja može da deluju umirujuće, ako već ne može da ponudi sasvim optimističke vizije. Kada znate ko ste i šta ste, vama je teže manipulisati. Nije to nevažno u ovo vreme najperfidnijih i najbezočnijih manipulacija. Ne možete gledati u budućnost (gledanje u budućnost je danas izuzetno popularna floskula), ako ne znate šta vam se događalo u prošlosti. Na kraju, silazak u svet senki, gde se potvrđuje da je sve prolazno, može vas bar naučiti da slavite život.
Pravreme, prošlost, prastara budućnost, vreme s one strane vremena, večnost... Sve su to „vremena” vaše poezije. Kakav je vaš subjektivni osećaj vremena?
Bez obzira na sva ta vremena koja postoje u mojoj poeziji, ja sam, po svemu, čovek svoga doba. Mislim da ne bi ni moglo da bude drukčije. Sve što krasi ili ruži savremene ljude, krasi i ruži i mene. Naravno ja sam jedinka za sebe. Imam vremenski uvid u ono kroz šta sam prošao: od čega sam počeo i dokle sam stigao. Sve se, za to vreme, koje je neslućeno brzo prošlo, neverovatno promenilo. Tehnološka civilizacija je odskočila ogromnim korakom napred. Ono što mi je kao dvadesetogodišnjaku izgledalo kao naučna fantastika – danas je realnost. Samo se ljudsko biće nije ni za jotu promenilo.
Ono što pišete blisko je Mediteranu. Da li je zato vaša poezija poslednjih godina sve više prisutna i na italijanskom?
Kada je na italijanskom prvi put izašla moja knjiga „Pisma iz prastare budućnosti” („Lettere da un futuro remoto”, 2012”, 2012), u prevodu Dragana Mraovića, a u izdanje kuće „Secop Edizioni”, italijanska pesnikinja Anđela de Leo je napisala da je faktura mojih pesama veoma bliska italijanskom čitaocu. Od tada sam tri puta gostovao u Italiji. Te godine imao sam promocije knjige u Trstu, Trevizu i Staroj Gorici. Svuda me je pratio divan posvećenik književnosti, profesor Livio Sosi, koji, nažalost, više nije živ. Zatim, 2015. godine učestvovao sam, kao specijalan gost, na čudesnoj pesničkoj manifestaciji „Note bjanka dela poezija” u Đovinacu, kraj Barija, koja je završena koreodramom rađenom prema mojim stihovima. Bio je to fantastičan doživljaj. Najzad, 2017. godine izašlo je novo, dvojezično, izdanje knjige „Pisma iz prastare budućnosti”. U Italiji sam doživeo lepe trenutke. U toj zemlji se poezija poštuje i voli. U mojim pesmama ima dosta mediteranskih motiva i valjda je i to učinilo svoje...
Izvor: Politika
