O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


VOLETI SEBE

Ilija Šaula
detalj slike: Roberto Weigand, The tightrope walker


Bulevar svetlosti, ALMA Beograd 2017, meditativna proza, promisli o životu - Ilija Šaula


VOLETI SEBE


Ko­li­ko god mi­sli­li da je ne­ko za­lju­bljen u se­be, kad ka­že da vo­li se­be, po­gre­šno mi­sli­mo, jer ne pre­po­zna­je­mo ose­ća­nja nje­go­ve lju­ba­vi, ni­smo joj do­ra­sli. On u stvari gr­li tom lju­ba­vlju sva­kog onog ko mu se na­đe u okru­že­nju, sva­kog onog ko­ga po­zna­je. Svi smo sve­do­ci isti­ne da smo u sta­nju da­nas ne­kog upo­zna­ti i vo­le­ti ga či­tav ži­vot, a do ju­če uop­šte ni­smo zna­li da ta oso­ba po­sto­ji. Kroz ži­vot sam upo­znao mno­ge lju­de ko­ji su mi otvo­ri­li put do sa­mo­spo­zna­je. Ka­da bih že­leo po­me­nu­ti sve njih znam da bih si­gur­no ne­kog iz­o­sta­vio, a sva­ko od njih je deo mo­je le­gen­de, jer da ni­je njih ne bi bi­lo mo­je kom­plek­sno­sti. Sav taj hod ko­ji me vo­dio pu­tem lju­ba­vi i do­bra do­veo me je i do nji­ho­vog sr­ca. U svi­ma nji­ma pro­na­šao sam lju­bav, onu fi­nu, to­plu, bo­žan­stve­nu, sprem­nu da mi po­ka­že put da­lje do zve­zda, ta­mo gde sto­lu­je na­ša Sve­tlost. Pred svi­ma sam re­kao da sam ma­li, da ne znam, da že­lim da mi po­ka­žu, da bih po­ras­tao, da bih pro­na­šao se­be, da na­u­čim da vo­lim se­be, da ose­ćam slo­bo­du ne sa­mo svo­ga du­ha već da i mo­je te­lo uži­va u slo­bo­di. Mo­ja plač­lji­va čežnja tra­ži­la je od me­ne da je is­pu­nim, no­stal­gi­ja me mo­li­la da je ne za­bo­ra­vim, tu­ga mi je re­kla da je pu­no­let­na i da že­li da se osa­mo­sta­li, nje­na mla­đa se­stra de­pre­si­ja po­sva­đa­la se sa mnom i na­pu­sti­la me. Sve­tlost ne mr­zi ni­ko­ga, ona sva­kom si­ja istim sja­jem, a onaj ko ne mo­že i ne že­li da gle­da u nju i pu­sti je u se­be, ona mu ne­će ni­šta na­žao uči­ni­ti, isto kao i dr­vo ko­je pra­vi sen­ku za vr­tla­ra i za dr­vo­se­ču, ali za­to nam tre­ba sve­tlost, nje­na ener­gi­ja, da upo­zna­mo se­be da bi­smo mo­gli ose­ti­ti i pre­po­zna­ti tu lju­bav ko­ja nas či­ni pro­sve­tlje­nim i po­zna­tim sa­mi­ma se­bi.
Či­ji je svet ne­go naš, vo­li­mo ga isto kao što vo­li­mo se­be.
Jed­nom sam tr­čao niz uli­cu za čo­ve­kom ko­me je is­pao nov­ča­nik, bio je pun nov­ca i kar­ti­ca. Su­sti­gao sam ga i tap­šem ga po ra­me­nu da se okre­ne, a kad se okre­nuo – pre­po­znam se­be. Za­ne­meo sam. Du­bo­ko me je po­gle­dao, ni­šta ni­je go­vo­rio, uzeo je nov­ča­nik i ose­tio sam ka­ko mo­ja ru­ka sta­vlja nov­ča­nik u moj zad­nji džep. Čo­vek je oti­šao i ne­stao bez re­či. Pi­tao sam se šta se do­go­di­lo, šta su vi­de­li lju­di ko­ji su bi­li tu, oko me­ne, gde sam ja, ko sam ja, ko upra­vlja mno­me, ka­ko sam do­šao ov­de, ka­ko od­la­zim odav­de, za­što se uvek sa­mo na­vi­ka­va­mo na sve, za­što ne ži­vi­mo svo­je ži­vo­te? Imao sam se tu na­do­hvat ru­ke i pro­pu­stio sam pri­li­ku da se upo­znam sâm sa so­bom. Ho­će li se do­go­di­ti po­no­vo ta­kva pri­li­ka, to ne znam. Sa­mo znam da sam ove go­di­ne dva pu­ta iz­gu­bio nov­ča­nik na vr­lo fre­kvent­nim me­sti­ma, jed­nom u tu­ri­stič­kom mra­vi­nja­ku, jed­nom u tr­žnom cen­tru. Oba pu­ta moj nov­ča­nik je sti­gao do me­ne. Da li ga je pro­na­šao taj moj dvoj­nik, ne znam. Ti lju­di, pro­na­la­za­či, bi­li su dru­ga­či­ji od me­ne, a mo­žda sam i ja nji­ma li­čio na njih. Re­ci­mo jed­ni dru­gi­ma da se vo­li­mo, ako se bu­de­mo raz­u­me­li on­da će­mo zna­ti da vo­li­mo se­be! Zna­te, ni­sam po­li­mer uvi­jen od ne­ras­ki­di­vih stru­na ili ona su­va dre­no­vi­na iz ko­je je sa­mo Mar­ko Kra­lje­vić mo­gao da is­ce­di tri ka­pi. Sr­ce mi je ma­lju­šno i po­drh­ta­va na do­dir nje­mu ugod­nih ose­ća­nja. Ume da se po­vu­če i pri­mi­ri, ali kad kre­ne cu­na­mi i raz­li­je ose­ćaj dra­go­sti po ce­lom te­lu, oči za­su­ze onom naj­to­pli­jom ra­do­sni­com ko­ja se do­ko­tr­lja iz sa­mog sr­ca. Ta­kva ose­ća­nja kad me pre­u­zmu, tad mi je po­tre­ban tre­nu­tak da se od­ra­du­jem i vra­tim mir vo­da­ma svog unu­tra­šnjeg oke­a­na. Zna­te, ja sam de­te ko­je mo­žda ni­kad ne­će na­u­či­ti bi­ti ro­di­telj, ali mo­gu na­u­či­ti od pra­vih ro­di­te­lja ka­ko je to bi­ti ro­di­telj. Mo­žda će me­ni kroz ži­vot ne­do­sta­ja­ti taj vrh pi­ra­mi­de ko­ji se sti­če kroz ro­di­telj­stvo, da bih iz­gra­dio čo­ve­ka u se­bi, ali kad vi­dim po­je­di­ne lju­de on­da se ne ose­ćam ma­njim već na­pro­tiv hra­bri­jim i slo­bod­ni­jim da znam i no­sim u se­bi tu lju­bav ko­ju po­se­du­je ro­di­telj, jer sam je čuo, ose­tio, na­u­čio od isti­ne ko­ja sve­tli za sva­kog ko­ji vi­di. Iz nje iz­la­zi čo­vek ve­lik, po­no­san, če­stit. Ni­jed­nom ni­sam pri­me­tio da je iza­šao bi­tan­ga i la­kr­di­jaš. Ima i njih, oni su na su­prot­noj stra­ni sve­sti! Sva­ki uče­nik tre­ba­lo bi da se po­tru­di da mu do­ma­ći bu­de naj­bo­lji, da za­slu­ži naj­bo­lju oce­nu, da po­stro­ji mi­sli uči­te­lje­ve dok či­ta nje­gov rad, a uči­te­lju da se ra­đa osmeh za­do­volj­stva i da za­pam­ti uče­ni­ka po na­či­nu nje­go­vog raz­mi­šlja­nja. Ne ve­ru­jem da je to lju­bav, ali ve­ru­jem da je mo­ral! Za­to po­sto­ji na­čin da se dru­ga­či­je vo­li, ne­kom sil­ni­jom sna­gom, vo­ljom i mi­sli­ma, sr­cem i pa­me­ću, ne­go kad za­vo­li­mo sa­mo po fi­zič­kom iz­gle­du ili de­li­ću du­ha. Vo­lim bi­ćem svim i to ne u onoj na­me­ri da bih vas za­veo, već da bih vas ose­ćao u ži­vo­tu i kroz ži­vot isto kao mi­sli, kao kr­vo­tok, kao sve­tlost, kao ener­gi­ju, kao lju­bav ko­ja be­šum­na le­lu­ja svim pro­stran­stvi­ma ce­log bi­ća i ko­ja tom svo­jom be­šum­no­šću po­di­že va­lo­ve na­ših oke­a­na.
Po­red sve do­bro­te ko­ju čo­vek po­se­du­je, uvek mu ne­do­sta­je taj uči­nak na se­bi sa­mom. Ako ni­smo na­u­či­li do­volj­no vo­le­ti se­be na naj­i­sprav­ni­ji bo­žan­ski na­čin, uvek će­mo bi­ti na mar­gi­ni uza­lud­no­sti. Čo­vek ve­ro­vat­no ne mo­že ili ne­će da shva­ti da od­nos pre­ma svo­me te­lu, na­či­nu is­hra­ne, po­na­ša­nju, zdra­vlju, hi­gi­je­ni, kul­tu­ri ži­vlje­nja i mno­gim dru­gim etič­kim ele­men­ti­ma ko­ji su me­đu­sob­no po­ve­za­ni, a odnose se na for­mi­ra­nje vla­sti­te lič­no­sti, ni­su ni­šta dru­go ne­go ta lju­bav ko­ju mo­ra­mo une­ti naj­pre u se­be, za­vo­le­ti se, da bi­smo mo­gli dru­ge ne sa­mo vo­le­ti, ne­go im u stva­ri da­ti pri­li­ku i taj uži­tak da oni vo­le nas isto ta­ko kao i mi njih. Ako čo­vek kre­ne stran­pu­ti­com u ra­noj fa­zi od­go­ja, gde se još uvek ne mo­že okri­vi­ti lič­no, ni­ti je sâm u si­tu­a­ci­ji da ose­ti gri­žu sa­ve­sti i ako ži­vot te­če da­lje bez bo­žan­skih smer­ni­ca i pri­ma se ka zna­nju prin­cip i na­če­lo kla­snog, a ne pri­rod­nog i sop­stve­nog, taj čo­vek bez sop­stva is­pa­da iz kon­ku­ren­ci­je ko­ri­snih za oču­va­nje čo­ve­čan­stva, se­be! Na­ža­lost, naj­ve­ći deo se­be za­ne­ma­ru­je­mo u se­bi, pre­da­je­mo se po­ro­ci­ma i ho­će­mo da bu­de­mo ono što dru­gi že­le da vi­de u na­ma, a tu smo na­pu­šte­ni i pre­pu­šte­ni bez­bo­žnom uti­ca­ju, a one u ko­ji­ma smo tra­ži­li ide­a­le sma­tra­mo iz­da­ji­ca­ma. Za­to opet tvr­dim i si­gu­ran sam u to da sam u svom vla­sni­štvu naj­ko­ri­sni­ji se­bi i sva­kom dru­gom ko se­be do­ži­vlja­va na isti na­čin. Imaj­te na umu da po­sto­ji sve­tlost i da smo mi deo te sve­tlo­sti, i ako nam ne­što ne­do­sta­je pro­na­ći će­mo u sve­tlo­sti! Sve je u na­ma i svi smo jed­no. Mir ko­ji nam je po­tre­ban mo­že­mo pro­na­ći sa­mo u se­bi. Lju­bav, sre­ću i ra­dost ne tra­ži­te u dru­gi­ma već ih sa dru­gi­ma po­de­li­te. To sve­tlo ko­je ra­sve­tli mrak u tu­ne­li­ma na­še sve­sti je naj­ve­ća bla­go­det i ga­ran­ci­ja us­po­sta­vlje­nom unu­tra­šnjem mi­ru i da­ljim tra­ga­nji­ma u ne­is­tra­že­nim de­lo­vi­ma sve­sti. Oči se spo­ro otva­ra­ju, ali kad se čo­vek pro­bu­di, oči su otvo­re­ne! Lju­di se za­no­se kad mi­sle da su sreć­ni­ci oni ko­ji će do­ži­ve­ti kraj sve­ta. Ta­kva stvar se ne do­ži­vlja­va, za ta­kav spek­takl oči ne po­sto­je. Onaj ko je po­gi­nuo od met­ka taj me­tak ni­je ni čuo, ni vi­deo. Či­tav ži­vot tre­ba da uči­mo i zna­njem da ja­ča­mo i učvr­šću­je­mo nâs i na­šu pla­ne­tu ko­ja nas dr­ži. U tom slu­ča­ju (raz)um ne­će ima­ti raz­lo­ga da raz­mi­šlja o svi­le­nim ko­je­šta­ri­ja­ma. Bilj­ka ko­ja se ne za­li­va i ne­ma svo­ju ta­mu u ko­joj se od­ma­ra, na sun­cu se osu­ši i iz­go­ri. Ži­vot je slo­žen od du­ho­vih če­sti­ca ko­je su na­do­hvat sve­tlo­sti i sve­sti. Glav­ni­na se ro­di sa na­ma, ne­ke do­bi­je­mo od­ra­sta­njem i od­go­jem, a ne­ke obra­zo­va­njem, ali ni­kad do­volj­no. Na­dok­na­du mo­že­mo po­tra­ži­ti u se­bi. Ja je naj­ve­ća ri­zni­ca za sva­kog čo­ve­ka. Po­seg­ni­te u se­be, osve­tli­te ta­mu na ko­ju na­i­đe­te, u njoj je lju­bav ne­pre­su­šna. Ona sa ko­jom će­mo svoj ži­vot uči­ni­ti za­ni­mlji­vi­jim, is­pu­nje­ni­jim i vred­ni­jim, a svo­je te­lo obo­ga­ti­ti do­brim zdra­vljem, sna­gom i vi­tal­no­šću. Ne za­bo­ra­vi­mo da će sr­ce i du­ša bi­ti is­pu­nje­ni­ji ra­do­šću, smer­no­šću, sre­ćom, mi­rom i ve­rom.
Sun­ce pra­vi taj bruj u na­ma, ra­van pče­li­njem le­tu i gra­di tu slat­ku li­ni­ju ži­vo­ta. Ve­se­li­mo se pro­le­ću kao sva­kom no­vom da­nu u ko­jem nas sun­ce iz­no­va bu­di. Ka­ko se te­lo či­sti od otro­va ko­je une­se­mo hra­nom i pi­ćem, ta­ko i svest tre­ba da se či­sti od ener­gi­je ko­ja se use­li­la u po­lje na­še sve­sti, a ni­je nam po­treb­na. Za­mi­sli­te mu­zi­ča­ra ko­ji svi­ra ži­ča­ne in­stru­men­te, a ka­žu mu da svi­ra kla­vir? On mo­že da po­ka­že in­te­res za svi­ra­nje kla­vi­ra, ali ni­je ma­e­stro kao na ži­ča­nim in­stru­men­ti­ma. Ta­ko i svest kod čo­ve­ka tre­ba onu ener­gi­ju ko­ja je neo­p­hod­na za funk­ci­ju or­ga­ni­zma a pre­o­sta­lu tre­ba da oslo­bo­di­mo, ona sva­ka­ko do­la­zi u in­ter­va­li­ma i kad se po­ja­vi po­tre­ba za njom, za­dr­ža­će­mo je. U ži­vo­tu tre­ba da ura­di­mo mno­ge stva­ri ko­je že­li­mo da ura­di­mo, jer ako ih osta­vlja­mo za ka­sni­je do­ći će pe­ri­od ži­vo­ta u ko­jem vi­še ne­će­mo ima­ti do­volj­no vre­me­na da bi­smo sve to po­sti­gli. Vi­šak ener­gi­je ko­ja hra­ni na­še ilu­zi­je nam je ne­po­tre­ban, ako že­li­te da sko­či­te pa­do­bra­nom, ura­di­te to, a ne­moj­te či­tav ži­vot to da že­li­te i ni­kad ne ura­di­te. Sve što mi­sli­mo da je naj­bo­lje za nas tre­ba da ura­di­mo, to je je­di­ni na­čin da čo­vek bu­de za­do­vo­ljan. Ali, na­ža­lost, mno­gi ni­su u sta­nju da po­seg­nu za od­lu­kom. Ko­ren zla uvek do­bru sta­je na put. Ni­je do­volj­no či­ni­ti do­bro ili mi­sli­ti do­bro ako se ne su­o­či­mo sa ko­re­nom zla. Taj otrov čo­ve­čan­stva tre­ba is­ko­re­ni­ti, ne vre­di okre­ta­ti gla­vu pred njim, tre­ba de­lo­va­ti. Lju­di su za­ve­za­ni stra­hom i sra­mom. Ne­ko ne­će da se su­prot­sta­vi mi­šlje­njem ocu, maj­ci, part­ne­ru, de­ci i ne­pre­kid­no po­sto­ji ne­ka vr­sta trp­nje kod sva­ko­ga. Lju­di ne­ma­ju svo­ju slo­bo­du i ži­ve kao su­žnji, si­ro­ma­šnog du­ha na li­sti za od­u­mi­ra­nje. Ra­du­ju se ne­kim tu­đim ra­do­sti­ma, za­po­sta­vlja­ju­ći se­be i svo­je ra­do­sti. Ako bi ne­ko ne­što i po­ku­šao da ura­di za svo­ju du­šu, za svoj groš, od­mah ga pro­zo­vu ne­nor­mal­nim i fa­mi­li­ja i pri­ja­te­lji. Sna­gom uma mo­žeš da do­seg­neš u bu­duć­nost, sko­ro pre­ci­zno kao u pro­šlost ko­ja je tik iza nas, ali sa­mo u na­če­lu do­brog prin­ci­pa. Si­gur­no se pi­taš ka­ko on­da ne pred­vi­đa­mo bu­duć­nost? Ko­li­ko je u na­ma do­brih prin­ci­pa, eto, zbog to­ga ne­ma ni pre­ci­znog pred­vi­đa­nja. Zar emo­ci­je ni­su po­li­me­ri uma ko­ji bi tre­ba­lo da iz­o­štra­va­ju sli­ku, a ne da je mu­te? Šta je sa in­tu­i­ci­jom? – upi­ta­li su me.
– Na pu­tu je, do­pi­re iz ra­zu­ma i us­put ot­kri­va skri­ve­na zna­če­nja va­ših re­či, po­gle­da i osme­ha. Čo­vek raz­vi­ja mi­ši­će ume­sto svest, za­ne­ma­ru­je svoj duh i unu­tra­šnje po­ri­ve za po­sti­za­njem mi­ra, slo­bo­de, lju­ba­vi, do­brog zdra­vlja i ve­se­lo­sti. Čo­vek se ro­di sa­vr­šen, a umre ne­do­vr­šen.
Čo­vek po­me­ša že­lje, na­vi­ku i po­tre­be, a za te­lo to de­lu­je zbu­nju­ju­će, ko se ne bi po­bu­nio?
Sva­ki čo­vek sâm zna šta mu naj­bo­lje od­go­va­ra, je­di­no što mo­ra zna­ti raz­li­ko­va­ti že­lje, na­vi­ke i po­tre­be. Naj­ve­ći broj lju­di to ne raz­li­ku­je, a pro­blem se ja­vlja kad se po­ja­ve raz­lo­zi ne­mi­nov­nom de­ša­va­nju.

 





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"