|
|
|
 | Mitra Gočanin | |
| |
detalj slike: Freska manastir Dečani
TEODORA ‒ DEVIČANSKA NEVESTA
Naš prvi susret odigrao se pre mnogo godina jednog toplog majskog popodneva na beogradskom Vračaru. Ušetala mi je u dan i život neočekivano. Sa ocvalim beharom i zvukovima velegrada, u potpunoj suprotnosti s njenim bićem. Tada bejah prezauzeta razmišljanjima o Kotoru, ali u jednom drugom vremenu. Obuzeta pričama o nekim davnim episkopima Mlečanima. U odnosu na nju oni behu daleka i nesaznatljiva budućnost. Prošla bih mimo nje da me neobičnim pokretom nije zaustavila. Ličila je na senu, visoka i vitka, u tamnoj haljini s neprozirnim velom ispod koga su se naslućivali zlatasti pramenovi. Teodora, mlađa kćer slavnog Andreacija i supruge mu Marije, izdanak drevnog kotorskog plemstva. Andreaci i Marija s decom podigoše Crkvu Svete Marije sa zagonetnim atributom infunaria. Verovatno se ova crkva nalazila na mestu današnje Svete Marije od Rijeke, uz severnu gradsku kapiju od koje most vodi preko ćudljive ponornice Škurde. Teodora je imala brata Petra i stariju sestru Mariju koja beše uzorna supruga uglednika nepoznatog imena. A onda je Teodora, umilna i lepolika, odlučila da se povuče u molčanicu koju joj je otac sagradio kraj njihove zadužbine. Snevala je da duge dane i još duže noći provodi u razgovorima s Presvetom Bogomajkom moleći je da vasceli dom njen zaštiti od svakog zla. Pogledah je: „Mila, znam da na mediteranskim obalama odvajkada postoji verovanje da netaknuto žensko telo čuva kuću, grad i selo od svakog zla. Tvoje biće ‒ dragocena amajlija“. Gledala me je netremice dok su joj se dve suze kotrljale niz bledo lice. O Teodorinoj nesvakidašnjoj lepoti pronosili su se glasovi unutar gradskih bedema, s one strane kotorskih poseda prekrivenih maslinjacima i vinogradima, duž strmih puteva koji su vodili u tajanstvenu i zastrašujuću slovensku zemlju u zaleđu. I baš iz tih oblasti dođe prvo i poslednje Teodorino iskušenje. Sudija iz Duklje, omamljen glasovima o njenoj neobičnoj lepoti, odluči da jedne zvezdane noći provali u Kotor i otme je iz molčanice. Rekoh: „Ocu si kazala da ćeš radije umreti nego počiniti takav greh“. Blago mi se osmehnula. „Teodora, na tom mestu priča se iznenada prekida. Niko od nas nije uspeo ući u trag tvojoj daljoj sudbini. Znamo samo to da su posle izvesnog vremena mletački trgovci u Kotor iz Konstantinopolja doneli mošti Svetog Trifuna. I da se to dogodilo 13. januara 809. godine u vreme episkopa Jovana. I da je tvoj otac podigao malu crkvu u čast svetitelja koji leči od od gušenja i bolesti pluća. I đavoimanosti pride. I da je onda višestoletna prašina popadala po tim događajima. I da se dugo verovalo da tvoj otac nikad nije postojao, već da se začeo u nečijoj uobrazilji. I da je Andreacijev i Marijin sarkofag pronađen zajedno sa zagonetnim tragovima njihove zadužbine podno sakristije današnje katedrale i to kada su austrijske vlasti 1848. godine uvodile kanalizaciju“. Prvi put ispred sebe sagledah ženu. Čulnu, toplu, predanu, plodnu. Iz grudi mi se ote: „Hej, pa ti si odbegla sa sudijom u Duklju. Dopustila si da te otme. Postala si njegova supruga. Sada znam zašto ti se gubi svaki trag. Zašto te otac ne spominje u svome zagonetnom testamentu“. Nasmešila se i potvrdno klimnula glavom. I koketno odjezdila put Duklje. A ja ostadoh sama sa svešću o varljivosti percepcije, ljudske i naučne.
 Котор - црква Св. Марије од Ријеке
|
