detalj slike: ošalaksašantićvajska

INTERVJU: RADA STIJOVIĆ, lingvist

Uredila i vodila Gordana Popović, POLITIKA, 21.06.2020.

Davanje normativnih preporuka, pa i donošenje normativnih odluka, postalo je danas veoma popularno. Kao da se aktuelizovalo ono Vukovo:„ Kako koji zareže pero da piše, on već odmah počne misliti kako će jezik popravljati, a ne kako će ga učiti”

(Фото сајт Института за српски језик САНУ)

 

Prvi korak koji se može načiniti u popravljanju stanja pismenosti i kulture izražavanja jeste povećanje broja časova srpskog jezika u školama, ili bar razdvajanje nastave jezika od časova književnosti. Kolege iz „Društva za srpski jezik i književnost” iznele su ovih dana podatak da smo po broju časova maternjeg jezika na najnižoj lestvici u Evropi, kaže za naš list Rada Stijović, dobitnica značajnog priznanja Matice srpske – Povelje za negovanje srpske jezičke kulture.

 

Prof. dr Rada Stijović, naučni savetnik, spada u red najboljih srpskih leksikografa. Urednik je „Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika” Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan je od autora „Rečnika srpskoga jezika” u izdanju Matice srpske i autor dva dijalekatska rečnika. Osim leksikografijom, bavi se dijalektologijom, jezičkom normom i popularizacijom srpske jezičke kulture, a već godinama piše stalnu jezičku rubriku „Slovo o jeziku” u „Politikinom” dodatku „Kultura, umetnost, nauka.”

 

Danas, kad je pismenost nacije drastično pala, koji su najefikasniji vidovi negovanja i popularizacije srpskog jezika?

 

Osim u okviru redovnog školovanja, postoje brojne mogućnosti za širenje jezičke kulture i pismenosti. Neke od njih pružaju mediji, kao što to čini „Politika”, sa rubrikom „Slovo o jeziku”, ali i sa povremenim serijama napisa o aktuelnim jezičkim događanjima ili kao što je svojevremeno činila Radio-televizija Beograd formirajući poseban savet za jezik i izdajući „Srpski jezički priručnik”, značajan poučnik za sve koji teže lepom i pravilnom izražavanju. Vodeće izdavačke kuće objavljuju popularno pisane jezičke priručnike čiji su autori vrsni lingvisti. Na radiju postoje zanimljive emisije o jeziku, u Kolarčevoj i Vukovoj zadužbini, a i po mnogim bibliotekama van Beograda, organizuju se predavanja o jeziku. U časopisu „Jezik danas” Matice srpske na stručan, ali širokom čitalačkom krugu dostupan način piše se o aktuelnim jezičkim i pravopisnim problemima. Najzad, pojava interneta omogućila je da tekstovi o jeziku i pismu postanu lako dostupni velikom broju zainteresovanih.

 

Na društvenim mrežama, na primer, postoje grupe za jezičke nedoumice, ali pitanja koja se tamo postavljaju često su na nivou osnovne škole.

 

Brojne jezičke grupe na društvenim mrežama pokazatelj su da zainteresovanost za jezik ipak postoji i da nije mala (neke grupe imaju i po više desetina hiljada članova). Razumljivo je da su neka pitanja, kako kažete, na nivou osnovne škole, jer tamo ima ljudi svih obrazovnih profila, različitih nivoa obrazovanja, ima đaka, čak i osnovaca. Važno je da se postavljaju pitanja i da se daju kompetentni odgovori mada to nije uvek slučaj. Dešava se da jezičke savete daje i onaj ko nije dovoljno stručan, pa i potpuni laik.

 

U čemu vidite glavni uzrok pada pismenosti?

 

Na pismenost nesumnjivo ostavlja traga brzina sa kojom se živi i radi, kao i savremeni načini komunikacije – takozvano četovanje, razmenjivanje poruka i slično. Svakako u tome znatnog udela ima i nedovoljan broj časova u školi, naročito srednjoj. Kod učenika se primećuje, i ne samo kod njih, uticaj tuđeg, uglavnom engleskog pravopisa, pa i jezika, jezičkih konstrukcija. Očito više pažnje poklanjamo učenju stranih jezika nego sopstvenog. Zatim, današnji čovek je najviše upućen na sredstva masovnog opštenja, javnog informisanja – što znači da često čita ili sluša tekstove na brzinu napisane ili loše prevedene, a manje one koje su stvorili „majstori pera”. Osim toga, u jednom, nemalom delu društva ne postoji svest o potrebi za dobrim i pravilnim izražavanjem, pa ni za potpunom pismenošću. Ogrešenje o jezičku normu ne samo što ne smatraju za preveliku grešku već se zalažu da norme i nema, da jezik treba prepustiti spontanom razvoju. Nažalost, ovu tezu zastupaju i neki lingvisti.

 

Osim povećanjem broja časova srpskog jezika u školama, što ste naglasili, čime se još može podići nivo pismenosti?

 

Na nekim fakultetima postoje praktični jezički predmeti, kao što su kultura pisanja i kultura govora. Njih bi trebalo uvesti i u srednje škole i na sve fakultete, pogotovo društvene. Svakako je neophodno obezbediti dovoljan broj lektora u svim institucijama u kojima su oni potrebni, a moraju se naći i novi načini uticaja na pismenost i kulturu izražavanja. Bilo bi dobro da zvanične institucije koje se bave jezikom nađu put do novih tehnologija i putem interneta učine dostupnim raznovrsne rečnike, zatim pravopis sa jednostavnim pretraživačima, priručnike sa aktuelnim jezičkim nedoumicama i novim jezičkim i pravopisnim rešenjima iza kojih će stajati kompetentni autori. Rečnici i jezički priručnici treba da se nađu i na elektronskim uređajima, koje mladi koriste znatno više nego papirne verzije knjiga. I, svakako, društvo, društvene institucije treba da promovišu pismenost, obrazovanje, kulturu kao trajne vrednosti.

 

Da li je tačno da kod nas postoji nekoliko pravopisa i zašto se čak i jezički stručnjaci razilaze u stavovima oko nekih jezičkih pitanja?

 

Postoji samo jedan važeći, zvanično usvojen pravopis – to je Pravopis srpskoga jezika Matice srpske. Što se tiče razilaženja u stavovima stručnjaka oko nekih jezičkih pitanja, treba uzeti u obzir to da je jezik živa kategorija, da se neprestano razvija i menja. Norma mora da prati razvoj žive reči, ne sme da izgubi kontakt sa realnošću, ali, svakako, ne sme ni da ozakonjuje promene koje ne odgovaraju strukturi jezika. Neki lingvisti brže prihvataju promene, neki sporije. Tako se danas, na primer, jedni protive obliku futura: „Ja ću da dođem” i insistiraju na obliku: „Ja ću doći”, a drugi bi ga, s obzirom na njegovu vrlo raširenu upotrebu u srpskom jeziku, obavezno pustili u jezički standard. Da li će i kada nešto postati deo standarda, presudiće jezik i vreme.

 

Francuzi se kontinuirano bore protiv anglicizama, a kod nas su se odomaćile čak i konstrukcije iz engleskog jezika tipa „najbolja knjiga ikada“ i sl. Zašto jezički stručnjaci glasnije ne insistiraju na tome da je to nepravilno?

 

Oduvek je bilo da jezik podleže tuđim uticajima, da se povodimo za nacijama koje u datom trenutku imaju kulturnu ili političku i ekonomsku prevlast. Neki uticaji, na primer u oblasti leksike, mogu se tolerisati ako se u tome ima mera i ako to istinski bogati jezik i snabdeva ga novim izražajnim mogućnostima, ali u pravopisu, glasovnom sistemu i gramatičkim oblicima toga ne sme da bude. U tome su jezički stručnjaci saglasni i govore o tome. Da li bi mogli glasnije, ne znam.

 

Stiče se utisak da su danas polupismeni laici nadglasali jezičke stručnjake?

 

Davanje normativnih preporuka, pa i donošenje normativnih odluka, postalo je danas veoma popularno, a i mnogima se čini odveć lako. Kao da se aktuelizovalo ono Vukovo: „Kako koji zareže pero da piše, on već odmah počne misliti kako će jezik popravljati, a ne kako će ga učiti.” Na stručnjacima je da se u što većem broju pojavljuju i pišu o aktuelnim jezičkim problemima i tako nadjačaju polupismene i nedovoljno kompetentne. Veoma je bitno i da država u vezi sa najvažnijim jezičkim pitanjima konsultuje stručnjake i posluša njihov stav.

PODELITE OVAJ TEKST NA: