DESISLAVA ‒ DOSTOJANSTVENA PROGNANICA
Bio je topli oktobar. U zraku su se naslućivali varljivi titraji Miholjskog leta na zalasku. Poželela sam da to popodne provedem sama, daleko od svih. Sa sećanjem na jedan dokument. Čuva se u Dubrovačkom arhivu poput mnoštva drugih listina bez kojih bi srpska istorija ostala uboga. Danima sam zaspivala i budila se misleći na trag utisnut u pergamentu ispisanom o prazniku Svetog Stefana 20. avgusta 1189. godine. Ušetah u Stari Bar i popeh se do Londže. Pogledom obuhvatih Barsko polje s modernim gradom, plavetne nedoglede i vrhove Rumije. Dok mi se pogled spuštao na zvonike i minarete, drevne i skorašnje, osetih u kosi ledeni kovitlac koji se podizao iz provalije. Začuo se ezan, a nedugo potom i crkvena zvona. Sela sam na još uvek topli kamen, jedino što je preostalo od slavne katedrale Svetog Đorđa. Zatvorih oči i ugledah Desislavu, suprugu velikog kneza Mihaila. Nečujno se spustila kraj mene, dodirnuvši kamen, rukom neobično belom i hladnom. „Da nema dokumenta nikada ne bismo saznali da si uopšte postojala“. Prkosno se nasmešila tamnim očima svetlog odsjaja. „Muči me tvoja sudbina, kneginjo. Proganja me mnoštvo nepoznanica. Noćima čujem tvoje korake. Odzvanjaju kamenim pločnicima nekog grada, nije ni Bar ni Dubrovnik. Čujem šuštanje tvojih haljina, vidim obrise tvojih brodova, padam u duboku vodu obeleženu njihovim gazom. A kada izronim pred očima mi dokument. I mislim o tome kako svedočanstvo o tebi nisu ostavili ni benediktinski životopisci, ni vizantijski hroničari, ni latinski analisti, ni krstaški putopisci, već si spomenik od reči latinskih sama sebi podigla. Prva si naša vladarka koja je izdala jedan službeni dokument. Surovo pragmatičan. Svoja dva broda ustupila si dubrovačoj opštini na korišćenje dok ne budeš odlučila da napustiš grad koji ti je pružio utočište. Zahtevala si skromnu nadoknadu u iznosu od sto perpera u slučaju da budu oštećeni. Trudila si se da se kako tako sačuvaš od nemaštine i neizvesnosti dajući u zakup jedino što ti je ostalo od Duklje ponosne, kraljevstva od prve.“ Njena hladna ruka dodirnu moju ustreptalu glavu. Osetih čudesno olakšanje. Nadnaravno. Staro mnogo vekova. „Dok su ujaci moga muža Mihaila plenili okolinu Bara, besomučno uništavajući jednako letinu i ljude, koje bez griže savesti nazivahu prosto Grcima, stajala sam na ovim prokletim visovima. Rumija u meni budi užas, mada znam da tebe umiruje. Stefan Nemanja je s Miroslavom, Stracimirom i ostalim Rašanima želeo da povrati otetu mu dedovinu. Za Mihaila, potomka svoje sestre, nije mnogo mario. Mihailo me je voleo ljubavlju koja nadilazi kraljevstva i zemna vremena. Stojeći na visovima Rumije odlučili smo da se rastanemo. Oboje smo verovali da je to samo privremeno. Tajnim prolazima koji i danas postoje, iako im arheolozi još uvek nisu ušli u trag, ušunjala sam se u opsednuti grad. Nakon nekoliko dana u pratnji odanog nam episkopa Grgura Barskog, župana Gerdehe i Crepuna, kaznaca Grdomila i još nekolicine plemenitih Dukljana, spustih se do morske obale prolazeći posred zgarišta. Ukrcasmo se u dva broda. Plovidba do Dubrovnika bila je bolna. Preduga. Stegoh srce. Gledala sam visoku obalu. Bar je postao jedva vidljiva tačka na mom duhovnom horizontu. A dubrovačke noći... Molim te, ne mogu dalje ovako, u neprekidnoj potrazi za izgubljenim kraljevstvom i izgubljenim mužem. Stizale su do mene vesti o Mihailu, ali nijednoj nisam mogla pokloniti poverenje...“ Zacvile tužno Desislava i spusti glavu u moje krilo. Njen bol nadjača sva zvona i sve ezane koji odjekuju ovim mestom na rubu provalije.
Бар, Св. Катарина
Crkva je obnovljena 2018. godine
