JELENA ‒ BLAGOVERNA OSVETNICA
Volim da se u topla jesenja popodneva, baš oko Srđevdana, prošetam do Gardoša. Sama, laganim korakom, uz Sinđelićevu ulicu. Blaga zadihanost biva nagrađena volšebnim vidikom satkanim od spektra postojećih i izmaštanih boja. Pogled na beogradsku stranu nudi umekšane oblike, dok su zemunske konture prividno oštrije. Dunav umiruje, banatska ravnica uspavljuje, brdoviti obrisi Srbije pobuđuju nemire. Staro zemunsko groblje u pozadini daje ravnotežu, svemu. Taj Srđevdan pamtim po njoj. Dojezdila je iz dolina drevne Raške. Nakratko je zastala na Avali da bi se odmorila od dugog puta prema panonskim nedogledima. Sada, kao i zaboravljene 1127. godine kada je pošla za oslepljenog ugarskog princa Belu. I ovoga puta bila je odevena u bele haljine s nevestinskim velom na glavi. Plavokosa. Bistrog pogleda. Vilinskog držanja. „Toliko toga bih želela da znam o tebi. Drevni spisi vele da si ti starija kći raškog velikogžupanaUroša I, koji je možda bio sin Markov. A Marko je verovatno bio mlađi brat župana Vukana. Pop Dukljanin kazuje da je Vukana i Marka na čelo Raške doveo Bodin, silni dukljanski kralj. Jesi li se ti, Jelena, bračnim zavetom prva obavezala ugarskom dvoru ili se možda još tvoja pretpostavljena baka, Markova žena, iz severnog kraljevstva spustila u Rašku? Imaju li pravo oni koji u imenu tvoga oca Uroša, od mađarskog ur u značenju gospodar, prepoznaju zagonetnu vezu”? Osmehnula se, klimnula glavom i odmahnula rukom. Zbunih se još jače. „U mojim vizijama ti si posvećena supruga. Zaboravljam da je tvoj brak bio brižljivo odvagan, pa pomislim da si uprkos nasušnom interesu zavolela Belu, slepog još od dečačkih dana. Nikada te nije video. Kažu da je dodir slepca neobično čulan. Nije te mogao pomešati s drugima, premda se kroz vekove pronose glasovi o njegovoj pohotljivosti prema kumanskim robinjama”. Ućutah. Pred mojim očima ukazao se prizor sabora u Aradu na kom je Jelena, ugarska kraljica raškog porekla, zahtevala i dobila smrt šezdeset i osam velikaša za koje se smatralo da su bili umešani u sakaćenje Bele II. Setih se kako je kraljStefan II, bezdetan i uplašen za slavu trona, naredio da njegovog bratanca Belu ne samo oslepe, već i da ga uškope. Dželat se sažalio nad sudbinom ubogog dečačića i njegovog strica zavarao krvavim mošnicama nekog na brzinu pronađenog psa. Kraljevski stric je oslepljenog bratanca naposletku ipak odredio za naslednika ugarskog prestola. „Ti si, Jelena, istrajno zlopamtila ono čemu nisi prisustvovala. Pokazala si mužastvenu odlučnost verujući da je tako pravedno i zbog trojice sinova i dve kćeri koje si Beli podarila. Čvrsto si verovala da svoju decu možeš odbraniti od usuda, porodičnog i istorijskog. Pojedine hronike ovekovečile su tvoj okrutni lik. Je li osveta zaista toliko slatka”? Ćutala je. Tmina i hladnoća obavijale su nas sve jače. Čudesna izmaglica što sve pamti podizala se iz dunavskih voda. „Jelena, končina tvojih sinova beše gorka. Geza je umro posle dvadesetak godina vladavine zadojen mržnjom prema mlađoj braći. Ladislav je otrovan nedugo pošto se uzdigao na presto. A najmlađi plod tvoje utrobe ‒ Stefan, još od mladosti svoje potucao se od nemila do nedraga strahujući da bi mu Geza mogao naneti veliko zlo, ravno onome koje je pretrpeo njihov otac. Skrivao se Stefan u dvoru slavnog Barbarose, video je i Veneciju i Carstvo Romeja. Verujući nepouzdanim obećanjima Grka, upustio se u borbu za presto. Ono što je Geza nameravao, ostvario je njegov sin, mlađani kralj Stefan III. Leta Gospodnjeg 1165. tvoj unuk naredio je da mu strica i imenjaka Stefana IV umore baš na ovom mestu. Unakaženi leš tvog najmlađeg sina bačen je niz bedeme zemunske tvrđave. Gezini potomci trijumfovali su nad krvlju tvoje krvi. Tebe odavno više nije bilo među živima”. Niz Jelenino eterično lice skliznu jedna suza. Nedugo potom i druga, treća, četvrta. Beše to bezglasni plač. Pretrnuh. Instiktivno se okrenuh prema starom zemunskom groblju. Tišinom je odzvanjao neumoljivi princip ravnoteže. Srđevdansko veče plovilo je dalje.
Бела II, Угарска илустрована хроника
