ZAVIČAJ, usud koji ni u snovima ne malaksava
U beskraju planetarnih vrednosti, neke male varoši, sela i zaseoci, gledano simbolički iz kosmosa, ne postoje, ali ta topla i ušuškana mesta stoje iznad ljudi kojima se diče, kao što ljudi stoje iznad svog rodnog mesta kojim se ponose. Čovekovo uzdizanje iznad zavičaja nije samo prirodna činjenica već duhovna dimenzija. Kod naših ljudi postoji uverenje da retko ko na planeti više pati i tuguju za svojim rodnim mestom od Balkanaca, iako je zavičajna nostalgija svetski bol. Možda zbog toga što su tapiju na multietničnom Balkanu oduvek imali ljudi autentične istorije i kulture, puni duševnosti, koji teško podnose svaku promenu, svaku drugu stvarnost, tuđe navike, dok je Zapad uvek bio samo Zapad i nikad nije bio niti može biti Balkan. Naravno, ljudskoj prirodi je svojstveno i normalno, pa i pristojno, da zavičaj, kao prostor uspomena i sećanja na detalje iz detinjstva, idealizuje, da ga bolećivo retušira, ulepšava. Tim pre i više ako je ono bilo neobično, romantično, sa primesama mitologije i sujeverja, jer je to lični doživljaj i emotivna percepcija koju niko nikome ne može sporiti ni poricati. Zato ga je lakše voleti, slutiti, osećati, nego o zavičaju pisati.
Uloga zavičaja i zavičajnosti, kao vrednosne kategorije, u konstrukciji identiteta vrlo je značajna i toj temi se u antropološkim, sociološkim, demografskim i etnološkim krugovima pridaje sve veća pažnja jer predstavlja relevantan kulturološki fenomen budući da je neodvojiv od života i emocija, tradicije i uspomena, od sudbine pojedinca i kolektiva, literature i umetnosti. Poznato je da okolina, a pogotovo rodno mesto, deluje na ljude, da oblikuje njihov karakter i mentalitet i da ih, kasnije, čvrsto veže za sebe, što je bila sudbina mnogih uglednih i poznatih ljudi. Zavičaj je iznad života natopljenog prošlošću i uzvišen prostor u kojem se susreću nasleđe i običaji. Meša Selimović ističe: Nije to samo neobjašnjiva veza između nas i zavičaja, već i koloplet nasleđa, istorije i cjelokupnog životnog iskustva vezanog za svoj kraj. Generacije i pokoljenja traže i nalaze u zavičaju arhetipske slike svoje genealogije, starozavetnih predanja, iako niko ne može verno zamisliti svoje pretke dalje od dve loze. Jedan izraelski pesnik je ustvrdio: Čovek je samo kopija svog zavičaja, a T. S. Eliot kaže: Zavičaj je tamo odakle izviremo. Veliki pesnik Gete rekao je da čovek sve duguje zavičaju.
Velika romantična duša zavičaja, koja poseduje lirske staze i epsku snagu, jednako komična koliko i tragična, opire se olakim tumačenjima – koliko im izmiče, toliko ih odbija. Na pitanje šta je zavičaj, etimologija nudi dosta definicija, dok Miloš Crnjanski tvrdi: Zavičaj je ono što osećate u svom srcu. Uglavnom, svi odgovori se svode na filozofsko i iskustveno, na metaforičko i simboličko, na asocijativno. Ovaj toponim, gde je svako od nas prvi put spoznao radost života, implicira da je reč o mnogo značajnijem fenomenu i pojmu od konkretnog prostora. Zavičajnost impresionira time što ima filozofsku poruku, što priziva dobru sreću i zaštitu od svega što može ugroziti čoveka, i uz sve to ima ljudski temeljan odnos u svojoj širini i dubini. Tu notu impresivnosti zavičaj je zadržao u gotovo celokupnoj ljudskoj istoriji. Što bi rekao pesnik: Zavičaj je mera za sve u životu: za ljubav i lepotu, prijateljstvo, nežnost, za dobrotu i uspeh.
Zavičaj je jedno od čuda ovog sveta koje vekovima odgonetamo i još ga odgonetnuli nismo. To je najstarije, najneverovatnije, najprostranije stanište koje nosi u sebi kôd i šifru; to je svetlost koja u nesagledivom čudnom vremenu, praznini i polumračnom prostranstvu nigde ne počinje i nigde se ne završava, i neiscrpno skrovište svega. Izvan zatvorenosti i dovršenosti, zaštićen od svake svoje nedoumice, zavičaj meša stvarnost sa maštom, a nove definicije i tumačenja sa tradicijom.
Zapamćeni doživljaji iz detinjstva i mladosti svetinja su koja se ni sa čim ne može porediti. Uspomene na majku i oca, na običaje, jezik, kulturu, na odrastanje, svako od nas čuva kako se ne bi izgubio, a detinja slika rodnog mesta, uzdignuta u domen arhetipskog simbola, najiskrenija je percepcija i obrazac za ceo život. Te slike imaju tajanstveni prizvuk nečega što je najvrednije u životu svakog čoveka. A čovek koji se seća sebe kao deteta jasno se određuje ne samo prema svom zavičaju već i spram globalnih uticaja, novih tendencija i običaja. Što godinama te slike odmiču od pamćenja detinjstva, od onoga što je davno prošlo, one postaju izoštrenije, jasnije, bliže. Mnogi pred kraj života zaborave šta su jeli za doručak, ali iz perioda detinjstva sve pamte. Dok smo mladi, mislimo da o svom rodnom mestu znamo sve, „u stvari zavičaj o nama zna sve“. Tek u zrelim godinama saznajemo koliko je duša zavičaja značajna i velika. Slikar Vojo Stanić, u jednoj ispovesti, ističe: Za svakog čovjeka, za njegovo formiranje, najvažnije je tih prvih petnaestak godina. Tada naučiš jezik, počinješ da upoznaješ ljude, svijet oko sebe; to je kičma. A i doživljaji su najsnažniji. Sliku koju poneseš iz djetinjstva, iz roditeljske kuće, poslije samo uljepšavaš ili je, ako baš nemaš sreće – pokvariš.
Veza čoveka i zavičajnosti trajna je i neraskidiva uprkos činjenici što ljudima pravi zbrku od života. Za rodno mesto dišemo, živimo, mremo. Svet je jedan, život je jedan, pa i zavičaj je jedan. Na njega se oslanjaju misli, sećanja, reči, pamćenja, dela, istina. Pesnikinja Vedrana Ljubičić podseća: Na ovoj pustoj, izmučenoj zemlji, jače se voli, lakše se diše, manje uzdiše, slabije boli. I ovde i onde i tamo i bilo kuda, od rodnog mesta ne možemo pobeći. On je naše obeležje, naš koren i naša najdragocenija i najveća imovina, dimenzija sveta, mesto ushićenja i nespokoja. Dah i ritam su mu jedinstveni i autentični. Verno prenosi pulsiranje života i narodne duše: ima svoju naraciju, nudi jedinstven doživljaj i spoznaju sveta, prirode i rodne kuće. Poseduje toplinu, bliskost, slogu, prisnost, ali i iluzije sa kojima se mučno živi. Ponekad je san uokviren javom, drugi put nerealna vizija, najčešće strast i preokupacija, ali i neostvarena poetika, ironija, uzaludna energija. U njegovim prostranstvima zapretenih sećanja počivaju tajne svih vremena i potomaka. Kroz zavičajnost čovek iskazuje sebe, dok zavičaj u sebi sažima njegovu sudbinu. Ljudi se raduju zavičaju kao dete majčinom zagrljaju, smatrajući da su njegove granice međe sveta, sa puno iskrene topline i neiscrpne ljubavi. Bez njega čovek je u neskladu sa sobom, sa svojim sećanjem i trezvenim doživljajem stvarnosti. Ceo svet od zavičaja potiče i u njemu se ogleda, kaže pisac.
Pa ipak, smisao za realnost i objektivnost o zavičaju zna biti u senci moralisanja, privida i sumnje. U novom vremenu promenjenih shvatanja, mučno je izaći na kraj sa njim. Teško se potpuno složiti, još rizičnije definitivno rastati. Dileme su uvek prisutne, sem kad dođe vreme konačnih odluka i računa, kada ga napuštamo ili mu se potpuno priklonimo. Maloseoski mentalitet, osporavanje svega, tamne strane života bez dovoljno izazova, inspiracije, slobode, karakteristike su one druge strane zavičaja. Ponekad je i „prokleta avlija“, bez dovoljno širine, lepote i visine, iluzija sa energijom cinizma. Istina, u zavičaju postoji više mira, ponekad i prividnog, a manje privatnosti. Teško je u svom mestu sresti čoveka koji ne smatra da je učinio više nego što mu je priznato jer se tuđi uspesi i svaka vrsta individualnosti ne prihvataju sa odobravanjem. Kad je naš narod opraštao bistrinu, viziju, sposobnost, dok u tuđini oprašta svakome sve? Kako vreme odmiče, umesto odgovora na davno postavljena pitanja, nailaze nove dileme. Ponekad je vapaj i čitava ta kuknjava sa zavičajnom bliskošću tugaljiva i smešna jer treba biti iskren: svaka manja sredina ima svoj folklor, nakaradnost, svoju nekulturu. Uostalom, zavičaj je kao poezija: jedno vreme niko je ne shvata i ne prihvata, a potom, kad ona počne svoj drugi život i naknadno razumevanje, stižu nagrade i priznanja.
Od postanka sveta ljudi se sele. Hiljadama godina tovarili su svoju imovinu u konjske zaprege i putovali prema nekim boljim pašnjacima i oranicama. Balkanski prostori nikad nisu bili toga pošteđeni. Prošlog i ovog veka, naše varoši bile su pune ptica koje su svakog dana napuštale svoja gnezda u potrazi za srećnijim životom.
Civilizacija je suočena sa kretanjem siromašnog stanovništva ka bogatim zemljama zarad boljeg života, ali i iz drugih razloga: političkih, ratnih, profesionalnih, radi školovanja, ili što bi rekao Paskal: Svako traga za srećom, čak i onaj koji namerava da se obesi. U neostvarenom prostoru i vremenu, između strepnje i iskušenja, mogućnosti i nade, živeti jednostavno nije jednostavno, zbog čega su ljudi prinuđeni da krenu ka svetu otvorenih mogućnosti. Svet pun radoznalaca, vođen najrazličitijim potrebama, pa i ljudi bez jasnog cilja, slučajno ili u potrazi za izgubljenim životom, za novim identitetom, postaju migranti. U svom intimnom prtljagu i mirazu nose zavičajni bol, prazninu, tišinu, počesto i besmisao. Poneko je sa sobom poneo i ugarak da negde drugde podloži ognjište nalik na ono koje je ostavio. Uostalom, „neki ljudi bolje osećaju sunce kad mu okrenu potiljak“.
Svaki gubitak rodnog mesta doživljava se traumatično jer se ono ne može zameniti novim. Sve kao da smo već čuli, pročitali, doživeli, pa ipak, da li bi zavičaj dobio takav značaj kakav ima danas da svet nije postao masovno migraciono stanište?
Nije isto napustiti zavičaj u zrelom dobu i u detinjstvu, jednako kao što je velika razlika između onih koji su morali otići i onih koji su tražili više. Ako se to uradi u zrelom dobu, čovek živi neobičnim dvostrukim životom, dočim, ako se to desi u mlađim godinama, zavičaj se brže i lakše zaboravlja, mada vremenom, kao što sveće dogorevaju, i oni žele da u miru i u svom duhovnom ambijentu dogore u kući u kojoj su rođeni. Kad napuste rodno mesto, ljudi ne napuštaju život, koji nikada nije daleko od zavičaja, iako je to odvajanje od načina života. Mnogi malo razmišljaju o tome šta time dobijaju a šta gube jer u tuđini bolji život je u izgledu, iako mnogima godine prolaze u poniženju. Ogromna većina se izjašnjava kako su više izgubili. Od prvog dana porede se stara i nova sredina, sažimaju se životne linije, svode računi. Iako se u mnogo čemu nalaze sličnosti, u emotivnom smislu to se nikada ne može porediti. Nikome nije lako da se ukoreni u novom svetu i prostoru. Ma šta radili, ma čime se bavili, svesno, nesvesno, mrsko ili drago, oni koji su iz nekih razloga emotivno vezani za svoje rodno mesto uvek će ostati u dilemi da li su pogrešili ili nisu. Takvi, koji su prekinuli i zatamnili svoj prethodni život, ostaju dezorijentisani celog života.Treba naglasiti da urbani čovek kad ode u inostranstvo ima manje emotivan odnos prema svom gradu nego ljudi sa sela. Zavičajni duh može se odseliti sa onima koji su mu davali posebnost i gradili identitet, ali će uvek prizivati sećanja, prošla i nestala.
U novoj sredini brzo se zaboravi nemaština i svaka muka koja je čoveka oterala u svet. Jedna sredina napuštena, druga nije po volji – sve kao da liči na nasilje: kako zaboraviti kapidžik, majčine ruže i šurup, šeftelije, zambak, mutvak...? U novom pribežištu ljudi postaju vlasnici tapije na dve istorije, dve geografije, dva jezika; sudbina između dva sveta, svedena na latentnu potragu za boljim životom.
Blizak i dalek kao ljudsko sećanje, zavičaj se nosi u damaru, duši, u snu i na javi. U tuđini zavičajnost dobija svoju sudbinsku stvarnost, neslućenu lepotu, trag zanosa. Odvojeni od sebe („svi smo pomalo postali stranci u sopstvenim životima“), uronjeni u svoju samoću i vlastitu prazninu, ljudi žive život koji je najčešće pogubljen, „bez smisla važnosti vremena i svog trajanja“, skrivajući od sebe i drugih sve ono što je rođenjem u njima. Mučeni romantičarskom i uznesenom nostalgijom, naši ljudi „zalaze u mrak i magle svoje duše, zazirući od sumnjivih dubina svoje sudbine“. Čežnja, patnja, tuga, najčešće su reči koje objašnjavaju njihove emocije. Nit mogu u njemu, nit mogu bez njega. Napunjeni mukom, oni malo osećaju stvarnost i sadašnjost, uglavnom žive prošlost, sluteći povratak i ostanak. Gde se denuti, kuda se pomeriti, kako spojiti telo i dušu kad je sve usko, sputano, tamno, suženo, ograničeno? Dobrovoljno izgnanstvo. Gde nema života po volji, ostaje da se izmišlja. I što duže borave u takvim uslovima, to je rodni kraj privlačniji, slađi, uzbudljiviji. U stalnom procepu i raskoraku između svakodnevice i zavičaja, ljudi kao da paralelno žive dva života: iza i ispred sebe, odnosno, dva nivoa stvarnosti, između kojih vrata nisu zatvorena.
U tuđini zavičaj se prikazuje u najlepšem svetlu i velikom značaju, sa uspomenama koje su toliko lepe da je u njih teško poverovati. Zavičajnost egzistira u bojama svetlosti nebeskog i zemaljskog porekla, ili kao magija toplote i života, gde se svetlost rađa, sanja i preliva iz duše u svakodnevnu misao. Duh zavičaja razgaljuje, očarava, usrećuje. Takve nostalgične slike, uvek tople, pojedine štite, druge proganjaju. Kad bi se patnja mogla prodavati, gde bi mnogima bio kraj? Dok je boravio u Turskoj kod rođaka, moj otac Jupo čuo je od njih ovakvu želju: „Kad bismo mogli još jednom pre smrti da obiđemo naš kraj.“ Na očev upit: „Pa zar ovo nije vaše?“, odgovorili su: „Ne, ovo nikad nije bilo niti će biti naše. Naše je ono tamo u Bistrici, kod Bijelog Polja.“ Tamo, gde pripadam sva, / tamo, gde u čežnji živim, / tamo.. ./ jer ne mogu da se smirim, / putujem svake noći...
U jeziku i govoru ljudi u nigdnini zauvek se oseća i čuje trag prošlog vremena, a tek običaji, gastronomija, igra... I kuće se ukrašavaju zavičajnim ornamentom, a za državne i verske praznike, krsne slave, uz zavičajne pesme služe se „svoja“ jela. Sa takvim pesmama počinju druženja, veselja i proslave, u dert se zalazi, sa merakom se nazdravlja i veseli. Ako toga nema, kao da nema slavlja.
Naši ljudi u inostranstvu kod malih tema na velikim su iskušenjima, osuđeni da svoju prošlost dva puta overavaju i afirmišu. Između „tamo“ i „ovde“, gde u sebi tuguju a izvan se raduju, između svakodnevnih pitanja i dileme, odvojenosti i izgubljenosti, samoće i napuštenosti, sa puno cinizma, ironije i predrasuda svih vrsta, žive na odstojanju od sopstvenih emocija i sudbine između dva sveta. Etička, pa i etnička dimenzija razlika, svakovrsnih, svevremenih, ali vrlo konkretnih, a nostalgija emituje duh u kome se teško prosuđuje i misli. Dekonstrukcija životne aure, hod po mukama. Tuđina je nasilje nad čovekom i nad njegovim najintimnijim emocijama; ona ugrožava i sam smisao njegovog postojanja i njegovog identiteta. Iznuđena otadžbina nije brižna majka, niti su pridošlice anđeli. I dok pojedini u takvim uslovima budni sanjaju zavičaj, drugi se po buđenju pitaju: „Da li sam spavao u svom ili u tuđem krevetu?“ I kada steknu ono što su želeli, njih žulja definitivni povratak u rodni kraj. „Što smo duže u tuđini, zavičaj nam je sve bliži.“ Uostalom, pokazalo se da naši ljudi ne mogu pobeći od sebe samih i da svoju prirodu nose sa sobom gde god se nalazili.
Izgubljena zavičajnost je tema i izraz svake nacionalne literature, filozofije, umetnosti. Nemački pisac i filozof Novalis smatra da je filozofija tuga za zavičajem – nagon da se svugde bude kod kuće. Nebrojeni umetnici bavili su se motivom zavičaja, što samo govori o tome koliko je ova pojava značajna. Iz ovog fenomena nastajala su veličanstvena dela: simfonije, slike, pesme, biseri svetske literature, vrhunska književna ostvarenja. A tek koliko nagrađenih priča, likovnih radova, eseja, dokumetarnih filmova na temu o zavičaju: Što me neka zvezda prati, / gde god svratim, / ona svrati, rekao bi pesnik Manojle Gavrilović, dok bi pisci znali reći: Kad pišemo o zavičaju, ne nedostaju nam reči već zavičaj. Mnogi pesnici, koji se smatraju ogledalom svog rodnog kraja, napišu na hiljadu stihova, a najlepši budu oni koji govore o zavičaju. Slikaru je rodno mesto najpoželjniji i najinspirativniji ambijent i motiv, dok pisci, što više beže od zavičajnosti, ona ih nemilosrdno proganja. Mnogi zavičaji postaju planetarno poznati zahvaljujući svojim bivšim žiteljima, uglednim i priznatim svetskim veličinama.
Poražavajuća je slika naših napuštenih sela u kojima se gase ljudi, priroda, patrijarhalna porodica. Zarasle utabane staze, siluete starih kamenih i drvenih mostova, nestali izvori i vršaji, mlinovi samuju davno zamandaljeni. Sela željna prela, mobe, vršidbe. Tišina, praznina, vrućina, teška sparina – nesreća našeg podneblja – opšte urušavanje seoskog života, a još živi majke i očevi postaju arhetipske figure patnje, stradanja, propadanja i nestajanja. Pesnik Zoran Vučić daje sliku takvog sela: Samo vetar još otvara vrata / kuća stara što se padu nada. / Ukraj zida cveta bela rada, / a koprive niču iz pregrada. / Živi kuća, živi kućna zmija, / mali svet se sveo na tišinu. /.../ I prag kućni više ne svedoči / zašto ga je sekira ranila. / Na opanak ni čizma da kroči / pod krov gde je vatra žuborila. Pa ipak, i napušteno ognjište može grejati ljudsku dušu, dozivati sreću, koju mnogi prepoznaju i nalaze u svojim sećanjima i uspomenama.
I u takvim selima danas se mogu videti, istina ređe, nove lepe i raskošne porodične kuće koje su napravili njihovi bivši žitelji. Uglavnom su prazne, sem u letnjem periodu kada je vreme godišnjih odmora. Što bi lucidno rekao Arsen Dedić: Zavičaj radi samo u julu i avgustu! Zaogrnuti saznanjem o prolaznosti neponovljive zavičajne lepote i uzbuđeni kao deca, u sela se jedino vraćaju penzioneri, nastojeći da svoje poslednje godine života poklone istinskoj vlasititoj celini. Neki bi rekli: I Odisej se posle 20 godina lutanja i ratovanja vratio svom zavičaju. Imajući iza sebe čitave živote, a ispred ostatak, baždareni zavičajnim kalupom te prizivani uspomenama iz detinjstva, oni povratkom u zavičaj prave intimnu inventuru, useljavaju se u drage slike svoje mladosti, sabiraju život, vraćajući se nekadašnjem govoru, glasu, akcentu. Za njih je takav povratak vraćanje duga svom rodnom mestu, hodočašće koje im donosi spokojnu radost, revitalizuje život, sa izglednom šansom da jedno vreme žive i posle smrti.
Srećni ili tužni, gde god živeli, koju god slavu slavili, koliko god se selili, šta god radili i čime se bavili, u kojeg god boga verovali, kojim god jezikom govorili, sa koje god česme pili, mesto rođenja ima aromu i ukus početka i kraja. Sa dubokim tragom u tkanju duše, to je naš usud, sudbina i teret koji ni u snovima ne malaksava. Ili, što bi dete iz vrtića reklo: Zavičaj je zavičaj i kad te zavije u očaj.
