detalj slike: pixabay.com

      VILUŠA

 

 

  U malom selu pod planinom, u kući Mrčikurovića, našlo se na Veliki Marat ili Proletnjak žensko dete.

         O Proletnjaku se sve gvozdene stvari iznose iz kuće, jer se verovalo da se tad okupljaju veštice, pa da ne bi nekom od ukućana zlo nanele...   

Devojčica je rođena sa kosom i velikim crnim očima.

„Kakva verovanja i bakrači, biće ovo đedova vila“ – rekao je đed Nikaš, nosilac Partizanske spomenice, i dao svoj britvulin da joj se prereže pupak.

         Dobila je ime onako kako je đed rekao: Vila. Ali, svi su joj tepali Viluša.

Tek sa devet godina krenula je u školu, jer je do škole u Maloj Moskvi, komunističkom uporištu za vreme rata,  trebalo tri sata hoda.

A do grada se putovalo kamionom ili raspadnutim autobusom, po makadamu, još toliko. Kad je završila četvrti razred, đed koji je voleo mimo drugu decu, siđe sa njom u kasabu da joj stan potraži.

Našao joj je sobu u dvorišnoj kućici, u predgrađu, kod neke senilne muslimanke .

I odmah sledeće nedelje doćerao drva za zimu i kacu sira.

Upisali su je u peti. Prvoga dana su svi bili u nju zaljubljeni.

Bila je to vižljasta devojčica, preplanula od planinskog sunca. Imala je dugu, crnu, tešku kosu, a ispod bluze joj behu zapupele grudi.

Zbunjivala je sve svojim ćutanjem. I pogledom koji je lutao daleko, daleko...

U sedmom je već bila devojka. U osmom mlada žena.

Pošto je gazdarica bila stara i poluslepa, kod Vile su se u podstanarskoj sobici pušile prve cigarete i pila prva čaša mučenice.

Kako je to počelo, niko ne zna, ali jednoga dana puče priča kroz školu: ovaj bio sa Vilušom, onaj bio sa Vilušom. Bila je boleća prema drugovima iz razreda koji su je štitili i obožavali. Za priču se ispostavi da je istinita. Počeše oko njenog kvartira da obilaze stariji momci. Čaršilije. Neki Džambo Tršo doneo je i stari gramofon. Mnogoga je obučila i plesu i ostalom. Ko je nju obučio, ne pamti kasaba.

Vrata njene sobe su se otvarala samo onima koje je ona htela.

Ljubomorne drugarice, besne na Vilu koja je nosila najkraću suknju u školi i odbijala da nosi kecelju, prišiše joj uz ono Viluša i Primuša. Tako i ostade. Viluša Primuša.

        Kad smo se upisali u prvi gimnazije, Viluše nestade iz kasabe.

Do nas stiže priča: otišla za Beograd i udala se za nekog oficira.

Samo bi pokatkad u muškim pričama bila pominjana.

Vilušu je tetka, građansko lice na službi u JNA, nasočila malom, debelom, bubuljičavom poručniku rodom iz Srpske, koji je jedva prešao donju granicu od 165 centimetara.

Naučila je da nosi visoke štikle, haljine sa šlicevima, duboki dekolte. Iz govora izbacila ono j, koje je podsećalo na ubogu kućicu pod planinom, u čijem su donjem boju noćivale ovce. Koja je uvek bila puna muva. Jer, gde su ovce, tu su i muve.

Počelela je da ulazi u razgovore ali samo sa: Da-da. Daaa!

To je uvežbala toliko dobro, da niko nije mogao pogoditi da se nije na Senjaku podnjivila.

        Poručnika je odmah uzela pod svoje.

    Pekla mu je priganice, hleb, pite, spremala cicvaru i krumpijerov kačamak. Sve što ga je na zavičaj podsećalo.

     Poručnika je polako napuštala kosa, a bivao je sve deblji.

    Kod klasića na splavu, gde su zajedno pozvani zapazio je major....

    „Može“ – rekla mu je šapatom – „sve može, ali da ovaj moj dobije čin više“.

   Major je bio vidra. Za takvu lepotu se daju i dva čina.

 „Dogovoreno!“ – rekao je major.

  „Da-da-daa!“ – odgovorila mu je.

    Na sledećoj vežbi njen poručničić, koji je svaku rečenicu počinjao sa „Moja Vila i ja“, unapređen je, i ne samo to. Stan su dobili, pa je sad Viluša mogla da pravi zabave za društvo.

    Bivši poručnik, novopečeni kapetan, dobro je pio i rano bi ga ututkali.

     Tetka joj je otišla u penziju, a ona se zaposlila kao građansko lice na službi u JNA.

     E, tu Viluši niko nije mogo na put stati.

     Za Dan armije svirao je u jednoj kancelariji vojnički orkestar. Okupili se svi – od kapetana do pukovnika, komandanta  kasarne. Bio je tu i izvesni poručnik D., koji je za svoju i državnu arhivu fotoaparatićem sve snimao. Viluša Primuša sedela je pukovniku u krilu. Zaludu je njen major zeleneo od muke, u mlađega pogovora nema. Bilo je tu žena iz vešeraja, iz kuhinje, kantine... Poručniku D. neko je pred kraj veselja ukrao film iz aparata. Zaludu je na Vilušu sumnjao.

      Sledeće leto je provela u pukovnikovoj vili, a njen mužić pužić papučić je tada bio dignut sa jedinicom na granicu. Gospođa pukovnikovica bila je u banji, pa je pukovniku srebrenih vlasi društvo pravila Viluša.

       Muž, koji se sve više gojio i sve slabije video, uz njene nove veze napredovao je brzo.

     Pukovnik ju je upoznao sa svojim prijateljima generalima.

    „Eto“ – rekao joj je – „ja ću do kraja veka biti pukovnik“.

    „Zašto, srebrni moj dečačiću?“

    „Da bi postao general, trebaju ti političke veze.“

    Viluša je oćutala, ali se po povratku u Beograd učlanila u stranku.

    Ispostavilo se da se u politici snalazi još bolje nego u vojsci. Ušla u odbor. Proradila je u njoj krv predaka.

   Počeo je rat. Sredila je preko veze da joj muža pošalju u Bosnu. Osnovala humanitarnu organizaciju. Postala bitan aktivista u stranci. U toj, ali i u sledećoj, u koju se ubrzo učlanila...

U stan koji je dobila kao udovica, pozivani su samo birani gosti.

U svoje selo došla je u novom džipu, prvi put posle trideset godina. I donela svima poklone.

„Ne reče džabe đed: Vila! Čudo je naša Viluša. A na Proljetnjak se rodila.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: