KNEGINjA MARIJA

Čin treći iliti o prokletstvu zaborava

            Bio je početak marta jedne godine koja je delovala obećavajuće. Prvi proplamsaji proleća zatekli su me na južnom Jadranu. Toga jutra duvala je bura, dok su se oblaci gomilali nad budvanskim poljem. Noseći duboko u svom biću košavu kao arhetip, odvažila sam se na šetnju starim gradom. Pustim ulicama hodile smo ruku pod ruku bura i ja, ona glasna ja neobično tiha. Ona silovita, ja na čudan način povučena. Ljude gotovo da nismo sretale, tek poneka ptica u niskom letu preprečila bi nam put. Prijala mi je samoća dok sam prilazila ravnom prostoru između četiri crkve u podnožju Kaštela. Za većinu je to „Grad teatar”, za mene je to mesto nadahnuća, istočnik blagodati. Tog martovskog jutra pogled mi je bio prikovan za Svetu Mariju na rtu i Svetog Savu Osvećenog, dok su mi leđa čuvale Crkva Svete Trojice i davnašnja katedrala Svetog Ivana. Pomislila sam kako je to prvi put da stojim potpuno sama kraj Ljubišinog groba. Zahvaljivala sam benediktincima što su za mene izmolili takvu milost. More je hučalo, talasi su se razbijali o bedeme, bura je zavijala, vazduh je bio ispunjen slanim kapljicama. U tom trenutku osetih kneginjino prisustvo. I ovog puta mi je prišla s leđa. Očekivala sam je mada je od našeg poslednjeg susreta prošlo mnogo godina. Ja sam se može biti u međuvremenu promenila, ona je i dalje hodila uzdignute glave s pletenicama koje su se zlatile u oblačnom danu. Velike oči gledale su me netremice. „Dobro mi došla. Očekivala sam te baš na ovom mestu. Zar misliš da bih po oluji napustila udobnost omiljenog kafea i zaputila se dovde da nisam bila sigurna da ćemo se sresti?” „Ti se uvek zaputiš tamo gde te duša vodi. Ostala sam ti dužna priču o mojim sinovima. Dođi!” Uzela me je za ruku i povela ka Svetoj Mariji. Iznenada shvatih da je ulaz u crkvu otvoren. Samo minut ranije zaklela bih se da su vrata bila čvrsto zamandaljena. Ušle smo unutra. Bura je besnela nad mnogo puta preziđivanim krovom, rimski mozaik položen posred crkve čudesno se presijavao u polutami. Nijedno svetlo nije bilo uključeno, ali su se svi oblici mogli jasno videti. Ne znam odakle je dopirala svetlost, očigledno iz nekakve nutrine koju nisam uspevala da dokučim. „Prvo sam rodila Ernesta, ali je on umro mlad. Bio je bolešljiv i povučen dečak i neubedljiv mladić. U njegovim očima prepoznala sam smrt već prvih dana po rođenju. Majčinski osećaj pripremio me je na neminovni gubitak. Konrad III Oton bio je sušta suprtonost starijem bratu. Odvažan, zdrav, hrabar, ambiciozan. Rešen da se domogne praškog prestola i tako ispravi sve nepravde nanete moravskoj grani Pšemislovića. Oženili smo ga Helihom, ćerkom bavarskog vojvode Otona I Vitelsbaha. Zahvaljujući moćnom tastu postao je jedan od najbližih saradnika cara Fridriha I Barbarose. Istog onog s kojim se veliki župan Stefan Nemanja susreo u Nišu i za koga vele da je neslavno završio udavivši se u nekoj plitkoj reci na putu ka Svetoj zemlji. A sve je počelo kada je praški vojvoda Sobjeslav II uz podršku austrijskog vojvode Bamberga, rođaka naše babe Ide, napao mog Konrada. Kao što je njegov prethodnik Sobjeslav I napadao moga muža Konrada II. Postoji nešto dosadno predvidljivo u tim dinastičkim okršajima. Ja se nisam dala zbuniti. Konrad je bio i ostao zenica oka moga. Lično sam otišla kod njegovog tasta Otona I Vitelsbaha i zamolila ga da zarad dobrobiti svoje kćeri zaštiti moje dete. Učinio mi je kako sam tražila. Nedugo potom započeo je Konradov uspon. Car Fridrih Barbarosa ga je neobično cenio i štitio. Naša zemlja Moravska stekla je rang markgrofovije sa zadatkom da brani istočne granice Carstva od slovenskih naroda na koje su Nemci uvek gledali s podozrenjem i ohološću. Hroničari o mom sinu govore kao o mudrom i stamenom čoveku. Verovao je u slovo zakona, pa je tako njegovim trudom nastao najstariji zbornik češkog prava koji je njemu u čast nazvan Konradovi statuti. Došla je i ta dugo žuđena 1189. godina u kojoj je moj sin Konrad III Oton izabran za češkog vojvodu pod imenom Konrad II Pšemisl. Stolovao je u Pragu, vladao je Znojmom i Moravskom. Pod njegovom vlašću bile su konačno ujedinjene sve češke zemlje. Učila sam ga da mora biti Bogu blagodaran. Onako kako su i mene još u Raškoj učili. Zajedničkim snagama podigli smo manastir u Luki nedaleko od Znojma i bogato ga obdarili. U osnivačkoj povelji iz 1190. godine ja sam prvi i poslednji put nazvana svojim imenom ‒ Marija. Iako su to bili srećni dani, predosećala sam neumitni preokret sudbine. Moj sin nastavio je da služi Barbarosinog sina, cara Hajnriha VI. On ga je poveo sa sobom u južnu Italiju, gde se Konrad proslavio kao ratnik i diplomata. Nastojao je da se rečju i mačem izbori za zemlje i prava koje je Rimsko-nemačkom carstvu u miraz donela normanska princeza Konstanca kada je pošla za Hajnriha VI. Međutim, razboleo se i umro nedaleko od Napulja početkom septembra 1191. godine. Pogreben je kod benediktinaca u Montekasinu. Kasnije su ga preneli u Prag”. Nadživela ga je. Zamislila sam je kako na vratima dvora u Znojmu dočekuje glasnike s vešću da su se o ukopu njenog sina postarali benediktinci. Postoje bezglasni bolovi, suvi, opori, bez plača i ridanja. Kneginja je očigledno naučila da se s njima nosi. „Život ne može postojati bez smrti. Obojicu sam ih sahranila. To je moja sudbina pred kojom se ti klanjaš, znam. Boli me zaborav. Okrutnost zaborava. Srbi rado govore o Stefanu Nemanji i njegovom susretu s Fridrihom Barbarosom u Nišu. Mog sina, koji je ponosno služio dva nemačka cara, zaboravili su premda je on unuk raškog velikog župana Uroša I. Vukanović likom, upornošću, junaštvom, mudrošću kao njegovi ujaci Beloš, Uroš II i Desa. Prašina je popadala po rodu Vukanovića i po uspomeni na mog sina. Malo je onih koji su za nas čuli”. Kneginja se povukla u senku. Shvatih da je naš susret okončan i izađoh iz crkve. Bura je i dalje besnela. Na trenutak sam zastala nad Ljubišinim grobom i promislila o nepouzdanosti istorijskog pamćenja.

Будва, црква Свете Марије на рту и Светог Саве освећеног

PODELITE OVAJ TEKST NA: