КНЕГИЊА МАРИЈА

Чин трећи илити о проклетству заборава

            Био је почетак марта једне године која је деловала обећавајуће. Први пропламсаји пролећа затекли су ме на јужном Јадрану. Тога јутра дувала је бура, док су се облаци гомилали над будванским пољем. Носећи дубоко у свом бићу кошаву као архетип, одважила сам се на шетњу старим градом. Пустим улицама ходиле смо руку под руку бура и ја, она гласна ја необично тиха. Она силовита, ја на чудан начин повучена. Људе готово да нисмо сретале, тек понека птица у ниском лету препречила би нам пут. Пријала ми је самоћа док сам прилазила равном простору између четири цркве у подножју Каштела. За већину је то „Град театар”, за мене је то место надахнућа, источник благодати. Тог мартовског јутра поглед ми је био прикован за Свету Марију на рту и Светог Саву Освећеног, док су ми леђа чувале Црква Свете Тројице и давнашња катедрала Светог Ивана. Помислила сам како је то први пут да стојим потпуно сама крај Љубишиног гроба. Захваљивала сам бенедиктинцима што су за мене измолили такву милост. Море је хучало, таласи су се разбијали о бедеме, бура је завијала, ваздух је био испуњен сланим капљицама. У том тренутку осетих кнегињино присуство. И овог пута ми је пришла с леђа. Очекивала сам је мада је од нашег последњег сусрета прошло много година. Ја сам се може бити у међувремену променила, она је и даље ходила уздигнуте главе с плетеницама које су се златиле у облачном дану. Велике очи гледале су ме нетремице. „Добро ми дошла. Очекивала сам те баш на овом месту. Зар мислиш да бих по олуји напустила удобност омиљеног кафеа и запутила се довде да нисам била сигурна да ћемо се срести?” „Ти се увек запутиш тамо где те душа води. Остала сам ти дужна причу о мојим синовима. Дођи!” Узела ме је за руку и повела ка Светој Марији. Изненада схватих да је улаз у цркву отворен. Само минут раније заклела бих се да су врата била чврсто замандаљена. Ушле смо унутра. Бура је беснела над много пута презиђиваним кровом, римски мозаик положен посред цркве чудесно се пресијавао у полутами. Ниједно светло није било укључено, али су се сви облици могли јасно видети. Не знам одакле је допирала светлост, очигледно из некакве нутрине коју нисам успевала да докучим. „Прво сам родила Ернеста, али је он умро млад. Био је болешљив и повучен дечак и неубедљив младић. У његовим очима препознала сам смрт већ првих дана по рођењу. Мајчински осећај припремио ме је на неминовни губитак. Конрад III Отон био је сушта супртоност старијем брату. Одважан, здрав, храбар, амбициозан. Решен да се домогне прашког престола и тако исправи све неправде нанете моравској грани Пшемисловића. Оженили смо га Хелихом, ћерком баварског војводе Отона I Вителсбаха. Захваљујући моћном тасту постао је један од најближих сарадника цара Фридриха I Барбаросе. Истог оног с којим се велики жупан Стефан Немања сусрео у Нишу и за кога веле да је неславно завршио удавивши се у некој плиткој реци на путу ка Светој земљи. А све је почело када је прашки војвода Собјеслав II уз подршку аустријског војводе Бамберга, рођака наше бабе Иде, напао мог Конрада. Као што је његов претходник Собјеслав I нападао мога мужа Конрада II. Постоји нешто досадно предвидљиво у тим династичким окршајима. Ја се нисам дала збунити. Конрад је био и остао зеница ока мога. Лично сам отишла код његовог таста Отона I Вителсбаха и замолила га да зарад добробити своје кћери заштити моје дете. Учинио ми је како сам тражила. Недуго потом започео је Конрадов успон. Цар Фридрих Барбароса га је необично ценио и штитио. Наша земља Моравска стекла је ранг маркгрофовије са задатком да брани источне границе Царства од словенских народа на које су Немци увек гледали с подозрењем и охолошћу. Хроничари о мом сину говоре као о мудром и стаменом човеку. Веровао је у слово закона, па је тако његовим трудом настао најстарији зборник чешког права који је њему у част назван Конрадови статути. Дошла је и та дуго жуђена 1189. година у којој је мој син Конрад III Отон изабран за чешког војводу под именом Конрад II Пшемисл. Столовао је у Прагу, владао је Знојмом и Моравском. Под његовом влашћу биле су коначно уједињене све чешке земље. Учила сам га да мора бити Богу благодаран. Онако како су и мене још у Рашкој учили. Заједничким снагама подигли смо манастир у Луки недалеко од Знојма и богато га обдарили. У оснивачкој повељи из 1190. године ја сам први и последњи пут названа својим именом ‒ Марија. Иако су то били срећни дани, предосећала сам неумитни преокрет судбине. Мој син наставио је да служи Барбаросиног сина, цара Хајнриха VI. Он га је повео са собом у јужну Италију, где се Конрад прославио као ратник и дипломата. Настојао је да се речју и мачем избори за земље и права које је Римско-немачком царству у мираз донела норманска принцеза Констанца када је пошла за Хајнриха VI. Међутим, разболео се и умро недалеко од Напуља почетком септембра 1191. године. Погребен је код бенедиктинаца у Монтекасину. Касније су га пренели у Праг”. Надживела га је. Замислила сам је како на вратима двора у Знојму дочекује гласнике с вешћу да су се о укопу њеног сина постарали бенедиктинци. Постоје безгласни болови, суви, опори, без плача и ридања. Кнегиња је очигледно научила да се с њима носи. „Живот не може постојати без смрти. Обојицу сам их сахранила. То је моја судбина пред којом се ти клањаш, знам. Боли ме заборав. Окрутност заборава. Срби радо говоре о Стефану Немањи и његовом сусрету с Фридрихом Барбаросом у Нишу. Мог сина, који је поносно служио два немачка цара, заборавили су премда је он унук рашког великог жупана Уроша I. Вукановић ликом, упорношћу, јунаштвом, мудрошћу као његови ујаци Белош, Урош II и Деса. Прашина је попадала по роду Вукановића и по успомени на мог сина. Мало је оних који су за нас чули”. Кнегиња се повукла у сенку. Схватих да је наш сусрет окончан и изађох из цркве. Бура је и даље беснела. На тренутак сам застала над Љубишиним гробом и промислила о непоузданости историјског памћења.

Будва, црква Свете Марије на рту и Светог Саве освећеног

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: