detalj slike: dnevnilist.ba

Sloboda medija i (ne)zavisno novinarstvo

Ilija Šaula

Vesti su dobra nadopuna ljudskoj prirodi u nadogradnji mišljenja, donošenju zaključaka i delovanju u skladu sa spoznajom. Vest utiče i na dejstvo adrenalina, koji poput laganog vetra suši napetost, sa tendencijom da je pretvori u opuštenost. Ko je važniji - onaj ko je stvorio vest ili onaj ko ju je podelio, odaslao?
Suvišno je govoriti o onome ko pravi vesti. Novinar kao subjekt u čitavoj priči jeste važan, ali nije neophodan - da bi bio što neophodniji trebao bi da bude što slobodniji. Novinari su danas najbrojnija svetska populacija koja se nalazi u zatočeništvu i sa nametnutim osećajem slobode. Kako osloboditi reči zatočenika kojima je zadato da oblikuju javno mišljenje i da ga dele čovečanstvu kroz sva mogućna sredstva javnog informisanja?
Mediji su danas, a možda i oduvek, ubojito oružje svih nosioca vlasti. Vladar nema potrebe da se naoružava silnim mehaničkim oružjima - ako drži šapu nad „sedmom silom.“ To je jedan od važnijih faktora za garanciju uspostavljanja vladavine.
Afirmacija novinara u sredstvima javnog informisanja pod kontrolom vlasti je oslobađanje vlastitog mišljenja i stava prema životnoj realnosti. Ta (ne)prilika daje mu za pravo da životnu realnost preoblikuje u ono što se mora čuti. Klasični robijaši po zatvorima vrlo vešto se prilagođavaju uslovima za vreme odsluženja kazne. Tako i novinari vrlo vešto pristupaju kreiranju vesti „neophodnim“ da se plasiraju u etar, sa namerom da ih čuje biračko telo vladajuće kaste. Događaji i dešavanja na terenu samo su „lajtmotiv“ za odsustvo istine.
Garancija dugog vladanja sa svim elementima diktature uslovljava potpunu kontrolu nad medijima. Zatočenici u svojoj profesiji i svom poslu prinuđeni su da se poklone i savršeno ispunjavaju očekivanja vlastodržaca, od toga im ovisi njihova egzistencija. Uz uslovnu slobodu, ponudi im se najniži nivo egzistencije. Vezuju ih za izvor sa kojeg umesto bistre pitke vode teku fekalije, što bi naš narod rekao - govna! Oni koji se naviknu na takav način izveštavanja, takvi i ostaju! Normalizacijom društvenih odnosa postaju „reciklaža“ za proizvodnju rol papirića, jer su neupotrebljivi za objektivno izveštavanje. Njima to nije dovoljno pikantno, nedovoljno „žuto“ da dotakne „retarda“ u papučama ispred televizora i socijalnom karticom u novčaniku, kojima od škole nije ostala ni čitanka.
Zanimljivo je da u režimskom novinarstvu postoje zapaženi izvestioci, vrlo odmereni, sa dobrim i uverljivim argumentima, odlično složenim vokabularom, elokvencijom na nivou, često viđeni u pratnji načelnika zatvora, na njegovim službenim prijemima, u susretima sa kolegama iz drugih sektora i sl. Takav novinar radi svoj posao, za veliku kuću i „velikog brata“. Za njega čak ne važi povečerje kada i za druge zatvorenike. Njemu je dozvoljeno da prisustvuje i žurkama koje su ponekad van protokola. Njihova osveštenost ravna je kultu „zlatnog teleta“. Njihove vesti veštinom i upornošću postaju idealne u vreme odsustva istine, nadopuna sa kojom se ne kalkuliše. Zbog vernosti kopiji i sjajnoj prezentaciji senki, stekli su poverenje velikog broja slušaoca i gledaoca, posebno onih brojnijih, koji ne misle svojom glavom.
Postoje i oni koji su dovoljno vispreni da bi se našli među najboljima, ali oni biraju drugačije okruženje. Podvuku rep i mudro izbegnu mobilizaciju u prve redove. Oni računaju na prve redove, ali ne one koje će im neko drugi nametnuti, nego koje će oni stvoriti sami linijom manjeg otpora. Pa iako su takođe u zatvorskoj jedinici, manje su uočljivi. Skloni ponašanju, i neumoljivo drski, pomalo veterinarski obrazovani, znaju šta nekoga boli, iako ga ne razumeju kada im kaže. Oni se uvek drže bliže zatvorskih zidina i često čuju olajavanja u kojima ima poprilično istine. Osete i miris slobode koji dopire iz nekog samo njima poznatog smera i misle da su slobodniji i nezavisniji od kolega koji su sve više potonuli u unutrašnjost svojih mecena kroz zadnji ulaz.
Postoje zatvorske jedinice koje su posvuda razbacane i teško ih je sve odjednom kontrolisati. One se kontrolišu ako najave neku terorističku senzaciju sa mirisom baruta i namerom da ugroze nekoga iz vlasti, sistemom zastrašivanja. Ako se ne bave takvim prognozama onda se na njih slabo obraća pažnja, smatrajući ih nebitnim i bezopasnim. Internet jeste najveći i najslobodniji medij, neka vrsta „zatvorske bakterije“. Tolika količina slobode postala je globalna zanimacija, može da naškodi, a može i da zabavi na način da joj se posveti pažnja ili kako da joj se oduzme sloboda. Idealan samostrel za ispucavanje vlasititog ega.
Zbog toga je internet nesvesno zaštićen i od onih protiv kojih često istupa, jer im omogućava da vrate istom merom. Primer Vikiliksa je najbolji revolucionarni pomak u informativnom sistemu otkrivanja istine na njenom radnom zadatku – dakle, bez odsustva i bez zaobilaženja. Umesto da se ponudi sloboda i Nobelova nagrada jednom takvom progresu, kreator završava u izolovanoj zatvorskoj ćeliji. O kakvom slobodnom i nezavisnom novinarstvu onda da pišemo, o kakvoj istini da govorimo, na čemu da temeljimo informacije koje dopiru do nas?
Novinare ubijaju kao poslednje pacove, po haustorima, na ulici, pred kućom, pale im staništa, proganjaju, vade im organe, odvode u bespuća i zverski likvidiraju, kolju pred TV kamerama, užas! Hej! Mediji to prate, snimaju i utrkuju se ko će prvi da objavi, umesto da zapale mrak, da konačno uđe svetlosti u te tunele besvesti. Prvi da se pobune u čitavom svetu, da štrajkuju sve dok njihova reč na bude puštena na bezuslovnu slobodu.
Milion ljudi može da se okupi pred svetim hramom da bi slušalo liturgiju, ali ako nema sveštenih lica sve je džaba, liturgije neće biti. Tako i novinari ako zaustave svoju misao i odlože svoje pero i kažu ono što bi trebalo da kažu, verujem da bi se mrak upalio i da bi u toj vatri sve laži izgorele. Slobodno novinarstvo trebalo bi da je perjanica društva, da ukazuje na sve uspehe i propuste, da nas uči slobodi govora, da nas uči dijalogu, da bolje shvatamo suštinu, toleranciju, čovečnost, razlike, istoriju bez njih je nemoguće izgraditi bolju i prosperitetniju budućnost.

PODELITE OVAJ TEKST NA: