детаљ слике: dnevnilist.ba

Слобода медија и (не)зависно новинарствo

Илија Шаула

Вести су добра надопуна људској природи у надоградњи мишљења, доношењу закључака и деловању у складу са спознајом. Вест утиче и на дејство адреналина, који попут лаганог ветра суши напетост, са тенденцијом да је претвори у опуштеност. Ко је важнији - онај ко је створио вест или онај ко ју је поделио, одаслао?
Сувишно је говорити о ономе ко прави вести. Новинар као субјект у читавој причи јесте важан, али није неопходан - да би био што неопходнији требао би да буде што слободнији. Новинари су данас најбројнија светска популација која се налази у заточеништву и са наметнутим осећајем слободе. Како ослободити речи заточеника којима је задато да обликују јавно мишљење и да га деле човечанству кроз сва могућна средства јавног информисања?
Медији су данас, а можда и одувек, убојито оружје свих носиоца власти. Владар нема потребе да се наоружава силним механичким оружјима - ако држи шапу над „седмом силом.“ То је један од важнијих фактора за гаранцију успостављања владавине.
Афирмација новинара у средствима јавног информисања под контролом власти је ослобађање властитог мишљења и става према животној реалности. Та (не)прилика даје му за право да животну реалност преобликује у оно што се мора чути. Класични робијаши по затворима врло вешто се прилагођавају условима за време одслужења казне. Тако и новинари врло вешто приступају креирању вести „неопходним“ да се пласирају у етар, са намером да их чује бирачко тело владајуће касте. Догађаји и дешавања на терену само су „лајтмотив“ за одсуство истине.
Гаранција дугог владања са свим елементима диктатуре условљава потпуну контролу над медијима. Заточеници у својој професији и свом послу принуђени су да се поклоне и савршено испуњавају очекивања властодржаца, од тога им овиси њихова егзистенција. Уз условну слободу, понуди им се најнижи ниво егзистенције. Везују их за извор са којег уместо бистре питке воде теку фекалије, што би наш народ рекао - говна! Они који се навикну на такав начин извештавања, такви и остају! Нормализацијом друштвених односа постају „рециклажа“ за производњу рол папирића, јер су неупотребљиви за објективно извештавање. Њима то није довољно пикантно, недовољно „жуто“ да дотакне „ретарда“ у папучама испред телевизора и социјалном картицом у новчанику, којима од школе није остала ни читанка.
Занимљиво је да у режимском новинарству постоје запажени известиоци, врло одмерени, са добрим и уверљивим аргументима, одлично сложеним вокабуларом, елоквенцијом на нивоу, често виђени у пратњи начелника затвора, на његовим службеним пријемима, у сусретима са колегама из других сектора и сл. Такав новинар ради свој посао, за велику кућу и „великог брата“. За њега чак не важи повечерје када и за друге затворенике. Њему је дозвољено да присуствује и журкама које су понекад ван протокола. Њихова освештеност равна је култу „златног телета“. Њихове вести вештином и упорношћу постају идеалне у време одсуства истине, надопуна са којом се не калкулише. Због верности копији и сјајној презентацији сенки, стекли су поверење великог броја слушаоца и гледаоца, посебно оних бројнијих, који не мисле својом главом.
Постоје и они који су довољно виспрени да би се нашли међу најбољима, али они бирају другачије окружење. Подвуку реп и мудро избегну мобилизацију у прве редове. Они рачунају на прве редове, али не оне које ће им неко други наметнути, него које ће они створити сами линијом мањег отпора. Па иако су такође у затворској јединици, мање су уочљиви. Склони понашању, и неумољиво дрски, помало ветеринарски образовани, знају шта некога боли, иако га не разумеју када им каже. Они се увек држе ближе затворских зидина и често чују олајавања у којима има поприлично истине. Осете и мирис слободе који допире из неког само њима познатог смера и мисле да су слободнији и независнији од колега који су све више потонули у унутрашњост својих мецена кроз задњи улаз.
Постоје затворске јединице које су посвуда разбацане и тешко их је све одједном контролисати. Оне се контролишу ако најаве неку терористичку сензацију са мирисом барута и намером да угрозе некога из власти, системом застрашивања. Ако се не баве таквим прогнозама онда се на њих слабо обраћа пажња, сматрајући их небитним и безопасним. Интернет јесте највећи и најслободнији медиј, нека врста „затворске бактерије“. Толика количина слободе постала је глобална занимација, може да нашкоди, а може и да забави на начин да јој се посвети пажња или како да јој се одузме слобода. Идеалан самострел за испуцавање власититог ега.
Због тога је интернет несвесно заштићен и од оних против којих често иступа, јер им омогућава да врате истом мером. Пример Викиликса је најбољи револуционарни помак у информативном систему откривања истине на њеном радном задатку – дакле, без одсуства и без заобилажења. Уместо да се понуди слобода и Нобелова награда једном таквом прогресу, креатор завршава у изолованој затворској ћелији. О каквом слободном и независном новинарству онда да пишемо, о каквој истини да говоримо, на чему да темељимо информације које допиру до нас?
Новинаре убијају као последње пацове, по хаусторима, на улици, пред кућом, пале им станишта, прогањају, ваде им органе, одводе у беспућа и зверски ликвидирају, кољу пред ТВ камерама, ужас! Хеј! Медији то прате, снимају и утркују се ко ће први да објави, уместо да запале мрак, да коначно уђе светлости у те тунеле бесвести. Први да се побуне у читавом свету, да штрајкују све док њихова реч на буде пуштена на безусловну слободу.
Милион људи може да се окупи пред светим храмом да би слушало литургију, али ако нема свештених лица све је џаба, литургије неће бити. Тако и новинари ако зауставе своју мисао и одложе своје перо и кажу оно што би требало да кажу, верујем да би се мрак упалио и да би у тој ватри све лажи изгореле. Слободно новинарство требало би да је перјаница друштва, да указује на све успехе и пропусте, да нас учи слободи говора, да нас учи дијалогу, да боље схватамо суштину, толеранцију, човечност, разлике, историју без њих је немогуће изградити бољу и просперитетнију будућност.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: