detalj slike: felsefatasi.org

MERAK, odgovor životu i njegovoj potrazi za smislom

Dok je studirao moj sin Damir, svake godine boravio je po nekoliko meseci u Americi. Povremeno, razmišljao sam o mogućnosti da tamo, po završetku školovanja, nastavi da živi. Nakon njegovog poslednjeg boravka u Vašingtonu, radoznao, upitao sam da li bi mogao živeti u Americi. Na moje iznenađenje odgovorio je: Tata, život je isuviše kratak, a ja nemam nameru da svoj merak, koji imam ovde u Beogradu, menjam za malo teško stečenog bogatstva.
Kao kulturni i društveni fenomen, imanentan čoveku od iskona, kao magija tajanstvenosti nesvodiva na racionalno objašnjenje, merak korespondira sa pozitivnim emocijama koje suštinski determinišu čovekovu egzistenciju i njegov životni smisao. U aktuelnim leksikonima i rečnicima stranih reči i izraza, merak se, u svom izvornom značenju, sa turskog prevodi kao uživanje, želja, strast, zanos, žudnja. Ako se prevede sa arapskog (maraqi), onda je to finoća, prefinjenost, suptilnost, delikatnost, mekost, blagost, ali i hipohondrija, volja za nečim, naslada, ugodno raspoloženje.
Reč merak nije lako prevesti na neki od svetskih jezika. Kad se pomene, svetski jezici ostaju bez teksta, jer je neprevodiv. Engleska reč koja bi bila adekvatna prevodu ne postoji, ne može da prenese emocionalnu niti životna iskustva koje poseduje reč merak. Ako se u tome i pokuša, izvesno je da prevod ne može sasvim odgovarati njegovom izvornom smislu jer je to kompleksan pojam, sa puno nijansi koje u sebi nose čitav niz emocija. U toj misiji jezik je još uvek pouzdan instrument naših misli i naših emocija, a simulacija meraka, koji nije materijalna dobit ni korist, važna je da bi se bolje razumeo naš mentalitet, naša priroda i povod našeg uživanja. Kao endemski fenomen, značajan za naše običaje i duhovno nasleđe, merak ima posebno značenje i izuzetnu vrednost. On se lako piše, dugo pamti i ima svoju lepotu u samoj semantici. Kada se izgovara, to se radi polako, sa puno strasti, poštovanja i uvažavanja, da bi se sagovorniku stavilo do znanja o kakvoj se vrednosti i kvalitetu radi. Pri pomenu meraka, organizam refleksno šalje mozgu informaciju prepunu emocija koje sa tom rečju dolaze.
Na Balkanu se koriste i izrazi ćeif ili ćef (tur. keyif, arapski keyf – uživanje), i gušt, koji imaju najbliža značenja meraku. Čak bi se moglo reći da, ponekad, imaju isto značenje.
Poetika tog fenomena, čudesnog relaksirajućeg karaktera, zasnovana je na hedonističkom principu života, zbog čega se dosta razlikuje od evropskog shvatanja uživanja. On pristaje i priliči senzibilitetu čoveka koji živi opušteno, lagodno, spontano, koji svoje obaveze rešava bez nervoze i ishitrenih reakcija. Ili, kako se u našem svakodnevnom žargonu kaže: s merakom prema meraku. Preko ovog stanja duha mi, osim resetovanja svoje energije, regulišemo svoje emocije tako što sklanjamo sve ono što je „višak“, što nas guši i opterećuje, istovremeno puneći organizam sinergijom koja nam je potrebna, koja nam prija, i koja do vrha podiže naše raspoloženje, te tako dovodimo sebe u sklad sa prirodnim poretkom stvari. Merak je nešto sitno, toplo, duši drago i milo, relaksirajuće i isceljujuće, sitnica koja zna odmoriti, utešiti, motivisati, usrećiti. Dok merače ljudi ne primećuju druga dešavanja oko sebe, ne razmišljaju o svrsi ili koristi koju iz meraka mogu izvući; oni su u potpunom kontaktu sa sobom. Stara poslovica kaže da nije bogat onaj ko mnogo ima, već onaj kome malo treba. Dakle, merak nije ništa drugo do harmonija sa samim sobom; smisao i radost sama po sebi.
Merak je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa suštinom ljudskog bića. Ima posebnu matricu, specifičnu priču, ali i opšte i posebno značenje. U opštem smislu, merak je kod nas odomaćen pojam, uobičajen u skoro svakodnevnoj komunikaciji, za mnoge postupke koji čak i ne moraju imati direktne veze sa tim fenomenom, dok posebno značenje ima u svim manifestacijama pojedinačnog meračenja. Poštujući i upražnjavajući merak kao ritual, čovek menja svoj život, podiže nivo svakodnevnog raspoloženja do granice koja mu daje za pravo da bude kreativan, zabavan, raskošan, pa i zdrav. To nije cilj sam po sebi već i lični kapital, kroz koji se promoviše sopstvena tajna uspeha.
Iskustvo meraka je najčešće neiskazivo jer ne postoji emocija u kojoj se kreativnost i originalnost ispoljavaju u tolikoj meri kao u meraku. U svojoj složenoj punoći, ma kako ga opisivali i definisali, izmiče rečima. Kao takav, on je veština i umeće, ali i inspiracija za poeziju, muziku, slikarstvo, literaturu, za filozofiju i psihologiju, koje izučavaju razne vidove sreće i ljudskog zadovoljstva. Merak je mera događaja i doživljaja. On nas uznese, povremeno nosi, ali uvek dosta vrednog i lepog donese. Najčešće, čini trenutak veličanstvenim, diže adrenalin, glorifikuje život, prija svim čulima, magli poglede, zaustavlja reč u grlu, pomera pamet, prkosi današnjoj surovosti. To je lepota poroka i meditativna stvarnost. Svako traga za trenucima sreće, čak i onaj ko namerava da se obesi, govorio je Paskal.
U meraku se neguje i održava život. On ne zahteva ništa izvan sebe samog, ali nam poručuje: nema improvizacije, budi svoj, sledi svoje instinkte.Takođe, merak nikoga ne obavezuje, ali nas na lagodan način suočava sa najintimnijim željama. Zato je i harizmatičan jer u njemu jedino potpuno uživamo. To je duboka, intenzivna radost, najpozitivnije uzbuđenje, najsuptilnija emocija; ukras života i kulture. Merak je povlastica i poslastica neke nesvesne i odsutne stvarnosti čiji smisao ne dosežemo, osim onih koji u njemu uživaju. Upravo zato, svaki pokušaj smislenog definisanja meraka, kao etnološkog, antropološkog, sociološkog pa i psihološkog pojma, nemoguć je, taman toliko koliko je teško pronaći njegovu logičnu vezu sa prostorom i ambijentom na kome egzistira. Gde naći logičnost kada merak overava dušu iz koje se čuje glas radosti? Što bi se reklo: Merak je merak, i šta tu više ima da se objašnjava i priča!
Merak nije ništa drugo do sam život, a to što nam izgleda tako ili nam se čini da je nešto posebno i da treba tragati za njim, to je osobina naše prirode. Merak je sklonost životu bez obaveza, a opet ispunjen maštom. On nije odloženo uživanje, već trenutna radost koja nam svakodnevno poručuje: ne živi u prošlosti, ne sanjaj o budućnosti, budi tu i sad. Uči nas kako treba živeti, odnosno, kako treba poštovati sebe pa onda i druge i sve što nas okružuje. On je mera našeg ukusa i izbora – hoće mi se, drago mi je; stil i način života, stanje duha, afirmacija života. Merak ima vanvremenski smisao i značaj, a ponekad je najbliži dramskim emocijama. Počesto je izvan svih tradicija, običaja, protokola, principa, verovanja (Grčki filozof Diogen, koji je zastupao ideju prirodnosti, samodovoljnosti, vežbanja, živeo je u buretu i prezirao društvene konvencije i bogatstvo. Kad ga je Aleksandar Veliki upitao šta želi, on je odgovorio:Skloni mi se sa sunca). On se ne može ustupiti ni prepustiti drugome. Treba ga uvek i iznova otkrivati, negovati i čuvati; ne upada u živote kad hoće i kako hoće, već samo uz saglasnost naše volje, želje i inspiracije: Šta je život: par koraka, / malo tuge i meraka, ej [...] Ja ne mogu bez jarana, / vina, žena i kafana, hej...
Savremeni čovek živi u komplikovanim, dramatičnim, romantičnim i komičnim uslovima, u vremenu brzih promena, stresnih situacija, brojnih izazova i beskrajnih mogućnosti, zatvoren u sebe, nesiguran, nezadovoljan, nespokojan, kada je nepoželjno i nepristojno pokazivati emocije. Pokoreni vremenom, koje nam ubrzava život i remeti ritam svakodnevice, ne razmišljamo o tome da čovek može imati sve sem vremena za sebe. Kao da je ozbiljnost postala vrhunski kriterijum življenja i komunikacije među ljudima. „U trci sa vremenom čovek nema mogućnosti da se prepusti dubljim osećanjima, a pogotovu da ih ispoljava.“ Mnogi žive u prošlom, mlađi u budućem, a manji broj u sadašnjem vremenu. I u takvim uslovima, merak može priuštiti čoveku začuđujući ukus u sasvim jednostavnim ritualima, recimo, dok konzumira kolače, pije kafu, puši cigaretu... Zato svako uzvišeno osećanje radosti, koje nije uobičajeno i svakodnevno, zaslužuje da mu se posveti pažnja i ukaže na značaj. Uostalom, i Andrić kaže: Čudno je to kako je malo potrebno da budemo srećni, i još je čudnije kako nam baš to malo nedostaje.
Svaki trenutak i svaka odluka čine naš život. Od toga šta ćemo jesti, piti, kako se organizovati, s kim ćemo se družiti, šta ćemo čitati ili gledati na televiziji. Sve to čini život i ono što smo mi, jednako kao što biramo sve ono što u nama izaziva radost i uzbuđenje. Pita Fata Halil mehandžiju: / ’Je l’ moj Meho noćas ovde bio?’ / Jeste, bogme, Mehagince mlada, / od akšama do bijela dana. / Do ponoći što je rahat bio, / pred sabah je sahat polomio. / Polomi mi čaše i sahane, / a pred zoru ode niz mahale. / Još je rekô, ko za njega pita, / nek uzalud za njime ne skita. / On će doći kad ga merak prođe..
Život, sveden na tren između obaveza i potreba, čini da trenutak postane naša sudbina. Razlika između meraka i nekog drugog zadovoljstva očigledna je i zato je svako poređenje neumesno i neprilično izražavanje nepoštovanja prema meraku. Svakom meraku, koji je racionalan i pragmatičan kontakt sa realnošću i sa samim sobom, prethodi doza uzbuđenja. Merak je naš izbor, dok zadovoljstvo može biti potaknuto od drugih. On ima boju, miris, ukus, dodir, sliku, smisao... Merak traje duže, dok je zadovoljstvo vremenski ograničeno.U svakom pogledu, suvereno dominira u odnosu na puko zadovoljstvo jer za merak treba imati pozitivnu energiju i emocije. Takođe, postoji i mišljenje po kojem je merak metafora sreće. Treba znati da sreća, kao najveća tema filozofije, takođe, traje kratko. Ona je okolnost ili, što bi se reklo, sudbina. I, još nešto: ponekad sreća nije dobra za zdravlje, dok merak uvek leči sve bolesti. Njime izbegavamo zamku usamljenosti.
Dok su u meraku, ljudi su u sadašnjosti, bez senke prošlog i budućeg vremena, njihov mozak je fokusiran na prijatne senzacije, sva čula su im u harmoniji, pružajući zadovoljstvo, mir, opuštanje. Merak nas čini emotivno i duhovno plemenitijim; to je antistres terapija i lek za dušu. Da bi neko znao njegovu suštinu i smisao, mora dosta toga da prođe u životu. Što bi se reklo: Ko je probao i doživeo, zna, ili: merak je merak i nema drugog objašnjenja i značenja sem toga. Ponekad, merak može biti najintimnija molitva, kojoj prinosimo svoje snove i pritajene želje, ili zahvalnost i blagorodni osmeh životu, vršidbi, berićetnoj godini, bogatoj božićnoj ili bajramskoj sofri; to je akšamluk u smiraj dana, dernek naveče i dert u kasne sate. Covek u osećanju uzvišenog trenutka, nadilazi bogove, ili što kaže jedna naša novokomponovana pesma: Đavolu bih dao dušu za merak.
Kao što roštilj, voće i povrće, izleti i kafana ne mirišu više kao nekad, tako ni merak više nije ono što je bio. Novi uslovi, novi sadržaji i tempo diktiraju nove želje i zadovoljstva. Redefinisana priroda meraka pokazuje njegovu kulturnu meditativnu izdržljivost i čudnovatu mimikriju. Dok ih svakog trena merak mami i priziva, samoživi i razmaženi ljudi slabo primećuju ono što im je zaista važno, što ih relaksira i raduje, a pitanja mnogo: ko sam, gde sam, šta ja to radim i dokle tako? Živeći u svojim zabludama, ljudi misle da su im mogućnosti mnogo manje od želja i da ništa ne mogu izmeniti. Susreću se sa hiljadama različitih situacija, informacija i socijalnih interakcija: semafori, reklame, taksisti, prodavci kokica, prosjaci, šetači pasa, ambulantna i policijska kola, ulični svirači, rasprodaje... Sve je na tacni; grad je pun svega, a čovek – prazan. Očigledno da sreća i tehnologija, bez koje se, nažalost, ne može, nisu komplementarni. Živi se burno, nesigurno, uzvišeno, komično, veselo, napeto, sve između želja i mogućnosti, talenta i šanse. U takvim uslovima, ljudi malo vremena provode radeći ono u čemu uživaju jer evolucija je spora rabota, a našem mozgu treba dosta vremena da se svemu tome prilagodi, dok je život stalno tu, sa nama. Čeka da ga živimo, čeka da mu odgovorimo šta želimo. Ako čovek ne uživa u svakom trenutku, kakav on to život živi? Ako nije srećan u onome što radi, kakav je to posao koji obavlja? Pa ipak, paradoksalna je činjenica da ovaj naš, balkanski, inatni, i svaki pojedinačni merak, ulepšava život a razara ovakvu stvarnost!
Merak izlazi iz nas samih, pa zato nije iznenadna radost, ni prvo uživanje u nečemu. To je način i slast života, memorisano i ponovljeno zadovoljstvo, između stvarnog i mogućeg, u kojem se emotivno vezujemo za određeni ritual, običaj, postupak. I, kao što sam napomenuo, i sam ritual može biti nekome merak. U svom romanu Besudna zemlja, Milovan Đilas brilijantno opisuje ritual meraka jedne svoje zemljakinje iz Berana: Baba Marta je imala dve strasti: duvan i kafa. Kao da nije ni živjela do od toga i od malo zeleni. S neobičnom vještinom i lakoćom, u mraku kao i na svjetlosti, savijala je cigaretu na koljenu. Kafu je uvijek pila gorku, držeći pola lokumčića šećera na jeziku. Duvan je uvijek pušila dobar, po mogućnosti skadarski – žut i veoma tanko rezan. Oboje je ona uživala na spor, sladokusački način. Ona se u to slađenje unosila duševno, s dubokim umutrašnjim mirom i tihom srećom.
Za merak nije potrebno društvo (postoji izreka: sebi za merak), muzika, piće, veselje, već samo malo autentične radosti u kojoj će duša uživati. Mnogi ljudi gube male radosti, nadajući se velikoj sreći, rekla bi Perl Bak. Često se kaže: Ko nije rođen za merak, odnosno ko nema dušu za njega, teško će se naučiti, navići na takav vid uživanja: nema meraka dok se svoja pesma ne doživi, otpije ili odboluje; merak je kad duša uživa za tri života; merak je zadovoljstvo veće od života; kad se oseti miris duše, to je merak; merakom se hrane snovi; merak je nešto posebno u životu, što ti je milije da uradiš nego da se leba najedeš; ovaj čovek je merak svezo, nit govori nit romori; sve je dobro dok ti pamet merak vodi; da nije meraka, život bi bio kao jelo bez začina; ako nemaš merak na jedenje, ne se pipaj oko ćevapi; ko ne zna šta znači kad duša boluje i odboluje, ne može se radovati meraku; jedino u meraku sklapam mir sa sobom i sa svojim životom; gde je merak, tu ne stanuje zlo i mržnja; ahh, merak, teška muko; merak ima veliku sreću što je merak... Meraku se ne prigovara, još manje zamera.
Izučavajući ovaj fenomen, došao sam do zaključka da su kod nas najpoznatiji: senzualni, hedonistički, kafanski, intelektualni, duhovni, boemski, gastronomski, poetski, filozofski, muzički, umetnički, nacionalni, romski, ali i uobraženi merak. Neretko, merak može biti fikcija ili iluzija. Ne postoje dva identična meraka jer je svaka individualna percepcija posebna i različita. Svako od nas ima svoj intimno iskren merak, svoj trenutak radosti, svoje uživanje (kod nas i mahale i avlije imaju svoj mentalitet, svoj karakter i svoje merake). Iznenađujuće je do koje mere dve osobe mogu da se razlikuju u doživljaju jedne te iste situacije i okolnosti: što je za jedne merak, drugima je potpuno strano, ili čak odbojno. Dakle, merak je subjektivno osećanje i radost za sebe; to je veština koju treba uočiti, učiti i usavršavati. Svako pravi merak po meri ličnog ukusa i shvatanja i prema moći svoje imaginacije. Za retke pojedince može se reći da je njihov merak jednak njihovom životu u celosti: Moja draga, moja mila, na vratima bila! / Od meraka i sevdaha, dućan otvorila. / Po dućanu, po dućanu, biser rasturila. / Da ga kupe, da ga kupe, sandžački bećari.
Da bi neko meračio, treba da zna kako se igra i da bude slobodan. Onaj ko ne ume da se igra, ko je na igru zaboravio ili to nikada nije činio, u nesporazumu je sa samim sobom i sa svetom. Ako kroz igru sami sebi ne stvorimo smisao, ko će nam ga stvoriti? Uostalom, svako ko se igra nalazi neki smisao u tome i u igri uživa. Zato je merak igra u kojoj se srce potpuno otvara, a duša uživa; to je stanje kad oči ovlaže, kad se ruke podignu, kad se u zadimljenoj kafani čaše razbiju, nekako same od sebe, a pevač ili svirač, „’bem li mu ćemane“, dobro se opari; kad se kosa podigne na glavi. Takvi su srećni jer znaju da ne treba gubiti nijedan trenutak svoga života, u ma kakvim uslovima i mogućnostima živeli. Antun Hangi u svom delu Život i običaji muslimana u BiH, (Sarajevo, 1906) kaže: Merak je nešto posebno, što osim naših muslimana, valjda ni jedan narod na svijetu ne poznaje. Merak je kad se uzneseš u neko bezbrižno carstvo, ne znajući za čas ni da dišeš, ni da kahvu popiješ, ili grizeš cigar duvana.
Evropljani, „stisnuti u svom svetu“, kad dođu sa predrasudama o nama i upoznaju duh našeg prostora, način i slast života, iznenađeni, nađu se u čudu i onda uglas kažu: „Nigde nema takve zabave i luđeg provoda.“ „Otuđeni“ stranac, u ambijentu našeg derneka, shvata šta je autentičnost, strast i afirmacija emocije, izgubljeni smisao života, duhovna sloboda, toliko potrebna a nedostupna u njihovoj do savršenstva uređenoj ali sterilnoj domovini. Autentičnost „divljeg“ Balkana, u kome se red i poredak lako ruše, ukoliko uopšte i postoje, gde sloboda nije sputana mnogobrojnim pravilima koje zapad tako surovo nameće, predstavlja neodoljiv zov otuđenim stanovnicima Evrope. Posebno ih iznenadi činjenica što su narodi na Balkanu, uprkos poznatim sukobima, manje-više, naklonjeni jedni drugima.
Od davnina, najumniji ljudi na planeti pokušavaju da definišu smisao života. Dostići ga nije ni lako ni jednostavno. Mnogi su se davno izgubili u potrazi za smislom života, drugi ga i danas traže, a merak im se sam nudi. Uprkos svim našim vekovnim nevoljama, potraga za smislom u životu na Balkanu je prestala onog momenta kada su ljudi shvatili suštinu meraka, zbog čega su traganje za smislom u životu zamenili traganjem za smislom meraka. Ovu sraslost sa duhovnim kodom Balkana najbolje objašnjavaju naši ljudi kad kažu da je merak ono što traže, što vole i žele, što ih čini ispunjenim. Ne kaže badava Jovan Dučić: Život ima onaj smisao koji mu mi damo. Meša Selimović piše: Svaki je čovek na gubitku ako u životu ne nađe ljubav. Ja bih malo ovu Mešinu misao prilagodio temi tako što bih rekao da je svako na gubitku ako u životu ne pronađe za sebe merak. Jer, ljubav dođe i prođe, u njoj se dešavaju lomovi, razočaranja, dočim je u meraku sve merak. Dostojevski je govorio da će „lepota spasti svet“, a ja bih dodao kako će merak spasti čoveka od pomahnitale brzine življenja. Nije slučajno Balkan meka meraka: na zapadu vam ne dozvoljavaju ni da se čestito naspavate i kako u takvim uslovima razmišljati o nekakvom, tamo, meraku? Zato je kod nas prijemčiva izreka: Mogu raditi svuda, ali živeti samo na Balkanu!
Svako, u nekom trenutku, doživi merak. Samo, razlika je u tome što neki znaju da uživaju u sitnim zadovoljstvima, dok drugi na to gledaju bez emocija. Merak se može smenjivati tokom dana, godinama, celog života, ustupajući mesto jedan drugom, ali svaki ostaje poseban i originalan. Njegov smisao ne treba otkrivati, već ga čuvati, negovati, afirmisati i u njemu uživati. Istina je da su neki rituali zajednička strast većine, kao što svako od nas ima ritualne navike koje su posebne i specifične: prva jutarnja kafa i cigareta ili, što bi rekli: fildžan, džezva i neki agdali kolač; šolja čaja u dobrom društvu, slatkiši, putovanja, muzika – mnogima merak, drugima navika, trećima samo potreba. Za pojedinca je važniji miris ćevapa nego skupocen poklon, kao što je za Mikelanđela radost u melanholiji. Neko merači sedeći na suncu, srećan što ono pripada baš njemu. Balkanska kafana uvek je bila neka vrsta meraka ili hrama, ponekad zamena za njega. Teško je zamisliti naše veselje bez starih, izvornih narodnih pesama; žurke, rođendani i raznorazne fešte ne mogu se završiti bez pesama Tome Zdravkovića, Harisa Džinovića, Ksenija Cicvarić, Safeta Isovića... Vredne, tradicionalne pesme od zaborava čuvaju pevači i kafane, ali i pravi ljubitelji dernek-meraka, sevdaha, potisnutog derta i karasevdaha. Zbog toga je merak orijentalna nirvana na balkanski način – čudno stanje naše tihe euforije, pomešano sa stanjem zen mirnoće, melanholije i prikrivene euforije: Ko da igra? Ko da peva? Ko da žedni? / Ko da pije? Ko li brigu da razbije? / Umreja batko Đorđija, / Za edna časka rakija, / Nije umreja od bolest ludo, / Tuk je umreja od ludost. / On je videja ubavi momi, / On saka da su negovi... / Sve što videa, batko Đorđija, / Se saka da e negovo.
Meraklije imaju pozitivan stav prema sebi, drugima i životu uopšte. Oni na pravi način nose život, svakodnevne probleme i teškoće. Intimno, znaju, čuvaju i poštuju svoj merak. Kod pića, jela i još mnogo čega drugog, merakliju je lako uočiti: on jede lagano, uživa, merači. Dakle, oni imaju pozu, stil, dostojanstvo u svemu što rade. Neko je nekada rekao: Kada bismo plakali za svim onim što se oko nas dešava, ceo život bi nam prošao u plaču. Zato iz mnoštva treba birati ono najlepše i uživati u tom izboru; od svakog dana napraviti praznik, začiniti ga malom dozom luksuza, podeliti radost sa drugima, spojiti nezamislive stvari, praviti nemoguće kombinacije, biti kreativan i ispunjen... Treba poklanjati, davati, pružati, usrećiti, a ne samo uzimati i dobijati. Ne postoji loš trenutak za dobar merak, on nam je svakodnevno dostupan. Svesnost je najmoćniji deo svakog bića, ali i veza između telesnog, mentalnog i emotivnog stanja. Hipokrat kaže: Velika je greška razdvajati telo od duše. U tom kontekstu, merak je sjajna veza između percepcije i emocije.
Kao najsuptilnije i duboko emocionalno stanje, satkano od iskustva, blisko svrsi života, merak ima samo jednu manu: najbolje „uspeva“ na Balkanu i tu ljudima pruža najslađe uživanje. I zbog toga, najgore što može da se desi jednom čoveku koji živi na ovim prostorima, jeste da ga osude na život bez meraka. Merak je ushit, neviđena radost, zanos, sposobnost percepcije, prepoznavanje lepote; povlašćeni trenutak sreće, naša mera i harmonija; uzvišeno stanje zadovoljstva i dobrote; afirmacija života. Svaki merak ima sopstveni život. Ne moramo nešto da posedujemo da bismo bili zadovoljni, dovoljno je da umemo da gledamo, vidimo i uživamo u tom estetskom izletu. Merak je lično savršeno iskustvo, koje se vremenom umnožava, raste, traje, preliva i pretvara u doživljeno. On je igra duha jer pripada izvanljudskom svetu, svetu koji čovek naslućuje i čije čari nikada neće potpuno osetiti. Merak je najdemokratskija pojava na svetu jer je svuda, i među najsiromašnijima, bogatima, u svim klasama i kastama. Treba prepoznati, prisvojiti i uneti merak u svoj život i, još bolje, u svoj dom. Merak je i porodični ritual ali i razgovor o ljubavi dvoje ljudi. Što je čovek stariji, više je sklon meraku i uživanju. Mladi su preokupirani igrom, sredovečni karijerom, a stariji hedonizmom. A strac Tadej na to kaže: Kakve su ti misli, takav ti je život.
Iz savremenog sveta izgnana je intima, romantika, privatnost, mašta, fantazija, igra, intuicija. Ego i um su zavladali našim životima. Previše planiramo, sudimo, mislimo, kalkulišemo. Jedni teže budućnosti koja je zamagljena i nepoznata, drugi misle o prošlosti koja je nejasna i neprozirna. Bilo bi katastrofa ako bi takvo stanje vladalo u prirodi. Da li se treba roditi više puta, šta treba naučiti i upamtiti, a šta zaboraviti da bi naš život imao smisao, lepotu, sadržaj? Živimo svoj jedini život koji imamo i zar nije logično da u njemu nalazimo razlog za sreću i uživanje, ma kako oni izgledali nevažni? Ko god da ste, čime god da se bavite, kakvi god da su vam životni ciljevi, najvažnije je da uvek nađete vremena za merak. Na to se svodi i jutarnja kafa i radno mesto i dnevni raspored aktivnosti, profesionalni i porodični život. Cilj života, kojem se merak ironično podsmeva i ruga, nije da se čovek ubije od posla, već da dopustimo sebi da komotno, otmeno i raskošno živimo. Ko otkrije dublje značenje meraka, potpunije će voleti sebe i druge. Uveren da nam ništa više ne prija od meraka, jedna lična sugestija: želite li usrećiti sebe – prestanite da tražite sreću. Umesto nje, birajte merak.
Danas je nivo zadovoljstva vlastitim životom mnogo manje povezan sa srećnim događajima koji ga čine. Umesto što čekamo da nam neki značajno radostan događaj pozitivno promeni život, potražimo lepotu dobre stvari u onome što već imamo tako što ćemo svakodnevno raditi na nečemu što će nas ispunjavati i relaksirati. Kao što sam napomenuo, ključ za merak poseduju svi ljudi. Oni ne moraju biti mađioničari da bi otvorili vrata vlastitog zadovoljstva. Dovoljno je samo da merak primetimo u običnim sitnicama. Dakle, naši životi mogu da izgledaju drugačije ako postoji iskreno predavanje delovanju meraka.
Znajući da jedino izmišljen svet poseduje neki smisao, merak, kao suština ljudskog postojanja, ne može promeniti svet, niti je to njegov zadatak, ali ga može oplemeniti osmišljavajući čovekovo postojanje u kome je ljubav, kako prema sebi tako i prema drugima, najveća vrednost. Život je tren i treba ga u svakom momentu ispuniti merakom jer on pomera granice uživanja, uspostavlja nova pravila igre, provocira srce i dušu. Ko ne nađe lepotu života u sreći meraka, taj brzo ostari, dočim, oni koji u svojoj svakodnevici nađu najkraći put do njega, mogu se smatrati ostvarenim i srećnim, a svoj život smislenijim i ispunjenim, živeći ga dva puta.
Merak, koji bih nazvao nad-ja, omogućava čoveku da veruje u svoju budućnost, što je oblik večne mladosti, ali ga, takođe, poziva da svakodnevno radi na suštini i smislu svog zadovoljstva. Slaveći merak, mi slavimo sebe, zato naučite da uživate. To je najlakši, najkraći i najbrži način da se pobegne od svakog besmisla.
Svako od nas traga za tajnom života, a tajna života je u meraku.
*Predlažem balkanskim zemljama i njihovim institucijama kulture da ustanove Dan meraka. Bila bi to prilika da kroz merak reafirmišemo smisao života, njegovu suštinu, važnost, vitalnost i istinsko uživanje.

Аутор: Рамиз Хаџибеговић

PODELITE OVAJ TEKST NA: