детаљ слике: felsefatasi.org

МЕРАК, одговор животу и његовој потрази за смислом

Док је студирао мој син Дамир, сваке године боравио је по неколико месеци у Америци. Повремено, размишљао сам о могућности да тамо, по завршетку школовања, настави да живи. Након његовог последњег боравка у Вашингтону, радознао, упитао сам да ли би могао живети у Америци. На моје изненађење одговорио је: Тата, живот је исувише кратак, а ја немам намеру да свој мерак, који имам овде у Београду, мењам за мало тешко стеченог богатства.
Као културни и друштвени феномен, иманентан човеку од искона, као магија тајанствености несводива на рационално објашњење, мерак кореспондира са позитивним емоцијама које суштински детерминишу човекову егзистенцију и његов животни смисао. У актуелним лексиконима и речницима страних речи и израза, мерак се, у свом изворном значењу, са турског преводи као уживање, жеља, страст, занос, жудња. Ако се преведе са арапског (мараqи), онда је то финоћа, префињеност, суптилност, деликатност, мекост, благост, али и хипохондрија, воља за нечим, наслада, угодно расположење.
Реч мерак није лако превести на неки од светских језика. Кад се помене, светски језици остају без текста, јер је непреводив. Енглеска реч која би била адекватна преводу не постоји, не може да пренесе емоционалну нити животна искуства које поседује реч мерак. Ако се у томе и покуша, извесно је да превод не може сасвим одговарати његовом изворном смислу јер је то комплексан појам, са пуно нијанси које у себи носе читав низ емоција. У тој мисији језик је још увек поуздан инструмент наших мисли и наших емоција, а симулација мерака, који није материјална добит ни корист, важна је да би се боље разумео наш менталитет, наша природа и повод нашег уживања. Као ендемски феномен, значајан за наше обичаје и духовно наслеђе, мерак има посебно значење и изузетну вредност. Он се лако пише, дуго памти и има своју лепоту у самој семантици. Када се изговара, то се ради полако, са пуно страсти, поштовања и уважавања, да би се саговорнику ставило до знања о каквој се вредности и квалитету ради. При помену мерака, организам рефлексно шаље мозгу информацију препуну емоција које са том речју долазе.
На Балкану се користе и изрази ћеиф или ћеф (тур. кеyиф, арапски кеyф – уживање), и гушт, који имају најближа значења мераку. Чак би се могло рећи да, понекад, имају исто значење.
Поетика тог феномена, чудесног релаксирајућег карактера, заснована је на хедонистичком принципу живота, због чега се доста разликује од европског схватања уживања. Он пристаје и приличи сензибилитету човека који живи опуштено, лагодно, спонтано, који своје обавезе решава без нервозе и исхитрених реакција. Или, како се у нашем свакодневном жаргону каже: с мераком према мераку. Преко овог стања духа ми, осим ресетовања своје енергије, регулишемо своје емоције тако што склањамо све оно што је „вишак“, што нас гуши и оптерећује, истовремено пунећи организам синергијом која нам је потребна, која нам прија, и која до врха подиже наше расположење, те тако доводимо себе у склад са природним поретком ствари. Мерак је нешто ситно, топло, души драго и мило, релаксирајуће и исцељујуће, ситница која зна одморити, утешити, мотивисати, усрећити. Док мераче људи не примећују друга дешавања око себе, не размишљају о сврси или користи коју из мерака могу извући; они су у потпуном контакту са собом. Стара пословица каже да није богат онај ко много има, већ онај коме мало треба. Дакле, мерак није ништа друго до хармонија са самим собом; смисао и радост сама по себи.
Мерак је архетипског порекла, нераздвојно срастао са суштином људског бића. Има посебну матрицу, специфичну причу, али и опште и посебно значење. У општем смислу, мерак је код нас одомаћен појам, уобичајен у скоро свакодневној комуникацији, за многе поступке који чак и не морају имати директне везе са тим феноменом, док посебно значење има у свим манифестацијама појединачног мерачења. Поштујући и упражњавајући мерак као ритуал, човек мења свој живот, подиже ниво свакодневног расположења до границе која му даје за право да буде креативан, забаван, раскошан, па и здрав. То није циљ сам по себи већ и лични капитал, кроз који се промовише сопствена тајна успеха.
Искуство мерака је најчешће неисказиво јер не постоји емоција у којој се креативност и оригиналност испољавају у толикој мери као у мераку. У својој сложеној пуноћи, ма како га описивали и дефинисали, измиче речима. Као такав, он је вештина и умеће, али и инспирација за поезију, музику, сликарство, литературу, за филозофију и психологију, које изучавају разне видове среће и људског задовољства. Мерак је мера догађаја и доживљаја. Он нас узнесе, повремено носи, али увек доста вредног и лепог донесе. Најчешће, чини тренутак величанственим, диже адреналин, глорификује живот, прија свим чулима, магли погледе, зауставља реч у грлу, помера памет, пркоси данашњој суровости. То је лепота порока и медитативна стварност. Свако трага за тренуцима среће, чак и онај ко намерава да се обеси, говорио је Паскал.
У мераку се негује и одржава живот. Он не захтева ништа изван себе самог, али нам поручује: нема импровизације, буди свој, следи своје инстинкте.Такође, мерак никога не обавезује, али нас на лагодан начин суочава са најинтимнијим жељама. Зато је и харизматичан јер у њему једино потпуно уживамо. То је дубока, интензивна радост, најпозитивније узбуђење, најсуптилнија емоција; украс живота и културе. Мерак је повластица и посластица неке несвесне и одсутне стварности чији смисао не досежемо, осим оних који у њему уживају. Управо зато, сваки покушај смисленог дефинисања мерака, као етнолошког, антрополошког, социолошког па и психолошког појма, немогућ је, таман толико колико је тешко пронаћи његову логичну везу са простором и амбијентом на коме егзистира. Где наћи логичност када мерак оверава душу из које се чује глас радости? Што би се рекло: Мерак је мерак, и шта ту више има да се објашњава и прича!
Мерак није ништа друго до сам живот, а то што нам изгледа тако или нам се чини да је нешто посебно и да треба трагати за њим, то је особина наше природе. Мерак је склоност животу без обавеза, а опет испуњен маштом. Он није одложено уживање, већ тренутна радост која нам свакодневно поручује: не живи у прошлости, не сањај о будућности, буди ту и сад. Учи нас како треба живети, односно, како треба поштовати себе па онда и друге и све што нас окружује. Он је мера нашег укуса и избора – хоће ми се, драго ми је; стил и начин живота, стање духа, афирмација живота. Мерак има ванвременски смисао и значај, а понекад је најближи драмским емоцијама. Почесто је изван свих традиција, обичаја, протокола, принципа, веровања (Грчки филозоф Диоген, који је заступао идеју природности, самодовољности, вежбања, живео је у бурету и презирао друштвене конвенције и богатство. Кад га је Александар Велики упитао шта жели, он је одговорио:Склони ми се са сунца). Он се не може уступити ни препустити другоме. Треба га увек и изнова откривати, неговати и чувати; не упада у животе кад хоће и како хоће, већ само уз сагласност наше воље, жеље и инспирације: Шта је живот: пар корака, / мало туге и мерака, еј [...] Ја не могу без јарана, / вина, жена и кафана, хеј...
Савремени човек живи у компликованим, драматичним, романтичним и комичним условима, у времену брзих промена, стресних ситуација, бројних изазова и бескрајних могућности, затворен у себе, несигуран, незадовољан, неспокојан, када је непожељно и непристојно показивати емоције. Покорени временом, које нам убрзава живот и ремети ритам свакодневице, не размишљамо о томе да човек може имати све сем времена за себе. Као да је озбиљност постала врхунски критеријум живљења и комуникације међу људима. „У трци са временом човек нема могућности да се препусти дубљим осећањима, а поготову да их испољава.“ Многи живе у прошлом, млађи у будућем, а мањи број у садашњем времену. И у таквим условима, мерак може приуштити човеку зачуђујући укус у сасвим једноставним ритуалима, рецимо, док конзумира колаче, пије кафу, пуши цигарету... Зато свако узвишено осећање радости, које није уобичајено и свакодневно, заслужује да му се посвети пажња и укаже на значај. Уосталом, и Андрић каже: Чудно је то како је мало потребно да будемо срећни, и још је чудније како нам баш то мало недостаје.
Сваки тренутак и свака одлука чине наш живот. Од тога шта ћемо јести, пити, како се организовати, с ким ћемо се дружити, шта ћемо читати или гледати на телевизији. Све то чини живот и оно што смо ми, једнако као што бирамо све оно што у нама изазива радост и узбуђење. Пита Фата Халил механџију: / ’Је л’ мој Мехо ноћас овде био?’ / Јесте, богме, Мехагинце млада, / од акшама до бијела дана. / До поноћи што је рахат био, / пред сабах је сахат поломио. / Поломи ми чаше и сахане, / а пред зору оде низ махале. / Још је рекô, ко за њега пита, / нек узалуд за њиме не скита. / Он ће доћи кад га мерак прође..
Живот, сведен на трен између обавеза и потреба, чини да тренутак постане наша судбина. Разлика између мерака и неког другог задовољства очигледна је и зато је свако поређење неумесно и неприлично изражавање непоштовања према мераку. Сваком мераку, који је рационалан и прагматичан контакт са реалношћу и са самим собом, претходи доза узбуђења. Мерак је наш избор, док задовољство може бити потакнуто од других. Он има боју, мирис, укус, додир, слику, смисао... Мерак траје дуже, док је задовољство временски ограничено.У сваком погледу, суверено доминира у односу на пуко задовољство јер за мерак треба имати позитивну енергију и емоције. Такође, постоји и мишљење по којем је мерак метафора среће. Треба знати да срећа, као највећа тема филозофије, такође, траје кратко. Она је околност или, што би се рекло, судбина. И, још нешто: понекад срећа није добра за здравље, док мерак увек лечи све болести. Њиме избегавамо замку усамљености.
Док су у мераку, људи су у садашњости, без сенке прошлог и будућег времена, њихов мозак је фокусиран на пријатне сензације, сва чула су им у хармонији, пружајући задовољство, мир, опуштање. Мерак нас чини емотивно и духовно племенитијим; то је антистрес терапија и лек за душу. Да би неко знао његову суштину и смисао, мора доста тога да прође у животу. Што би се рекло: Ко је пробао и доживео, зна, или: мерак је мерак и нема другог објашњења и значења сем тога. Понекад, мерак може бити најинтимнија молитва, којој приносимо своје снове и притајене жеље, или захвалност и благородни осмех животу, вршидби, берићетној години, богатој божићној или бајрамској софри; то је акшамлук у смирај дана, дернек навече и дерт у касне сате. Цовек у осећању узвишеног тренутка, надилази богове, или што каже једна наша новокомпонована песма: Ђаволу бих дао душу за мерак.
Као што роштиљ, воће и поврће, излети и кафана не миришу више као некад, тако ни мерак више није оно што је био. Нови услови, нови садржаји и темпо диктирају нове жеље и задовољства. Редефинисана природа мерака показује његову културну медитативну издржљивост и чудновату мимикрију. Док их сваког трена мерак мами и призива, саможиви и размажени људи слабо примећују оно што им је заиста важно, што их релаксира и радује, а питања много: ко сам, где сам, шта ја то радим и докле тако? Живећи у својим заблудама, људи мисле да су им могућности много мање од жеља и да ништа не могу изменити. Сусрећу се са хиљадама различитих ситуација, информација и социјалних интеракција: семафори, рекламе, таксисти, продавци кокица, просјаци, шетачи паса, амбулантна и полицијска кола, улични свирачи, распродаје... Све је на тацни; град је пун свега, а човек – празан. Очигледно да срећа и технологија, без које се, нажалост, не може, нису комплементарни. Живи се бурно, несигурно, узвишено, комично, весело, напето, све између жеља и могућности, талента и шансе. У таквим условима, људи мало времена проводе радећи оно у чему уживају јер еволуција је спора работа, а нашем мозгу треба доста времена да се свему томе прилагоди, док је живот стално ту, са нама. Чека да га живимо, чека да му одговоримо шта желимо. Ако човек не ужива у сваком тренутку, какав он то живот живи? Ако није срећан у ономе што ради, какав је то посао који обавља? Па ипак, парадоксална је чињеница да овај наш, балкански, инатни, и сваки појединачни мерак, улепшава живот а разара овакву стварност!
Мерак излази из нас самих, па зато није изненадна радост, ни прво уживање у нечему. То је начин и сласт живота, меморисано и поновљено задовољство, између стварног и могућег, у којем се емотивно везујемо за одређени ритуал, обичај, поступак. И, као што сам напоменуо, и сам ритуал може бити некоме мерак. У свом роману Бесудна земља, Милован Ђилас брилијантно описује ритуал мерака једне своје земљакиње из Берана: Баба Марта је имала две страсти: дуван и кафа. Као да није ни живјела до од тога и од мало зелени. С необичном вјештином и лакоћом, у мраку као и на свјетлости, савијала је цигарету на кољену. Кафу је увијек пила горку, држећи пола локумчића шећера на језику. Дуван је увијек пушила добар, по могућности скадарски – жут и веома танко резан. Обоје је она уживала на спор, сладокусачки начин. Она се у то слађење уносила душевно, с дубоким умутрашњим миром и тихом срећом.
За мерак није потребно друштво (постоји изрека: себи за мерак), музика, пиће, весеље, већ само мало аутентичне радости у којој ће душа уживати. Многи људи губе мале радости, надајући се великој срећи, рекла би Перл Бак. Често се каже: Ко није рођен за мерак, односно ко нема душу за њега, тешко ће се научити, навићи на такав вид уживања: нема мерака док се своја песма не доживи, отпије или одболује; мерак је кад душа ужива за три живота; мерак је задовољство веће од живота; кад се осети мирис душе, то је мерак; мераком се хране снови; мерак је нешто посебно у животу, што ти је милије да урадиш него да се леба наједеш; овај човек је мерак свезо, нит говори нит ромори; све је добро док ти памет мерак води; да није мерака, живот би био као јело без зачина; ако немаш мерак на једење, не се пипај око ћевапи; ко не зна шта значи кад душа болује и одболује, не може се радовати мераку; једино у мераку склапам мир са собом и са својим животом; где је мерак, ту не станује зло и мржња; ахх, мерак, тешка муко; мерак има велику срећу што је мерак... Мераку се не приговара, још мање замера.
Изучавајући овај феномен, дошао сам до закључка да су код нас најпознатији: сензуални, хедонистички, кафански, интелектуални, духовни, боемски, гастрономски, поетски, филозофски, музички, уметнички, национални, ромски, али и уображени мерак. Неретко, мерак може бити фикција или илузија. Не постоје два идентична мерака јер је свака индивидуална перцепција посебна и различита. Свако од нас има свој интимно искрен мерак, свој тренутак радости, своје уживање (код нас и махале и авлије имају свој менталитет, свој карактер и своје мераке). Изненађујуће је до које мере две особе могу да се разликују у доживљају једне те исте ситуације и околности: што је за једне мерак, другима је потпуно страно, или чак одбојно. Дакле, мерак је субјективно осећање и радост за себе; то је вештина коју треба уочити, учити и усавршавати. Свако прави мерак по мери личног укуса и схватања и према моћи своје имагинације. За ретке појединце може се рећи да је њихов мерак једнак њиховом животу у целости: Моја драга, моја мила, на вратима била! / Од мерака и севдаха, дућан отворила. / По дућану, по дућану, бисер растурила. / Да га купе, да га купе, санџачки бећари.
Да би неко мерачио, треба да зна како се игра и да буде слободан. Онај ко не уме да се игра, ко је на игру заборавио или то никада није чинио, у неспоразуму је са самим собом и са светом. Ако кроз игру сами себи не створимо смисао, ко ће нам га створити? Уосталом, свако ко се игра налази неки смисао у томе и у игри ужива. Зато је мерак игра у којој се срце потпуно отвара, а душа ужива; то је стање кад очи овлаже, кад се руке подигну, кад се у задимљеној кафани чаше разбију, некако саме од себе, а певач или свирач, „’бем ли му ћемане“, добро се опари; кад се коса подигне на глави. Такви су срећни јер знају да не треба губити ниједан тренутак свога живота, у ма каквим условима и могућностима живели. Антун Ханги у свом делу Живот и обичаји муслимана у БиХ, (Сарајево, 1906) каже: Мерак је нешто посебно, што осим наших муслимана, ваљда ни један народ на свијету не познаје. Мерак је кад се узнесеш у неко безбрижно царство, не знајући за час ни да дишеш, ни да кахву попијеш, или гризеш цигар дувана.
Европљани, „стиснути у свом свету“, кад дођу са предрасудама о нама и упознају дух нашег простора, начин и сласт живота, изненађени, нађу се у чуду и онда углас кажу: „Нигде нема такве забаве и луђег провода.“ „Отуђени“ странац, у амбијенту нашег дернека, схвата шта је аутентичност, страст и афирмација емоције, изгубљени смисао живота, духовна слобода, толико потребна а недоступна у њиховој до савршенства уређеној али стерилној домовини. Аутентичност „дивљег“ Балкана, у коме се ред и поредак лако руше, уколико уопште и постоје, где слобода није спутана многобројним правилима које запад тако сурово намеће, представља неодољив зов отуђеним становницима Европе. Посебно их изненади чињеница што су народи на Балкану, упркос познатим сукобима, мање-више, наклоњени једни другима.
Од давнина, најумнији људи на планети покушавају да дефинишу смисао живота. Достићи га није ни лако ни једноставно. Многи су се давно изгубили у потрази за смислом живота, други га и данас траже, а мерак им се сам нуди. Упркос свим нашим вековним невољама, потрага за смислом у животу на Балкану је престала оног момента када су људи схватили суштину мерака, због чега су трагање за смислом у животу заменили трагањем за смислом мерака. Ову сраслост са духовним кодом Балкана најбоље објашњавају наши људи кад кажу да је мерак оно што траже, што воле и желе, што их чини испуњеним. Не каже бадава Јован Дучић: Живот има онај смисао који му ми дамо. Меша Селимовић пише: Сваки је човек на губитку ако у животу не нађе љубав. Ја бих мало ову Мешину мисао прилагодио теми тако што бих рекао да је свако на губитку ако у животу не пронађе за себе мерак. Јер, љубав дође и прође, у њој се дешавају ломови, разочарања, дочим је у мераку све мерак. Достојевски је говорио да ће „лепота спасти свет“, а ја бих додао како ће мерак спасти човека од помахнитале брзине живљења. Није случајно Балкан мека мерака: на западу вам не дозвољавају ни да се честито наспавате и како у таквим условима размишљати о некаквом, тамо, мераку? Зато је код нас пријемчива изрека: Могу радити свуда, али живети само на Балкану!
Свако, у неком тренутку, доживи мерак. Само, разлика је у томе што неки знају да уживају у ситним задовољствима, док други на то гледају без емоција. Мерак се може смењивати током дана, годинама, целог живота, уступајући место један другом, али сваки остаје посебан и оригиналан. Његов смисао не треба откривати, већ га чувати, неговати, афирмисати и у њему уживати. Истина је да су неки ритуали заједничка страст већине, као што свако од нас има ритуалне навике које су посебне и специфичне: прва јутарња кафа и цигарета или, што би рекли: филџан, џезва и неки агдали колач; шоља чаја у добром друштву, слаткиши, путовања, музика – многима мерак, другима навика, трећима само потреба. За појединца је важнији мирис ћевапа него скупоцен поклон, као што је за Микеланђела радост у меланхолији. Неко мерачи седећи на сунцу, срећан што оно припада баш њему. Балканска кафана увек је била нека врста мерака или храма, понекад замена за њега. Тешко је замислити наше весеље без старих, изворних народних песама; журке, рођендани и разноразне феште не могу се завршити без песама Томе Здравковића, Хариса Џиновића, Ксенија Цицварић, Сафета Исовића... Вредне, традиционалне песме од заборава чувају певачи и кафане, али и прави љубитељи дернек-мерака, севдаха, потиснутог дерта и карасевдаха. Због тога је мерак оријентална нирвана на балкански начин – чудно стање наше тихе еуфорије, помешано са стањем зен мирноће, меланхолије и прикривене еуфорије: Ко да игра? Ко да пева? Ко да жедни? / Ко да пије? Ко ли бригу да разбије? / Умреја батко Ђорђија, / За една часка ракија, / Није умреја од болест лудо, / Тук је умреја од лудост. / Он је видеја убави моми, / Он сака да су негови... / Све што видеа, батко Ђорђија, / Се сака да е негово.
Мераклије имају позитиван став према себи, другима и животу уопште. Они на прави начин носе живот, свакодневне проблеме и тешкоће. Интимно, знају, чувају и поштују свој мерак. Код пића, јела и још много чега другог, мераклију је лако уочити: он једе лагано, ужива, мерачи. Дакле, они имају позу, стил, достојанство у свему што раде. Неко је некада рекао: Када бисмо плакали за свим оним што се око нас дешава, цео живот би нам прошао у плачу. Зато из мноштва треба бирати оно најлепше и уживати у том избору; од сваког дана направити празник, зачинити га малом дозом луксуза, поделити радост са другима, спојити незамисливе ствари, правити немогуће комбинације, бити креативан и испуњен... Треба поклањати, давати, пружати, усрећити, а не само узимати и добијати. Не постоји лош тренутак за добар мерак, он нам је свакодневно доступан. Свесност је најмоћнији део сваког бића, али и веза између телесног, менталног и емотивног стања. Хипократ каже: Велика је грешка раздвајати тело од душе. У том контексту, мерак је сјајна веза између перцепције и емоције.
Као најсуптилније и дубоко емоционално стање, саткано од искуства, блиско сврси живота, мерак има само једну ману: најбоље „успева“ на Балкану и ту људима пружа најслађе уживање. И због тога, најгоре што може да се деси једном човеку који живи на овим просторима, јесте да га осуде на живот без мерака. Мерак је усхит, невиђена радост, занос, способност перцепције, препознавање лепоте; повлашћени тренутак среће, наша мера и хармонија; узвишено стање задовољства и доброте; афирмација живота. Сваки мерак има сопствени живот. Не морамо нешто да поседујемо да бисмо били задовољни, довољно је да умемо да гледамо, видимо и уживамо у том естетском излету. Мерак је лично савршено искуство, које се временом умножава, расте, траје, прелива и претвара у доживљено. Он је игра духа јер припада изванљудском свету, свету који човек наслућује и чије чари никада неће потпуно осетити. Мерак је најдемократскија појава на свету јер је свуда, и међу најсиромашнијима, богатима, у свим класама и кастама. Треба препознати, присвојити и унети мерак у свој живот и, још боље, у свој дом. Мерак је и породични ритуал али и разговор о љубави двоје људи. Што је човек старији, више је склон мераку и уживању. Млади су преокупирани игром, средовечни каријером, а старији хедонизмом. А страц Тадеј на то каже: Какве су ти мисли, такав ти је живот.
Из савременог света изгнана је интима, романтика, приватност, машта, фантазија, игра, интуиција. Его и ум су завладали нашим животима. Превише планирамо, судимо, мислимо, калкулишемо. Једни теже будућности која је замагљена и непозната, други мисле о прошлости која је нејасна и непрозирна. Било би катастрофа ако би такво стање владало у природи. Да ли се треба родити више пута, шта треба научити и упамтити, а шта заборавити да би наш живот имао смисао, лепоту, садржај? Живимо свој једини живот који имамо и зар није логично да у њему налазимо разлог за срећу и уживање, ма како они изгледали неважни? Ко год да сте, чиме год да се бавите, какви год да су вам животни циљеви, најважније је да увек нађете времена за мерак. На то се своди и јутарња кафа и радно место и дневни распоред активности, професионални и породични живот. Циљ живота, којем се мерак иронично подсмева и руга, није да се човек убије од посла, већ да допустимо себи да комотно, отмено и раскошно живимо. Ко открије дубље значење мерака, потпуније ће волети себе и друге. Уверен да нам ништа више не прија од мерака, једна лична сугестија: желите ли усрећити себе – престаните да тражите срећу. Уместо ње, бирајте мерак.
Данас је ниво задовољства властитим животом много мање повезан са срећним догађајима који га чине. Уместо што чекамо да нам неки значајно радостан догађај позитивно промени живот, потражимо лепоту добре ствари у ономе што већ имамо тако што ћемо свакодневно радити на нечему што ће нас испуњавати и релаксирати. Као што сам напоменуо, кључ за мерак поседују сви људи. Они не морају бити мађионичари да би отворили врата властитог задовољства. Довољно је само да мерак приметимо у обичним ситницама. Дакле, наши животи могу да изгледају другачије ако постоји искрено предавање деловању мерака.
Знајући да једино измишљен свет поседује неки смисао, мерак, као суштина људског постојања, не може променити свет, нити је то његов задатак, али га може оплеменити осмишљавајући човеково постојање у коме је љубав, како према себи тако и према другима, највећа вредност. Живот је трен и треба га у сваком моменту испунити мераком јер он помера границе уживања, успоставља нова правила игре, провоцира срце и душу. Ко не нађе лепоту живота у срећи мерака, тај брзо остари, дочим, они који у својој свакодневици нађу најкраћи пут до њега, могу се сматрати оствареним и срећним, а свој живот смисленијим и испуњеним, живећи га два пута.
Мерак, који бих назвао над-ја, омогућава човеку да верује у своју будућност, што је облик вечне младости, али га, такође, позива да свакодневно ради на суштини и смислу свог задовољства. Славећи мерак, ми славимо себе, зато научите да уживате. То је најлакши, најкраћи и најбржи начин да се побегне од сваког бесмисла.
Свако од нас трага за тајном живота, а тајна живота је у мераку.
*Предлажем балканским земљама и њиховим институцијама културе да установе Дан мерака. Била би то прилика да кроз мерак реафирмишемо смисао живота, његову суштину, важност, виталност и истинско уживање.

Аутор: Рамиз Хаџибеговић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: