detalj slike: autor: Ramiz Hadžibegović, arhiva autora

DERT - strasni vrisak duše

     Na prostoru Balkana, kafana je oduvek bila prestižna institucija; nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje, plakanje, opijanje, za dert, za sastanke i rastanke, polemike i pridike. Kafanska istorija je duga, bogata, zanimljiva. Kafane su jedinstvene pozornice događaja i aktivnosti, ali i mesto zabave i neponovljivih uživanja. Čitav jedan život odvijao se u njima – pozorišni, muzički, filmski, politički, književni. Ona je, pored doma i posla, treći čovekov dom, rekao bi patetično pesnik Brana Petrović, a režiser Aleksandar Popović kaže: Kafane su raskršća u kojima se ljudi susreću, mimoilaze, sudaraju; tu se odvija sve – i tragično i komično.

     Živimo na prostoru prepunom emocija, raskošnog nasleđa i kulturnog bogatstva, šarolikosti i univerzalnih vrednosti, gde je kafana bila utočište svih, a posebno slikara, boema, muzičara, pisaca, političara, skitnica... koji su u njoj nalazili utehu i inspiraciju, doživljavali radost, ostavljali retku paru. Njih je danas sve manje, a sve je više bistroa, kafića, picerija, kockarnica ili surogata boemskih svetilišta, u kojima nove generacije imaju svoj ritual i navike, potpuno drugačije od načina života svojih roditelja. Njihova svakodnevica se odvija u uzbudljivom tempu, sa brzim promenama, bez kvalitetnih životnih sadržaja, uz internet, društvene mreže i tuđu nesuvislu intimnost. Malo se druži, raduje, veseli, peva, ponestalo je ljubavi, motiva, smisla i inspiracije. U takvim okolnostima nema mesta za merak, još manje za dert, o kojem se malo govori, retko piše, skoro da je i zaboravljen, iako je to balkanski nemir u duši.

     Aktuelni leksikoni, razni rečnici i enciklopedije, pokušavaju objasniti i definisati dert, koji je mnogo kompleksniji fenomen od lingvističkih poimanja i prevoda kakve nam nude. Uglavnom, dert se tumači kao žalost, bol, briga, čemer, tuga, nevolja, jad… U jednom engleskom prevodu, dert se karakteriše kao prelivanje boja. Kao tradicionalno nasleđe ovih prostora, dert je nepoznat kulturološkoj baštini zapada, zato se protivi njihovoj jezičkoj intuiciji. Nije lako odrediti njegovu prirodu i izvor: da li je to ivica patnje, oscilacija duše, varljiva čarolija, iživljavanje, tajanstvena osećajnost, blistava lepota, čulna mladost, ili je posredi neka druga muka. Tek, dert je visoko sofisticirana osećajnost, koja čoveka uvodi u predele za koje ni on sam nije znao da postoje, iz kojih izbijaju slojevite, teške i mutne emocije kao ljudska suština, neprenosne i neizrecive za jedan život.

     Kažu da je dertu, na ovim prostorima, postojbina Bosna. Ne sporeći tezu, svedok sam mnogih uspomena na dert u beogradskim, crnogorskim i grčkim kafanama. Uostalom, u naraciji balkanskog derta oseća se uticaj orijenta, multikulturalnosti i ostalih zajedničkih vrednosti.

     U najkraćem, dert je erupcija najlepših i najvrednijih emocija, osećanje minule savršene dovršenosti, a kako će ga ko zvati, prevoditi, tumačiti, najmanje je važno. Možda mu najbolje priliči naziv pozitivna katarza, ili, izlaženje iz samog sebe. To je logika duše i srca, a ne svesti i razuma. Dert je stanje kada snažno otvaramo dušu jer je u njoj sakrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo. Ima intrigantnu i neviđenu emotivnu dimenziju, ritualnu, demonsku, do iznemoglosti energiju paganske igre i ciganskog derta. Lutaj, pjesmo, kaži dragoj / da sam bolan,u samoći / možda će te draga čuti / pa će meni bolnom doći. / Kaži, pjesmo, da su dani / mom životu izbrojani / kad ti srce ljubav prosi / i kad oko suzom rosi / uspomenu moju nosi.

     Dert je plemenita institucija koja prevazilazi etničke, religiozne, kulturne, socijalne, običajne, ali i vremenske razlike. Kao etnološki, sociološki, antropološki, filozofski i kulturološki fenomen, dert se pozicionira kao manifestacija ljubavi i lepote života. To je pokušaj da se duboko proživljena emocija zaodene ruhom vidljivog događaja i stanje u kome se čovek suočava sa samim sobom, sa haosom u sopstvenoj duši, kada postaje potpuno svestan samog sebe, svojih mogućnosti i ograničenja. Kao sentimentalno-filozofska uteha, dert je stanje u kome čovek želi da čuje božanski glas u sopstvenoj duši i srcu.

     Postoji  skraćeni, puni, produženi, poetski, prozni, tihani, slikarski, divlji, zavičajni, filozofski, ciganski, kafanski, ženski, muški dert . Od svih navedenih, zavičajni dert je najsnažniji, pogotovo ako je rodno mesto daleko. Tihani ili ćutljivi dert brižljivo je skrivanje osećanja pod velom racionalnosti, u kojem ljudi sa malim, tihim, prigušenim, diskretnim ludilom gube pamet. Dert se različito manifestuje: kad je lagan u ispoljavanju emocija, onda je veseo; kada je sve u burnom i provokativnom maniru, onda je težak, pretežak; a kada je duboko emotivan, onda je bolan i opasan, kao tutnjava groma. Intenzitet tog uzbuđenja zavisi od lične percepcije vrednovanja ljubavi i vremena u kome se ta emocija desila.

Od grupne boemske identifikacije, preko individualne poetske melanholije, do kolektivne kreativne egzibicije, dertom se šalje poruka: prijateljima, rođacima, drugovima, kolegama, o tome koliko je važno čoveku što se tako oseća i ponaša. Kao duboko rafinirana i spontana euforija, dert je lirsko-poetsko otkriće jednog prisnog duševnog stanja izliva emocija u mozak, doživljena kao slatka smrt ili „odron života”. Taj beskrajni uzdah za ljubavlju i trajna žudnja, koja neretko prelazi u bol, graniči se sa mazohizmom i ekscesivnim stanjem u kojem nadilazi mnoštvo intenzivnih slika, mimo duše. Za mnoge je to buran i nevoljan oproštaj od mladosti. Ili, što bi pesnik rekao – dert je svetlost u mraku sakrivena.

 Dert je emocionalno stanje zrelog doba prožeto i ispunjeno tamom, zebnjom, prizivanjem podsvesti kao riznice i svedoka vremena mladosti, koje ne priznaje objektivitet, smislenost i nužnost nove realnosti, zato ga najbolje razumeju osobe sa tradicionalnim životnim vrednostima, hedonisti, poklonici lepote i ljubavi, ali i oni koji su više gubili a manje dobijali: Zar meni starom, na dnu života, / ta zlatna voćka što sad tek zri? / Oh, slatka voćko, tantalskog roda, / što nisi meni sazrela pre? U poznijim godinama, ljudi postaju upućeni na sebe, na svoju prošlost, na ono što su bili, na svoju emotivnu ostvarenost u mladosti, na brak bez ljubavi, zazidani u despotske zidove tradicije, porodice, bratstva. U tim godinama ljudi postaju rezignirani, svesni pustoši svojih duša, apsurdnosti života. I zato, kad se nađu među prijateljima, svesni velikog raskoraka između skrivene emotivne patnje i smisla života, oni kroz dert izražavaju svu svoju turobnost i želju da se vrate čednosti i mladosti, zapitani šta je radila njihova mladost. A mladost, najčešće, suviše zauzeta sobom, propušta da se pita šta će uneti u neizbežnu starost. Nažalost, čovek tek na kraju života shvati da nije živeo: Dok sam razmišljao o prošlosti i sanjao o budućnosti, nisam ni primetio da je prelepa sadašnjost prošla pored mene. U drugim kulturama nalazimo ljubav prema ljubavi, a kod nas susrećemo žal za životom.

Svako ima svoju prošlost, svoje uspomene, koje imaju onaj značaj kakav im pridajemo – kad sam ja zaista bio ja. Generalno, ljudi su nostalgični prema svojoj mladosti. Uvek im se čini da je prošlost lepša od sadašnjosti, a mladost od starosti. Kad izgube mladost, ili ona izgubi njih, kad neko u mladosti nije dobio ono što je mnogo želeo, ili je izgubio ljubav koju nije umeo da voli, onda je duša u problemu. Jutros mi je ruža procvetala, / ružu gledam pa sam zaplakala, / ružo moja, mladost sam ti dala, / svojom sam te suzom zalivala. Kad duša ima problem sa mladošću, čovek je sklon da svoju mladost baci pred noge bogovima. Što bi rekao Dizraeli: Mladost je zabluda, zrelo doba borba, starost kajanje.

     U ambijentu kafane i poodmakle noći, uz blisko društvo, dobru muziku, zgodnu pevačicu, omiljeno piće, raspoloženje raste. Popuštaju stege i obziri, čašice se dižu, počinje tiho horsko pevanje. Razorna kasna istina narasta, širi se i rasplamsava, a sećanje na strast zamagljuje pogled. Violina na uvce pojačava bol – apsurd doživljaja muzike. Patnja duboka kao san, kao nostalgična slika neostvarene ljubavi. Sve to dovodi do vatrenih psiholoških momenata, koji rađaju metafore i asocijacije koje prodiru u damare i čula sa ritmom snažnih osećanja. Sve postaje zapaljivo, valovito, uzburkano. Krvotok menja ritam. Emocije unose toplinu i uznesenost, zamagljujući neveselu suštinu neminovnosti kraja i svekolikog trajanja. Tada se potpuno otkrivaju slike sopstvene egzistencije. Na horizontu podsvesti, ispotiha, javlja se dert koji postaje isključivo intimno breme pojedinca i njegovog najbližeg okruženja.

     Ljudi se među svojima najbolje osećaju. Oni tada traže malo ljudske topline i razumevanja za svoju ranjenu dušu. Odbacuju maske, obzire, nelagodnosti, zaborave na komplekse i opreznost. Postaju spontani i svoji: tada počinje njihov dert – Dertli bije sas i neko u sumraku meraklijskom peva uz pritajen žubor rečice: ’Dragi dragu alkatmerom budi’. Sa merakom se peva, daje se poslednja para muzičarima i konobarima, „jer od bolesti života, neizlečive duše i srca teško se leči”. Gotovo ritualno ispija se vino do vrha napunjene i do dna ispijene čaše. Stvara se iluzija bez stvarnosti. Kako vreme odmiče, nadiru najdublja osećanja koja su čeznula, volela, patila, a iz njih kane po koja suza. Sa njom dert dobija novu dimenziju, novo ubrzanje, novi smisao i dubinu. Počinje igra na stolovima, lome se čaše, seku se vene, kamen puca, a srce ostaje čitavo. Mehandži, more mehandži, / donesi vino, rakiju da pijem, / da se opijem, dertovi da si razbijem. / Devet još ćeri da imam, / nijednu Mitki ne davam, / jerbo je Mitka bekrija; / on pije vino kajmakli, / a i rakiju prvenac. / Na vino vadi noževi, / a na rakiju pištolji.

     Osobe u dertu snažno i jasno doživljavaju i osećaju osobe zbog kojih dertuju. U takvom stanju sasvim je moguće da čežnja potisne obožavano lice pa se ne zna za kim ljudi žude i zbog čega pate. U dertu, što istaje večna tajna, teško je razlikovati šta je izraz dertlije a šta glas osobe koja je voljena. Ponekad strastveni junak svoga derta postaje žrtva sopstvene strasti.

     Inspiracija za dert nikad ne dolazi sama od sebe. Ona jeste u nama, ali je sami ne možemo pokrenuti. Emocije su uskladištene, usidrene i samo čekaju momenat da „isplove” i da se pokažu. Naša intimnost retko se ispoljava na prirodan i spontan način bez podstreka alkohola i muzike. Muzičko-alkoholna inspiracija i nadahnuće, kaleidoskopski sevdah, brišu prašinu zaborava i aktiviraju centar za nežnost i emocije, posle čega naviru sećanja, što sve skupa kulminira u osećanju egzistencije „cveta mladosti”.

     Kad muzika i pesma pogode u dušu, razbuktavaju strasti, „otkopčavaju” i oslobađaju sve zarobljene i svesno potisnute emocije, pucaju sve stege u čoveku. „Kad ga pogodi pesma u koju srce cedi setu, vapaj i bol, onaj bol koji ne prolazi – kreće haos.” Svako uživanje u muzici i tekstu po pravilu je spojeno sa preživljavanjem trenutaka žudnje. Takvu muziku, u kojoj se gorko guta tiha patnja, svako na svoj način proživljava: rafinirani duh – smireno, a sirovi – strasno i glasno. Kad se ljudi uhvate u takve zamke, manifestacija postaje burna i nepredvidiva, a omamljeno ludilo pokaže svoju strast. Kome nije došlo da vrisne i zaplače uz dobru pesmu, taj nije iskreno voleo ni iskreno patio. Lepota i pesma mame, prizivaju, razaraju: Ima l’ jada ko kad akšam pada, / kad mahale fenjere zapale, / kad saz bije u pozne jacije, / kad tanahni dršću šadrvani? / Aman jada kad akšam ovlada, / u minute kad bulbuli šute, / kad bol sanja sred đulova granja, / a dert guši i suze osuši. / Usne male kad šapću iz tame, / ’Slatko gonđe da l’ još misliš na me’? / Draga dragog doziva bez daha: / ’Aman, luče, mrijem od sevdaha’.

     Odbacimo li patetičnost i teatralnost, maštu i zanos, shvatićemo da, koliko je ljubav najjednostavniji doživljaj, toliko je dert najintenzivnija, najkompleksnija i najdramatičnija emocija.

     Dert je u principu urbana varijanta pražnjenja emocija, kao što je sevdah gradska pesma. Koliko je svaki čovek poseban i autentičan, toliko je i svaki dert jedinstven i originalan: strasno grcanje, padanje u nesvest, čašćavanje cele kafane, žene sa štiklama na stolu, pesma i plač istovremeno: Dert je kad moj babo peva, plače i uživa; srce mi se u dertu nekako stegne, ko neko da ga je rukom uhvatio. Dijapazon manifestacije derta veoma je širok i svako ima svoju pesmu – jedni uz violinu, drugi uz harmoniku, treći uz trubače; jedni žele glasniju, drugi tihu pesmu. Muzičarima se ispostavljaju različiti, ponekad i nemogući zahtevi: svirka na krošnji drveta, na visokim merdevinama, na krovovima kuća, na stubovima dalekovoda… Sva ta patnja, tuga i strast izgledaju patetično, komično i nadrealno. Uostalom, kako objasniti dert čoveka koji u odsustvu manjka života čezne za životom? Što bi rekli: Gde ničega nema, do granice se lako stiže.

     U takvom raspoloženju teško se nalazi mera osećanjima, čime se poništavaju i narušavaju sve kafanske i ostale konvencije, svaki protokol i uobičajeni mir. Iz takvih tela otima se snaga, uzdignute ruke iznad glave, kosa u neredu, prsa razgolićena, glas puca od nerazgovetne pesme, recitovanje svojih, tog trenutka, nepostojećih stihovi. Sve postaje nadrealno kao u sladostrasnom teatru jer tada su svi prisutni u nekom svom neočekivanom stanju i osećanju. Neretko, naizgled usamljene i tihe sudbine često su mnogo sklonije da uzburkaju svoje skrivene emocije nego oni za koje mislimo da su paradigma takvoj euforiji.

     Uzbudljivi dert se pojavi kada čovek izabere nju ili njega, pre nego čitav svet. Tada se promeni zakon gravitacije, koji dotakne dno duše do nesna, uz težnju da se od nesrećne stvarnosti, kojom se ne ume ovladati, pobegne u san ili maštanje. U dertu se očituje sva snaga i genijalnost ljudske percepcije ljubavi; u njemu se poništavaju vreme i navike; resetuje prošli, postojeći i budući život: Teci, teci, Dunave, al ne pričaj nikome, daću sve... sve zbog nje, al ne pričaj nikome...

     Dert je uzvišena čežnja do nestvarnog i nemogućeg; skok u misteriju neobične ljudske duše. Bez njega duša je zarobljena u telu. To je kult prema samom sebi, koji može da nadživi prizivanje sreće u ženi. U tom stanju čoveku se sudbina ukazuje mimo njegove volje. Dert  je probuđeni glas života, glas postojanja, glas večnog nastajanja.U svom romanu Sidarta, Herman Hese nešto slično opisuje: … Osetio je da ga obuzima duboka tuga. Učinilo mu se da je vodio bezvredan život, pust i besmislen; u rukama mu nije ostalo ništa što je živo, što bi na neki način bilo dragoceno, ili vredno da se sačuva. Ostao je sam bez ičega, kao brodolomnik na žalu… Čovek posle derta više nije isti jer njegovi junaci žele da ispadnu iz običnog života i da se odreknu svega zarad svojih snova.

     U dertu ima folklornih, molitvenih, karakternih, običajnih i drugih specifičnosti, zavisno od toga gde se upražnjava, ali i ingenioznih ideja, punih duha, sa nepredviđenim ishodima. Što se u tom raspoloženju  može uraditi i prirediti, nikada se ne može doživeti u normalnom slavlju i proslavi, videti u filmovima, pročitati u literaturi. Ponovljeni dert ima prepoznatljiv repertoar misli, reakcija i sećanja sa karakteristikama uzvišene, čarobne, nenadmašne, posebne, uzbuđujuće manifestacije. On je kao hipnoza: emocije odzvanjaju čudno, prisno, zalaze u najskrivenije kutke svesti.

     Po svom potencijalu senzualnosti, intenzitetu strasti, dert nadilazi i prevazilazi svaku emociju jer je to poseban, neočekivan i izdvojen trenutak kada duša pokazuje svoju strast. On označava prekid, iskakanje iz kontrolisane svakodnevice i, gotovo bez izuzetka, podrazumeva nešto što se ne događa svaki dan. To je reminiscencija ljubavi, bekrijanja, slatkog nerada, „vazdan novca”; utočište od sivila prozaične svakodnevice; stanje budnosti koje zapljuskuje sva čula; dostojanstvo života, vredno kao život. To je završeno iskustvo, koje se u retkim prilikama preliva, doživljava, slavi, što se nanovo živo oseća. Dert je afirmacija osećajnosti i tanane intimnosti unutrašnjih vrednosti. To je ludilo i drama, spokojstvo i pomama krvi, polet čulne mladosti i bolni kovitlac ljubavi. Ima trenutnu snagu da omogući čoveku da izađe iz samog sebe, transformišući ga u nešto što ranije nije bio. Za vreme derta, mozak emituje najlepše trenutke koje je vremenom čovek memorisao kao nešto najdragocenije:

… Svirajte, Cigani, samo za mene, / ja možda ispijam poslednje čaše, / i kada umrem, žaliću samo / što neću čuti tambure vase /.../ Idem iz krčme u susret zori; / za mnom i ciganske tambure kreću, / ja živim danas, ne moram sutra, / s njihovom venom i umreću. U njemu se sustižu privid i suština ali i odbojnost prema skučenoj i surovoj stvarnosti i svojoj starosti. Strast derta deluje, ali ništa ne menja. Rana se ne leči, već se još više povređuje. Čovek se u dertu suočava sa slikom koja nikada nije bila daleko da bi je mogao zaboraviti, ali i nikada tako blizu da bi je mogao ostvariti: Koliko zanosa izbledi / kad kosa noću pred danom osedi.

     U čovekovoj je prirodi da poseduje neke želje koje su beskrajne, koje se nikada ne mogu potpuno ispuniti i koje donose nemir kada nastane emocionalno pražnjenje. Zato u dertu izlivamo sebe, svoju istinu, ispunjene i prikrivene želje. To Aleksa Šantić najbolje dočarava u svojoj pesmi „Ali-begov sevdah”: […] A kako ću derte da sa srca skinem, / kad sam dženet viđo, / pa za njime ginem[…] To su izdvojeni trenuci kada se znamo udaljiti od sebe, od svog oslonca i svoje stvarnosti; to je ašikovanje sa večnošću; karakterna drama i fikcija o sopstvenom ja; sukob sa zaboravom koji nas razara. Dert baca u glasnu čežnju pokušavajući da pomiri dve uzburkane duše: [...] Zemlja me pije / … Noć me pije / … Mesečina me pije /… Ništa me neje, zdrav sam, a bolan. / Bolan od samog sebe. / Bolan što sam živ.

     Dert je svedočanstvo na dane koji su bili tren a postali večnost, na noć koja je vrednija od života. Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti / zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! /.../ Sovršenstvo tvorenija – tajanstvene sile bože / ništa ljepše nit je kada od nje stvorit može… (P. P. Njegoš, Noć skuplja vijeka). U japanskoj literaturi postoji pesma: Tri godine mislio je na nju, / pet godina čeznuo je za njom, / samo mu je jedne noći bila u naručju.

     Dertu se najviše raduju epske, boemske i lirske prirode, čiji karakter se kreće od ljubavi do savršenstva. Manji broj zna da se nosi sa svojom prošlošću: neki kroz stihove, drugi uz muziku, treći bučno, bahato ekspresivno. Pa ipak, zašto su svi izuzetni ljudi skloni dertu? Zato što je dert privilegija jer mnogi nemaju emotivni potencijal da budu u takvom raspoloženju. Oni koji mogu biti u dertu, rafinirani su ratnici, boemi, prave bekrije, bećari. Kod njih se bol pokazuje kao slast. Oni prepoznaju iskustvo ljubavi kao odbranu od ispražnjenosti života i slutnje kraja. Samo oni koji su u lepoti otkrili svoj apsolut, koji znaju da uživaju kako treba i kako valja, priređuju dert sebi; ko je voleo dušom, otaljava dertom. Haj, otkako sam sevdah svezo, / jošte nisam rahat bio. / Haj, dertli sam isuviše, / od derta bih suze lio /.../ Haj, ništa slađe nisam pio, / od šerbeta najslađega; / haj, što ga daju usta tvoja, / čuj, Merimo, dušo moja...

     Dok se pokušavamo boriti protiv kratkog i u svemu oskudnog života, lišeni zadovoljstava koja smo nekada imali i trenutaka u kojima smo bili srećni, svakodnevica nam ostavlja modrice na telima i dušama. Lutamo i tumaramo, umorni od svakodnevnog napora, bez želje i obaveze da pronađemo smisao, da se odredimo prema sebi, svom meraku i izboru. Živimo u iluzijama, u nekom svom svetu koji ne postoji, u stvarnosti koju ne prepoznajemo i u kojoj se više ne snalazimo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: