детаљ слике: аутор: Рамиз Хаџибеговић, архива аутора

ДЕРТ - страсни врисак душе

     На простору Балкана, кафана је одувек била престижна институција; незаменљиво, незаобилазно, непроцењиво, неодољиво и никад превазиђено место за провод, славље и разбибригу, за певање, плакање, опијање, за дерт, за састанке и растанке, полемике и придике. Кафанска историја је дуга, богата, занимљива. Кафане су јединствене позорнице догађаја и активности, али и место забаве и непоновљивих уживања. Читав један живот одвијао се у њима – позоришни, музички, филмски, политички, књижевни. Она је, поред дома и посла, трећи човеков дом, рекао би патетично песник Брана Петровић, а режисер Александар Поповић каже: Кафане су раскршћа у којима се људи сусрећу, мимоилазе, сударају; ту се одвија све – и трагично и комично.

     Живимо на простору препуном емоција, раскошног наслеђа и културног богатства, шароликости и универзалних вредности, где је кафана била уточиште свих, а посебно сликара, боема, музичара, писаца, политичара, скитница... који су у њој налазили утеху и инспирацију, доживљавали радост, остављали ретку пару. Њих је данас све мање, а све је више бистроа, кафића, пицерија, коцкарница или сурогата боемских светилишта, у којима нове генерације имају свој ритуал и навике, потпуно другачије од начина живота својих родитеља. Њихова свакодневица се одвија у узбудљивом темпу, са брзим променама, без квалитетних животних садржаја, уз интернет, друштвене мреже и туђу несувислу интимност. Мало се дружи, радује, весели, пева, понестало је љубави, мотива, смисла и инспирације. У таквим околностима нема места за мерак, још мање за дерт, о којем се мало говори, ретко пише, скоро да је и заборављен, иако је то балкански немир у души.

     Актуелни лексикони, разни речници и енциклопедије, покушавају објаснити и дефинисати дерт, који је много комплекснији феномен од лингвистичких поимања и превода какве нам нуде. Углавном, дерт се тумачи као жалост, бол, брига, чемер, туга, невоља, јад… У једном енглеском преводу, дерт се карактерише као преливање боја. Као традиционално наслеђе ових простора, дерт је непознат културолошкој баштини запада, зато се противи њиховој језичкој интуицији. Није лако одредити његову природу и извор: да ли је то ивица патње, осцилација душе, варљива чаролија, иживљавање, тајанствена осећајност, блистава лепота, чулна младост, или је посреди нека друга мука. Тек, дерт је високо софистицирана осећајност, која човека уводи у пределе за које ни он сам није знао да постоје, из којих избијају слојевите, тешке и мутне емоције као људска суштина, непреносне и неизрециве за један живот.

     Кажу да је дерту, на овим просторима, постојбина Босна. Не спорећи тезу, сведок сам многих успомена на дерт у београдским, црногорским и грчким кафанама. Уосталом, у нарацији балканског дерта осећа се утицај оријента, мултикултуралности и осталих заједничких вредности.

     У најкраћем, дерт је ерупција најлепших и највреднијих емоција, осећање минуле савршене довршености, а како ће га ко звати, преводити, тумачити, најмање је важно. Можда му најбоље приличи назив позитивна катарза, или, излажење из самог себе. То је логика душе и срца, а не свести и разума. Дерт је стање када снажно отварамо душу јер је у њој сакривена наша истинска лепота, наш жар, ватра и савршенство. Има интригантну и невиђену емотивну димензију, ритуалну, демонску, до изнемоглости енергију паганске игре и циганског дерта. Лутај, пјесмо, кажи драгој / да сам болан,у самоћи / можда ће те драга чути / па ће мени болном доћи. / Кажи, пјесмо, да су дани / мом животу избројани / кад ти срце љубав проси / и кад око сузом роси / успомену моју носи.

     Дерт је племенита институција која превазилази етничке, религиозне, културне, социјалне, обичајне, али и временске разлике. Као етнолошки, социолошки, антрополошки, филозофски и културолошки феномен, дерт се позиционира као манифестација љубави и лепоте живота. То је покушај да се дубоко проживљена емоција заодене рухом видљивог догађаја и стање у коме се човек суочава са самим собом, са хаосом у сопственој души, када постаје потпуно свестан самог себе, својих могућности и ограничења. Као сентиментално-филозофска утеха, дерт је стање у коме човек жели да чује божански глас у сопственој души и срцу.

     Постоји  скраћени, пуни, продужени, поетски, прозни, тихани, сликарски, дивљи, завичајни, филозофски, цигански, кафански, женски, мушки дерт . Од свих наведених, завичајни дерт је најснажнији, поготово ако је родно место далеко. Тихани или ћутљиви дерт брижљиво је скривање осећања под велом рационалности, у којем људи са малим, тихим, пригушеним, дискретним лудилом губе памет. Дерт се различито манифестује: кад је лаган у испољавању емоција, онда је весео; када је све у бурном и провокативном маниру, онда је тежак, претежак; а када је дубоко емотиван, онда је болан и опасан, као тутњава грома. Интензитет тог узбуђења зависи од личне перцепције вредновања љубави и времена у коме се та емоција десила.

Од групне боемске идентификације, преко индивидуалне поетске меланхолије, до колективне креативне егзибиције, дертом се шаље порука: пријатељима, рођацима, друговима, колегама, о томе колико је важно човеку што се тако осећа и понаша. Као дубоко рафинирана и спонтана еуфорија, дерт је лирско-поетско откриће једног присног душевног стања излива емоција у мозак, доживљена као слатка смрт или „одрон живота”. Тај бескрајни уздах за љубављу и трајна жудња, која неретко прелази у бол, граничи се са мазохизмом и ексцесивним стањем у којем надилази мноштво интензивних слика, мимо душе. За многе је то буран и невољан опроштај од младости. Или, што би песник рекао – дерт је светлост у мраку сакривена.

 Дерт је емоционално стање зрелог доба прожето и испуњено тамом, зебњом, призивањем подсвести као ризнице и сведока времена младости, које не признаје објективитет, смисленост и нужност нове реалности, зато га најбоље разумеју особе са традиционалним животним вредностима, хедонисти, поклоници лепоте и љубави, али и они који су више губили а мање добијали: Зар мени старом, на дну живота, / та златна воћка што сад тек зри? / Ох, слатка воћко, танталског рода, / што ниси мени сазрела пре? У познијим годинама, људи постају упућени на себе, на своју прошлост, на оно што су били, на своју емотивну оствареност у младости, на брак без љубави, зазидани у деспотске зидове традиције, породице, братства. У тим годинама људи постају резигнирани, свесни пустоши својих душа, апсурдности живота. И зато, кад се нађу међу пријатељима, свесни великог раскорака између скривене емотивне патње и смисла живота, они кроз дерт изражавају сву своју туробност и жељу да се врате чедности и младости, запитани шта је радила њихова младост. А младост, најчешће, сувише заузета собом, пропушта да се пита шта ће унети у неизбежну старост. Нажалост, човек тек на крају живота схвати да није живео: Док сам размишљао о прошлости и сањао о будућности, нисам ни приметио да је прелепа садашњост прошла поред мене. У другим културама налазимо љубав према љубави, а код нас сусрећемо жал за животом.

Свако има своју прошлост, своје успомене, које имају онај значај какав им придајемо – кад сам ја заиста био ја. Генерално, људи су носталгични према својој младости. Увек им се чини да је прошлост лепша од садашњости, а младост од старости. Кад изгубе младост, или она изгуби њих, кад неко у младости није добио оно што је много желео, или је изгубио љубав коју није умео да воли, онда је душа у проблему. Јутрос ми је ружа процветала, / ружу гледам па сам заплакала, / ружо моја, младост сам ти дала, / својом сам те сузом заливала. Кад душа има проблем са младошћу, човек је склон да своју младост баци пред ноге боговима. Што би рекао Дизраели: Младост је заблуда, зрело доба борба, старост кајање.

     У амбијенту кафане и поодмакле ноћи, уз блиско друштво, добру музику, згодну певачицу, омиљено пиће, расположење расте. Попуштају стеге и обзири, чашице се дижу, почиње тихо хорско певање. Разорна касна истина нараста, шири се и распламсава, а сећање на страст замагљује поглед. Виолина на увце појачава бол – апсурд доживљаја музике. Патња дубока као сан, као носталгична слика неостварене љубави. Све то доводи до ватрених психолошких момената, који рађају метафоре и асоцијације које продиру у дамаре и чула са ритмом снажних осећања. Све постаје запаљиво, валовито, узбуркано. Крвоток мења ритам. Емоције уносе топлину и узнесеност, замагљујући невеселу суштину неминовности краја и свеколиког трајања. Тада се потпуно откривају слике сопствене егзистенције. На хоризонту подсвести, испотиха, јавља се дерт који постаје искључиво интимно бреме појединца и његовог најближег окружења.

     Људи се међу својима најбоље осећају. Они тада траже мало људске топлине и разумевања за своју рањену душу. Одбацују маске, обзире, нелагодности, забораве на комплексе и опрезност. Постају спонтани и своји: тада почиње њихов дерт – Дертли бије сас и неко у сумраку мераклијском пева уз притајен жубор речице: ’Драги драгу алкатмером буди’. Са мераком се пева, даје се последња пара музичарима и конобарима, „јер од болести живота, неизлечиве душе и срца тешко се лечи”. Готово ритуално испија се вино до врха напуњене и до дна испијене чаше. Ствара се илузија без стварности. Како време одмиче, надиру најдубља осећања која су чезнула, волела, патила, а из њих кане по која суза. Са њом дерт добија нову димензију, ново убрзање, нови смисао и дубину. Почиње игра на столовима, ломе се чаше, секу се вене, камен пуца, а срце остаје читаво. Механџи, море механџи, / донеси вино, ракију да пијем, / да се опијем, дертови да си разбијем. / Девет још ћери да имам, / ниједну Митки не давам, / јербо је Митка бекрија; / он пије вино кајмакли, / а и ракију првенац. / На вино вади ножеви, / а на ракију пиштољи.

     Особе у дерту снажно и јасно доживљавају и осећају особе због којих дертују. У таквом стању сасвим је могуће да чежња потисне обожавано лице па се не зна за ким људи жуде и због чега пате. У дерту, што истаје вечна тајна, тешко је разликовати шта је израз дертлије а шта глас особе која је вољена. Понекад страствени јунак свога дерта постаје жртва сопствене страсти.

     Инспирација за дерт никад не долази сама од себе. Она јесте у нама, али је сами не можемо покренути. Емоције су ускладиштене, усидрене и само чекају моменат да „исплове” и да се покажу. Наша интимност ретко се испољава на природан и спонтан начин без подстрека алкохола и музике. Музичко-алкохолна инспирација и надахнуће, калеидоскопски севдах, бришу прашину заборава и активирају центар за нежност и емоције, после чега навиру сећања, што све скупа кулминира у осећању егзистенције „цвета младости”.

     Кад музика и песма погоде у душу, разбуктавају страсти, „откопчавају” и ослобађају све заробљене и свесно потиснуте емоције, пуцају све стеге у човеку. „Кад га погоди песма у коју срце цеди сету, вапај и бол, онај бол који не пролази – креће хаос.” Свако уживање у музици и тексту по правилу је спојено са преживљавањем тренутака жудње. Такву музику, у којој се горко гута тиха патња, свако на свој начин проживљава: рафинирани дух – смирено, а сирови – страсно и гласно. Кад се људи ухвате у такве замке, манифестација постаје бурна и непредвидива, а омамљено лудило покаже своју страст. Коме није дошло да врисне и заплаче уз добру песму, тај није искрено волео ни искрено патио. Лепота и песма маме, призивају, разарају: Има л’ јада ко кад акшам пада, / кад махале фењере запале, / кад саз бије у позне јације, / кад танахни дршћу шадрвани? / Аман јада кад акшам овлада, / у минуте кад булбули шуте, / кад бол сања сред ђулова грања, / а дерт гуши и сузе осуши. / Усне мале кад шапћу из таме, / ’Слатко гонђе да л’ још мислиш на ме’? / Драга драгог дозива без даха: / ’Аман, луче, мријем од севдаха’.

     Одбацимо ли патетичност и театралност, машту и занос, схватићемо да, колико је љубав најједноставнији доживљај, толико је дерт најинтензивнија, најкомплекснија и најдраматичнија емоција.

     Дерт је у принципу урбана варијанта пражњења емоција, као што је севдах градска песма. Колико је сваки човек посебан и аутентичан, толико је и сваки дерт јединствен и оригиналан: страсно грцање, падање у несвест, чашћавање целе кафане, жене са штиклама на столу, песма и плач истовремено: Дерт је кад мој бабо пева, плаче и ужива; срце ми се у дерту некако стегне, ко неко да га је руком ухватио. Дијапазон манифестације дерта веома је широк и свако има своју песму – једни уз виолину, други уз хармонику, трећи уз трубаче; једни желе гласнију, други тиху песму. Музичарима се испостављају различити, понекад и немогући захтеви: свирка на крошњи дрвета, на високим мердевинама, на крововима кућа, на стубовима далековода… Сва та патња, туга и страст изгледају патетично, комично и надреално. Уосталом, како објаснити дерт човека који у одсуству мањка живота чезне за животом? Што би рекли: Где ничега нема, до границе се лако стиже.

     У таквом расположењу тешко се налази мера осећањима, чиме се поништавају и нарушавају све кафанске и остале конвенције, сваки протокол и уобичајени мир. Из таквих тела отима се снага, уздигнуте руке изнад главе, коса у нереду, прса разголићена, глас пуца од неразговетне песме, рецитовање својих, тог тренутка, непостојећих стихови. Све постаје надреално као у сладострасном театру јер тада су сви присутни у неком свом неочекиваном стању и осећању. Неретко, наизглед усамљене и тихе судбине често су много склоније да узбуркају своје скривене емоције него они за које мислимо да су парадигма таквој еуфорији.

     Узбудљиви дерт се појави када човек изабере њу или њега, пре него читав свет. Тада се промени закон гравитације, који дотакне дно душе до несна, уз тежњу да се од несрећне стварности, којом се не уме овладати, побегне у сан или маштање. У дерту се очитује сва снага и генијалност људске перцепције љубави; у њему се поништавају време и навике; ресетује прошли, постојећи и будући живот: Теци, теци, Дунаве, ал не причај никоме, даћу све... све због ње, ал не причај никоме...

     Дерт је узвишена чежња до нестварног и немогућег; скок у мистерију необичне људске душе. Без њега душа је заробљена у телу. То је култ према самом себи, који може да надживи призивање среће у жени. У том стању човеку се судбина указује мимо његове воље. Дерт  је пробуђени глас живота, глас постојања, глас вечног настајања.У свом роману Сидарта, Херман Хесе нешто слично описује: … Осетио је да га обузима дубока туга. Учинило му се да је водио безвредан живот, пуст и бесмислен; у рукама му није остало ништа што је живо, што би на неки начин било драгоцено, или вредно да се сачува. Остао је сам без ичега, као бродоломник на жалу… Човек после дерта више није исти јер његови јунаци желе да испадну из обичног живота и да се одрекну свега зарад својих снова.

     У дерту има фолклорних, молитвених, карактерних, обичајних и других специфичности, зависно од тога где се упражњава, али и ингениозних идеја, пуних духа, са непредвиђеним исходима. Што се у том расположењу  може урадити и приредити, никада се не може доживети у нормалном слављу и прослави, видети у филмовима, прочитати у литератури. Поновљени дерт има препознатљив репертоар мисли, реакција и сећања са карактеристикама узвишене, чаробне, ненадмашне, посебне, узбуђујуће манифестације. Он је као хипноза: емоције одзвањају чудно, присно, залазе у најскривеније кутке свести.

     По свом потенцијалу сензуалности, интензитету страсти, дерт надилази и превазилази сваку емоцију јер је то посебан, неочекиван и издвојен тренутак када душа показује своју страст. Он означава прекид, искакање из контролисане свакодневице и, готово без изузетка, подразумева нешто што се не догађа сваки дан. То је реминисценција љубави, бекријања, слатког нерада, „ваздан новца”; уточиште од сивила прозаичне свакодневице; стање будности које запљускује сва чула; достојанство живота, вредно као живот. То је завршено искуство, које се у ретким приликама прелива, доживљава, слави, што се наново живо осећа. Дерт је афирмација осећајности и танане интимности унутрашњих вредности. То је лудило и драма, спокојство и помама крви, полет чулне младости и болни ковитлац љубави. Има тренутну снагу да омогући човеку да изађе из самог себе, трансформишући га у нешто што раније није био. За време дерта, мозак емитује најлепше тренутке које је временом човек меморисао као нешто најдрагоценије:

… Свирајте, Цигани, само за мене, / ја можда испијам последње чаше, / и када умрем, жалићу само / што нећу чути тамбуре васе /.../ Идем из крчме у сусрет зори; / за мном и циганске тамбуре крећу, / ја живим данас, не морам сутра, / с њиховом веном и умрећу. У њему се сустижу привид и суштина али и одбојност према скученој и суровој стварности и својој старости. Страст дерта делује, али ништа не мења. Рана се не лечи, већ се још више повређује. Човек се у дерту суочава са сликом која никада није била далеко да би је могао заборавити, али и никада тако близу да би је могао остварити: Колико заноса избледи / кад коса ноћу пред даном оседи.

     У човековој је природи да поседује неке жеље које су бескрајне, које се никада не могу потпуно испунити и које доносе немир када настане емоционално пражњење. Зато у дерту изливамо себе, своју истину, испуњене и прикривене жеље. То Алекса Шантић најбоље дочарава у својој песми „Али-бегов севдах”: […] А како ћу дерте да са срца скинем, / кад сам џенет виђо, / па за њиме гинем[…] То су издвојени тренуци када се знамо удаљити од себе, од свог ослонца и своје стварности; то је ашиковање са вечношћу; карактерна драма и фикција о сопственом ја; сукоб са заборавом који нас разара. Дерт баца у гласну чежњу покушавајући да помири две узбуркане душе: [...] Земља ме пије / … Ноћ ме пије / … Месечина ме пије /… Ништа ме неје, здрав сам, а болан. / Болан од самог себе. / Болан што сам жив.

     Дерт је сведочанство на дане који су били трен а постали вечност, на ноћ која је вреднија од живота. Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети / завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети! /.../ Совршенство творенија – тајанствене силе боже / ништа љепше нит је када од ње створит може… (П. П. Његош, Ноћ скупља вијека). У јапанској литератури постоји песма: Три године мислио је на њу, / пет година чезнуо је за њом, / само му је једне ноћи била у наручју.

     Дерту се највише радују епске, боемске и лирске природе, чији карактер се креће од љубави до савршенства. Мањи број зна да се носи са својом прошлошћу: неки кроз стихове, други уз музику, трећи бучно, бахато експресивно. Па ипак, зашто су сви изузетни људи склони дерту? Зато што је дерт привилегија јер многи немају емотивни потенцијал да буду у таквом расположењу. Они који могу бити у дерту, рафинирани су ратници, боеми, праве бекрије, бећари. Код њих се бол показује као сласт. Они препознају искуство љубави као одбрану од испражњености живота и слутње краја. Само они који су у лепоти открили свој апсолут, који знају да уживају како треба и како ваља, приређују дерт себи; ко је волео душом, отаљава дертом. Хај, откако сам севдах свезо, / јоште нисам рахат био. / Хај, дертли сам исувише, / од дерта бих сузе лио /.../ Хај, ништа слађе нисам пио, / од шербета најслађега; / хај, што га дају уста твоја, / чуј, Меримо, душо моја...

     Док се покушавамо борити против кратког и у свему оскудног живота, лишени задовољстава која смо некада имали и тренутака у којима смо били срећни, свакодневица нам оставља модрице на телима и душама. Лутамо и тумарамо, уморни од свакодневног напора, без жеље и обавезе да пронађемо смисао, да се одредимо према себи, свом мераку и избору. Живимо у илузијама, у неком свом свету који не постоји, у стварности коју не препознајемо и у којој се више не сналазимо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: