|
|
|
 | Ilija Šaula | |
| |
detalj slike: Caspar David Friedrich
San je opasna smrt
Ponekad sanjam planinski masiv i olujne oblake kako ga umotavaju u mrklinu iz koje treba da se prospu kiša i sneg praćeni jakim vetrom. Stojim nepomičan, prkoseći toj oluji, misleći da me ne može odneti. Stojim i prkosim. Rekao bih da su mi misli jače od oluje, glasnije od gromova, svetlije od munja. Krene neka tutnjava iz mene, trave planinske i sve rastinje se uznemiri, odjednom milioni ptica zagrakte i čuje se skika i vriska svega živog na planini i celoj njenoj okolini. Počnu da sevaju munje iz zemlje put neba, lome vazduh i uviru u tamne oblake. Lom, prasak, tutnjava, dok sa gornje strane bije solar expres i razvija najlepšu muziku koja dopire do života na zemlji. Nestaju oblaci i mrklina, nestaje vetar i osećaj stihije pretvara se u blaženstvo. Sunce je svuda, i u nama. Stojim i dalje miran u svetlu kao pred Svevišnjim i osećam ljubav koja plovi prema meni iz svih pravaca.
Sve mi se čini da se može umreti, a da čovek i ne zna za to i da se to mnogima dešava nesvesno, dok ima i izuzetaka, pa im se to dogodi svesno. Sve više i više sam u to siguran i mislim da je san opasna smrt, ali mi toga nismo svesni, jer se previše trudimo da shvatimo strah zbog čežnje za slobodom. Oslobodimo se straha i postaćemo večni!
Snovi su jedini raj iz kojeg ne možemo biti proterani. Bar nam snove niko ne može oduzeti. Bože, molim te, ne búdi se! Najviše volim da sanjam da se svi mi dešavamo u snu Bogu, i kako je lepo moliti ga da se ne probudi. Znao sam da se probudim sa uverenjem da Bog stvarno ne postoji i kako tu moju iluziju zatvaram u malu kutiju i stavljam na policu uspomena. Sanjam isto tako da propadam u beskraj i ne znam da li padam gore ili dole jer nebo je iznad i ispod mene i nema, nema kraja nijednom početku na kojem bih susreo oči Božje, osim kad se zagledam u dubinu sebe i tamo, na dnu duše, gde se rađaju radosti, stoje oči uprte u zenice i dolinu moga srca, rekao bih da su Njegove.
Kada čovek oseća da negde daleko prolazi vreme i prostor počinje da se menja. Tada sunce skida košuljicu i sija novim razgolićenim sjajem, a u ljudima na planeti Zemlji počinje nešto iznutra da se smiruje i nastupaju promene koje čovek voli. Jednom sam sreo u snu sanjare koji su se vraćali iz nečijih snova i prisluškujem ih, pričaju o tebi, a meni milo. Pomislih, ja tebe znam, prijatelj si mi, odoh da požurim, možda si još tamo. Kad sam došao, ti si već ispijala prvu jutarnju kafu i srećna se smejuljila snoviđenju. Gledao sam te, bilo mi je žao što ne možeš i ti da vidiš mene. Odjednom, sav prostor oko tebe je ozeleneo, iz tvojih zavesa rasla je meka metvica, sve se naokolo rumenilo od kamilice, a jutro kao da je bilo ozareno majčinom dušicom, na prozorima su se šepurili hibiskusi, a nasred tvog dvorišta lipa u cvatu. Kapija tvoga srca obrasla u bosiok, podnožje duše kao razliveno polje livadarki, a oči kao doline jorgovana. Iznenada nešto me podiže i ponese visoko, više od neba, predeo u kojem si ostajala kao da je bio slikan čajem. Probudih se, iz ruke mi skliznu nikada nepročitan do kraja, Hazarski rečnik.
Iz knjige "Bulevar svetlosti", izdavač ALMA Beograd, 2016
|
