|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: Caspar David Friedrich
Сан је опасна смрт
Понекад сањам планински масив и олујне облаке како га умотавају у мрклину из које треба да се проспу киша и снег праћени јаким ветром. Стојим непомичан, пркосећи тој олуји, мислећи да ме не може однети. Стојим и пркосим. Рекао бих да су ми мисли јаче од олује, гласније од громова, светлије од муња. Крене нека тутњава из мене, траве планинске и све растиње се узнемири, одједном милиони птица загракте и чује се скика и вриска свега живог на планини и целој њеној околини. Почну да севају муње из земље пут неба, ломе ваздух и увиру у тамне облаке. Лом, прасак, тутњава, док са горње стране бије солар еxпрес и развија најлепшу музику која допире до живота на земљи. Нестају облаци и мрклина, нестаје ветар и осећај стихије претвара се у блаженство. Сунце је свуда, и у нама. Стојим и даље миран у светлу као пред Свевишњим и осећам љубав која плови према мени из свих праваца.
Све ми се чини да се може умрети, а да човек и не зна за то и да се то многима дешава несвесно, док има и изузетака, па им се то догоди свесно. Све више и више сам у то сигуран и мислим да је сан опасна смрт, али ми тога нисмо свесни, јер се превише трудимо да схватимо страх због чежње за слободом. Ослободимо се страха и постаћемо вечни!
Снови су једини рај из којег не можемо бити протерани. Бар нам снове нико не може одузети. Боже, молим те, не бúди се! Највише волим да сањам да се сви ми дешавамо у сну Богу, и како је лепо молити га да се не пробуди. Знао сам да се пробудим са уверењем да Бог стварно не постоји и како ту моју илузију затварам у малу кутију и стављам на полицу успомена. Сањам исто тако да пропадам у бескрај и не знам да ли падам горе или доле јер небо је изнад и испод мене и нема, нема краја ниједном почетку на којем бих сусрео очи Божје, осим кад се загледам у дубину себе и тамо, на дну душе, где се рађају радости, стоје очи упрте у зенице и долину мога срца, рекао бих да су Његове.
Када човек осећа да негде далеко пролази време и простор почиње да се мења. Тада сунце скида кошуљицу и сија новим разголићеним сјајем, а у људима на планети Земљи почиње нешто изнутра да се смирује и наступају промене које човек воли. Једном сам срео у сну сањаре који су се враћали из нечијих снова и прислушкујем их, причају о теби, а мени мило. Помислих, ја тебе знам, пријатељ си ми, одох да пожурим, можда си још тамо. Кад сам дошао, ти си већ испијала прву јутарњу кафу и срећна се смејуљила сновиђењу. Гледао сам те, било ми је жао што не можеш и ти да видиш мене. Одједном, сав простор око тебе је озеленео, из твојих завеса расла је мека метвица, све се наоколо руменило од камилице, а јутро као да је било озарено мајчином душицом, на прозорима су се шепурили хибискуси, а насред твог дворишта липа у цвату. Капија твога срца обрасла у босиок, подножје душе као разливено поље ливадарки, а очи као долине јоргована. Изненада нешто ме подиже и понесе високо, више од неба, предео у којем си остајала као да је био сликан чајем. Пробудих се, из руке ми склизну никада непрочитан до краја, Хазарски речник.
Из књиге "Булевар светлости", издавач АЛМА Београд, 2016
|
