О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


САН ЈЕ ОПАСНА СМРТ

Илија Шаула
детаљ слике: Caspar David Friedrich
Сан је опасна смрт


Понекад сањам планински масив и олујне облаке како га умотавају у мрклину из које треба да се проспу киша и снег праћени јаким ветром. Стојим непомичан, пркосећи тој олуји, мислећи да ме не може однети. Стојим и пркосим. Рекао бих да су ми мисли јаче од олује, гласније од громова, светлије од муња. Крене нека тутњава из мене, траве планинске и све растиње се узнемири, одједном милиони птица загракте и чује се скика и вриска свега живог на планини и целој њеној околини. Почну да севају муње из земље пут неба, ломе ваздух и увиру у тамне облаке. Лом, прасак, тутњава, док са горње стране бије солар еxпрес и развија најлепшу музику која допире до живота на земљи. Нестају облаци и мрклина, нестаје ветар и осећај стихије претвара се у блаженство. Сунце је свуда, и у нама. Стојим и даље миран у светлу као пред Свевишњим и осећам љубав која плови према мени из свих праваца.

Све ми се чини да се може умрети, а да човек и не зна за то и да се то многима дешава несвесно, док има и изузетака, па им се то догоди свесно. Све више и више сам у то сигуран и мислим да је сан опасна смрт, али ми тога нисмо свесни, јер се превише трудимо да схватимо страх због чежње за слободом. Ослободимо се страха и постаћемо вечни!

Снови су једини рај из којег не можемо бити протерани. Бар нам снове нико не може одузети. Боже, молим те, не бúди се! Највише волим да сањам да се сви ми дешавамо у сну Богу, и како је лепо молити га да се не пробуди. Знао сам да се пробудим са уверењем да Бог стварно не постоји и како ту моју илузију затварам у малу кутију и стављам на полицу успомена. Сањам исто тако да пропадам у бескрај и не знам да ли падам горе или доле јер небо је изнад и испод мене и нема, нема краја ниједном почетку на којем бих сусрео очи Божје, осим кад се загледам у дубину себе и тамо, на дну душе, где се рађају радости, стоје очи упрте у зенице и долину мога срца, рекао бих да су Његове.

Када човек осећа да негде далеко пролази време и простор почиње да се мења. Тада сунце скида кошуљицу и сија новим разголићеним сјајем, а у људима на планети Земљи почиње нешто изнутра да се смирује и наступају промене које човек воли. Једном сам срео у сну сањаре који су се враћали из нечијих снова и прислушкујем их, причају о теби, а мени мило. Помислих, ја тебе знам, пријатељ си ми, одох да пожурим, можда си још тамо. Кад сам дошао, ти си већ испијала прву јутарњу кафу и срећна се смејуљила сновиђењу. Гледао сам те, било ми је жао што не можеш и ти да видиш мене. Одједном, сав простор око тебе је озеленео, из твојих завеса расла је мека метвица, све се наоколо руменило од камилице, а јутро као да је било озарено мајчином душицом, на прозорима су се шепурили хибискуси, а насред твог дворишта липа у цвату. Капија твога срца обрасла у босиок, подножје душе као разливено поље ливадарки, а очи као долине јоргована. Изненада нешто ме подиже и понесе високо, више од неба, предео у којем си остајала као да је био сликан чајем. Пробудих се, из руке ми склизну никада непрочитан до краја, Хазарски речник.


Из књиге "Булевар светлости", издавач АЛМА Београд, 2016




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"