detalj slike: apolitični.hr

VRŠIDBA, rađanje čoveka iz samog život

     Naš seljak uvek je za nečim čeznuo i uzdisao. Muka nad mukama – kad se nebo otvori i kad se zatvori, kad je očekivano i kad je neočekivano, kad mnogo imaju i kad ništa nemaju. Iako ne duguje ništa silama prirode, koje dovoljno nije ni poznavao ni kontrolisao, njegova nevolja u borbi sa njenim ćudima kao da je trajna i neizbežna. Priroda ponekad postane nemilosrdna gazeći po vrednostima seoske patnje i života, najčešće dolazeći po svoj ujam kod gladnog i obogaljenog seljaka. I najmanja šteta siromahu i njegovoj sapetoj duši je najveća – jer treba preživeti. Surova stvarnost uvek ostane dužna seljaku. Da bi briga i strepnja bile veće a uznemirenje dublje, potrudi se i država. Koliko god seljak davao, gramziva vlast je bila alava i nezadovoljna. Uvek bi još i još. Te starolike muke nisu samo od juče, ili od danas do sutra.

   Hleb, metafora nade i duhovne snage, najveći čovekov prijatelj, večni, sveti, svetovni, jednostavna i neophodna namirnica, danas je nešto obično, neprimetno, svakidašnje, jednostavno. A samo nekoliko decenija ranije, pitanje hleba bilo je važnije od svih drugih obaveza i zadataka. Domaćin je morao osigurati hleb za familiju, od čega god bio, za celu godinu, a počesto i duže. Svaki hleb ima sedam kora, a broj sedam ima posebno značenje za ljudski rod. Ko zna za glad i vrednost hleba, nikad ga ne baca. Ako se odloži pored kontejnera, za kratko vreme nestaje, a ostavljen bilo gde u prirodi bude ukusna hrana pticama ili životinjama. U našem narodu postoji verovanje da je bacanje hleba velika grehota i da ne sluti na dobro. Sećam se kako nas je majka Havka učila: „Kad naiđete na hleb, sevap ga je uzeti, poljubiti i na pristojno mesto ostaviti.“ Po narodnom verovanju, „kad se hleb gazi, čuje se do neba“. Dobri stari običaji puni su poštovanja prema hlebu.

     Odvajkada ljudi smatraju da je žito najvažnija tekovina civilizacije i najvredniji simbol čovekova opstanka. Kroz celu istoriju, na svim područjima, žitarice su ostavile pečat spoznajne baštine iako će možda zauvek ostati tajna gde je izrastao prvi klas pšenice. Žitarice, simboli čovekovih korena, natopljene istorijom, antropologijom, mitologijom, religijom, poezijom, umetnošću... povezuju čoveka sa zemljom i sa nužnom preradom njenih plodova. Žitom se mnogo trgovalo. Ono je posle zlata bilo najvrednija roba, a u ratnim periodima, ili nerodnih godina, bilo je i dragocenije od zlata. Poznati su slučajevi kada ni zlato nije pomoglo da se do žita dođe.

     Mali čovek, vlasnik svoje zlehude sudbine i nafake (Nafaka je nešto čudno. To je sreća, ali i nije. To je sudbina, ali i nije. To je ono što je od Boga dato. Ali, opet, i ne mora biti tako),odan životu i njegovim vrednostima, u svom rastočenom vremenu poseje u zemlju toliko znoja, energije i čemera, sumnjajući da će od svega biti berićeta. Od jesenje ili prolećne setve pa do žetve, mnogo je neočekivanog, uzbuđenja, ponekad i dramatičnosti. I nebo i zemlja ispostavljali su seljaku svoje posebne račune, a neumorni ratari su samo gledali u nebo strahujući od najgoreg. Pored nevremena, žitaricama je pretio kukolj, korov, miševi i razne druge štetočine. Briga i borba za svako zrno pšenice, raži, ječma ili kukuruza, pa i krompira, nije pošast samo siromašnog zemljoradnika, već opšta navika i pojava. Na poljima gde je rađalo, po okončanju žetve, bio je običaj da žene u marame kupe opala zrna sa klasja za potrebe posta i pričesti. Kao da je čovek učio od mrava kako skupiti i sačuvati žitarice za dane koji dolaze. Nije tu bilo u pitanju sveopšte siromaštvo, već svest da je u taj plod uloženo mnogo znoja, odricanja, truda i teškog rada, u uslovima koji su bili na ivici izdržljivosti. Toga je bio svestan samo onaj ko zna vrednost svakog zrna. Zato je radost u životu ovih ljudi bila ređa, ali kad godina dobro ponese, ona je bila duboka, snažna i iskrena.

     U zemljoradničkom ciklusu, žetva i vršidba su najvažniji poslovi koji se vezuju za našu bogatu tradiciju i običaje. Za oba posla potrebna je moba jer se tako brže, lakše i jeftinije obavljaju radovi na poljima. One su bile dominantan oblik okupljanja i međusobnog ispomaganja rodbine, komšija i prijatelja. Saosećanje, solidarnost i razumevanje bili su oduvek bliski našim ljudima i najveća snaga u selu. Dirljivi su primeri nesebične pomoći u trenucima kada je potrebno spasti letinu od nepogode.

     Kad dođe žetva, treba za kratko vreme požnjeti velike površine, zato je važno da svaki dan prođe sa što manje umora i znoja. Žito se želo ručno, srpom. U pojedinim krajevima obavljalo se to i kosom, ali u tom slučaju domaćin dosta rizikuje gubeći znatan deo roda, i teže se formiraju snopovi. Kvalitetan srp je bio na ceni kod žena, jednako kao dobra kosa kod muškaraca. Zbog toga se ljubomorno čuvao i samo u retkim prilikama posuđivao bližoj rodbini i najdražim prijateljima. Prilikom žetalačke mobe žetvu su uglavnom obavljale žene a muškarci su vezivali snopove. Žene su pažljivo hvatale rukohvat žita, potom ga sekle i odlagale levo od sebe. Za formiranje snopova trebalo je dosta snage i veštine. Rukohvati su se vezivali u snopove a potom u krstine i sklanjali na bezbedna mesta sve do vršidbe. Bila je to borba bukvalno za svako zrno žita iz kojeg će na proleće ponovo nići ( Prva žetva kombajnom obavljena je 1839. godine u SAD).

Žene su bile prave mučenice u svakom selu. One su svojim rukama znale mnogo toga da naprave i urade. I pored veoma teških uslova života, izložene suncu, kiši, mrazu, vetru, bile su neumorne i uglavnom vedrog duha. Odlazile su na njive pre izlaska, a vraćale se po zalasku sunca, vesele i raspoložene za svako večernje druženje. Žetva je za njih bila vrlo težak i naporan posao, ali i radost jer je donosila plod i prinos. Uz pesmu, sa dosta šale i dosetki, posao se završavao lakše, komotnije i brže.

Po predanju, setva, žetva i vršidba rađene su u „ženske dane“ – sredom i subotom – jer je pšenica ženskog roda. U suprotnom, svi radovi oko nje u „muškim danima“ bili bi uzaludni.

     Poslovi vezani za godišnju vršidbu ne samo da su utkani u egzistencijalnu nužnost, već su i simbol radosti, marljivosti i požrtvovanosti seljaka. Vršidba žita uz pomoć konja vekovima je bila uobičajena slika u našim selima, a danas samo u udaljenim i nepristupačnim krajolicima gde se gaji ječam, raž, ovas. Ovo je pokušaj rekonstruisanja jednog značajnog običaja koji je vreme prebrisalo. Napredak u tehnološkom smislu ljudski život čini lakšim, ali ne treba zaboraviti sve ono što je nekada našem čoveku osiguravalo opstanak. Zanimljivo je, kada su se pojavili prvi kombajni, ljudi su bili skeptični govoreći: „Bolje ćemo mi to ovrći nego ova mašina“, a kasnije, dok je iza kombajna ostajalo i ponešto zrna žita, seljaci su pridikovali: „Bolje smo mi to radili sa konjima.“

     Postupci odvajanja ploda iz klasja traju odavno, obnavljaju se i usavršavaju. Svako vreme imalo je svoju radnu filozofiju i način na koji se taj posao obavljao. Od svih poljskih radova, vršidba je bila najteži, najodgovorniji i najsloženiji posao, a obavlja se samo kad je klasje zrelo i suvo. Trebalo je dosta truda i veštine da bi nekoliko vreća žita završilo u ambaru. Trajala je onoliko koliko je bilo žita, odnosno koliko su vremenske prilike to dozvoljavale. Dan-dva pre vršidbe, obave se sve pripreme kako bi sa što manje znoja i rizika sve bilo uspešno obavljeno. Vršidba se nije mogla realizovati kad je to domaćin želeo već je sve zavisilo od vremena, slobodnih ljudi za mobu i obezbeđenih konja.

     Strepnja zbog kiše nije bila izvanživotna, već je strah proizašao iz egzistencijalne nesigurnosti i životnog iskustva večne borbe seljaka i prirode. Otuda je nastala izreka: „Ne može siromah sitno da samelje.“ Seljacima nije bila dostupna prognoza vremena, nije je ni bilo, tako da je sve bilo prepušteno slobodnoj proceni, nepogrešivoj intuiciji, nagađanjima na bazi verovanja i nekih prirodnih signala. U slučaju nepogode, vršaj treba odmah pokriti, u suprotnom, sve treba ponovo sušiti uz veliki rizik da se žito raspe i da mu se umanji kvalitet. Zato je sunčano vreme neprocenjivo.

     Vršidba se obavljala na guvnu koje se od iskona smatralo svetim mestom, bez obzira na funkcionalnu običnost. Guvna su mogla biti i svojina celog sela. Koliko ih je bilo, toliko je bilo zanimljivih priča, veselih pesama, čudnih uspomena, ali i pritajene gladi i osmeha sa tugom. Potpuno posvećena čoveku, kao povlašćen prostor, kao spomenik životu, ona se nisu smela koristiti u druge svrhe. Na njima je sazdana celokupnost ljudske egzistencije; poseduju izvesnu dozu magije i misterije, egzistencijalne strepnje i molitve; spajaju generacije i običaje; svedoče o seoskom životu i narodnoj duši; brane se snovima svojih domaćina i vlasnika. Čak ni danas, kada se vršidba obavlja mašinski, guvna se ne uzoravaju.

     Na mestu gde je bilo guvno ne valja praviti kuću, ne treba ga oštetiti, preoravati niti preko njega prelaziti. Na njemu se, po verovanju, skuplja sreća. U nekim krajevima guvno je ograđeno zidom kako se ne bi gubilo žito. Guvno je ravna dobro utabana površina, prečnika oko osam metara, na čijoj sredini se nalazi stožer, ili kolac, za koji je jednim krajem bio zavezan dugačak konopac, dok se drugi kraj vezuje za konje. Inače, pre početka vršidbe konjima se skidaju potkovice da ne bi sitnili žito. Pre svake vršidbe guvno je valjalo raskositi i detaljno obrisati brezovom metlom. Potom se pobode stožer, snoplje se „nasadi“, rasporedi ili razastre po guvnu, i na kraju se uvedu konji.

    Kad se seljaku nešto važno događa, kiša ga bije. Tako za vreme vršidbe zna udariti grom iz vedra neba, čime sve postaje uzaludnost i nestvarnost. Priroda je nekom majka a nekom maćeha, to je staro pravilo i seljačka muka. U toku dana mogla su se nasaditi najviše dva vršaja.

     Uprkos pritajenoj napetosti između mogućeg i stvarnog, vršidba se uvek očekivala sa velikom radošću jer je seljaku otvarala nadu da se zemaljska i božja vrata otvore. Kad se sve pripremi i mobari se okupe, konji započinju kružno kretanje oko stožera, prvo u jednom pa u suprotnom smeru. Na vršaju gazda vitla kandžijom: „Ajde, Miško, ajde, Braco, sokolovi moji“, a razigrani konji, u boji rumenog sunca, u pravilnim krugovima bacaju čifte, dahću, frkću, gazeći po čitavoj površini, a ispod kopita im se krune zrna. Ili, što bi pesnik rekao: Uz rezak prasak kandžija puca, u krajeve izmiče slama, u ritam srca kopita kuca. Dok se smenjuju goniči konja, hitri momci vešto vilama vraćaju snoplje koje konji izbacuju van guvna. Dok se umorni konji odmaraju, vršaj se više puta prevrće kako bi klasje sa dna bilo na površini. S vremena na vreme, svako od prisutnih pogleda ka nebu.

     Dok traje vršidba, vlada red i uobičajena „lagana žurba“ sa prigušenom pesmom. Dobra organizacija je pola završenog posla. Inače, vršidba se obavljala sa onoliko konja koliko se moglo obezbediti. Ko nije imao konje, a takvih je po našim selima bilo najviše, unapred je ugovarao njihovo unajmljivanje. Dogovori su se strogo poštovali. U nedostatku konja, vršidba se odvijala sa volovima, koji su u vršaju bili u jarmu. Sa vršidbom se završava godišnji ciklus. Do momenta kada se kukuruz skida s polja, seljak je isplanirao količinu žita koja mu je potrebna. Sve preko toga, uz neku rezervu, domaćin prodaje i tako dolazi do robe koja je potrebna familiji.

     Po završetku vršidbe pristupalo se odvajanju slame, koja se koristila za punjenje slamarica i za ishranu stoke. Pleva, žito i sitnija slama skupljaju se brezovim metlama na gomilu. Sve se to, do vijanja, zaštiti od kiše i vlage. Dešavalo se da žito stoji na guvnu više dana dok se ne pojavi željeni povetarac. Vijanju se uvek pristupalo u smiraj dana, kada započne blaže strujanje vazduha. Vijanje traži specifičan vetrić, koji je blagorodan i bez naglih strujanja. Vijanju nije svako vičan pa je i za taj posao trebalo blagovremeno obezbediti čoveka koji je to znao raditi. Prilikom vijanja, žito se drvenom lopatom spretno baca uvis kako bi vetar odvojio plevu i sitnu slamu od žita. Zrnevlje pada na guvno, dok povetarac odnosi plevu podalje od žita. Kad se to završi, žito se pomoću rešeta čisti od sitnijeg kamenja i kukolja. Bio je to prljav i naporan posao. Ovijano žito se kasnije sušilo, a potom čuvalo u posebno napravljenim sanducima, pletenim košarama ili u vrećama na tavanu, gde se, kako seljaci kažu, „kalilo“ između vršidbe i mlevenja. Mlelo se u vodenicama potočarama, koje imaju posebno mesto u našoj narodnoj tradiciji. Za usluge mlevenja vodeničaru se davao ujam, deo samlevenog žita. Žito se nije mlelo odjednom, već po potrebi. Pošto su vodenice bile retke, svaka kuća u većim selima imala je svoj red i dan za taj posao.

     Konji su bili najređa, najdragocenija i najprestižnija životinja u našim krajevima. Niko kao seljaci ne zna važnost i vrednost ove verne životinje. Oni su uvek bili san i želja svakog domaćina jer su predstavljali veliku pomoć i oslonac, ali i omladine koja je čeznula da jaše i da se takmiči na posebno organizovanim trkama konja. U miru, u ratu, u bogatstvu i siromaštvu, u sreći i nesreći, konj je bio čovekova nada, sudbina, uzdanica i lepota. Uz njegovu pomoću čovek je osmišljavao svet u kojem živi. Njih povezuje posebna dijalektika mira i sukoba, te energija nagonskog i duhovnog. Čovek se u skoro svakom poslu oslanjao na njega (konj je u stanju da izvrši mnoštvo raznovrsnih komandi), a nažalost često i u ratovanju (u Prvom svetskom ratu stradalo je osam milona konja). Ta plemenita stvorenja su večni simboli ljubavi i odanosti čoveku.  U predanjima, mitovima, obredima, pričama, pesmama i slikama, konj izražava hiljadu i jednu metaforu.

     Po završetku vršidbe, vladalo je otvoreno i prostodušno zadovoljstvo urađenim, a ponajviše se radovao domaćin. Potom su učesnici mobe odlazili kod domaćina, gde se uz jelo, piće i pesmu ostajalo duže, dok su mladi, najčešće odvojeni, dočekivali zoru. Na takvim druženjima javljale su se simpatije, rađale nove ljubavi, ašikovalo se.

  Kao metafora života, vršidba je najprirodniji oblik ljudske egzistencije i postojanja. U minulom vremenu oskudice i svakojake uskraćenosti, ona je bila odbrana i trijumf života, čovekova težišna tačka oslonca. Njom se branilo potomstvo, red i spokojstvo u porodici. Osvetljavala je život iznutra i spolja, nudeći mu dimenziju smisla, značaja, ostvarenosti. Čovek bi bez vršidbe bio nesigurno, razbijeno, rasuto biće. Ako je ljude nešto moglo odbraniti od svakojakog zla, onda je to vršidba. Ona je uvek bila novo rađanje čoveka iz samog života i njegova pobeda nad silama prirode.

Vršidba sa konjima postala je tajanstvena i zaboravljena relikvija života, jednog vremena u nestajanju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: