детаљ слике: apolitični.hr

ВРШИДБА, рађање човека из самог живот

     Наш сељак увек је за нечим чезнуо и уздисао. Мука над мукама – кад се небо отвори и кад се затвори, кад је очекивано и кад је неочекивано, кад много имају и кад ништа немају. Иако не дугује ништа силама природе, које довољно није ни познавао ни контролисао, његова невоља у борби са њеним ћудима као да је трајна и неизбежна. Природа понекад постане немилосрдна газећи по вредностима сеоске патње и живота, најчешће долазећи по свој ујам код гладног и обогаљеног сељака. И најмања штета сиромаху и његовој сапетој души је највећа – јер треба преживети. Сурова стварност увек остане дужна сељаку. Да би брига и стрепња биле веће а узнемирење дубље, потруди се и држава. Колико год сељак давао, грамзива власт је била алава и незадовољна. Увек би још и још. Те старолике муке нису само од јуче, или од данас до сутра.

   Хлеб, метафора наде и духовне снаге, највећи човеков пријатељ, вечни, свети, световни, једноставна и неопходна намирница, данас је нешто обично, неприметно, свакидашње, једноставно. А само неколико деценија раније, питање хлеба било је важније од свих других обавеза и задатака. Домаћин је морао осигурати хлеб за фамилију, од чега год био, за целу годину, а почесто и дуже. Сваки хлеб има седам кора, а број седам има посебно значење за људски род. Ко зна за глад и вредност хлеба, никад га не баца. Ако се одложи поред контејнера, за кратко време нестаје, а остављен било где у природи буде укусна храна птицама или животињама. У нашем народу постоји веровање да је бацање хлеба велика грехота и да не слути на добро. Сећам се како нас је мајка Хавка учила: „Кад наиђете на хлеб, севап га је узети, пољубити и на пристојно место оставити.“ По народном веровању, „кад се хлеб гази, чује се до неба“. Добри стари обичаји пуни су поштовања према хлебу.

     Одвајкада људи сматрају да је жито најважнија тековина цивилизације и највреднији симбол човекова опстанка. Кроз целу историју, на свим подручјима, житарице су оставиле печат спознајне баштине иако ће можда заувек остати тајна где је израстао први клас пшенице. Житарице, симболи човекових корена, натопљене историјом, антропологијом, митологијом, религијом, поезијом, уметношћу... повезују човека са земљом и са нужном прерадом њених плодова. Житом се много трговало. Оно је после злата било највреднија роба, а у ратним периодима, или неродних година, било је и драгоценије од злата. Познати су случајеви када ни злато није помогло да се до жита дође.

     Мали човек, власник своје злехуде судбине и нафаке (Нафака је нешто чудно. То је срећа, али и није. То је судбина, али и није. То је оно што је од Бога дато. Али, опет, и не мора бити тако),одан животу и његовим вредностима, у свом расточеном времену посеје у земљу толико зноја, енергије и чемера, сумњајући да ће од свега бити берићета. Од јесење или пролећне сетве па до жетве, много је неочекиваног, узбуђења, понекад и драматичности. И небо и земља испостављали су сељаку своје посебне рачуне, а неуморни ратари су само гледали у небо страхујући од најгорег. Поред невремена, житарицама је претио кукољ, коров, мишеви и разне друге штеточине. Брига и борба за свако зрно пшенице, ражи, јечма или кукуруза, па и кромпира, није пошаст само сиромашног земљорадника, већ општа навика и појава. На пољима где је рађало, по окончању жетве, био је обичај да жене у мараме купе опала зрна са класја за потребе поста и причести. Као да је човек учио од мрава како скупити и сачувати житарице за дане који долазе. Није ту било у питању свеопште сиромаштво, већ свест да је у тај плод уложено много зноја, одрицања, труда и тешког рада, у условима који су били на ивици издржљивости. Тога је био свестан само онај ко зна вредност сваког зрна. Зато је радост у животу ових људи била ређа, али кад година добро понесе, она је била дубока, снажна и искрена.

     У земљорадничком циклусу, жетва и вршидба су најважнији послови који се везују за нашу богату традицију и обичаје. За оба посла потребна је моба јер се тако брже, лакше и јефтиније обављају радови на пољима. Оне су биле доминантан облик окупљања и међусобног испомагања родбине, комшија и пријатеља. Саосећање, солидарност и разумевање били су одувек блиски нашим људима и највећа снага у селу. Дирљиви су примери несебичне помоћи у тренуцима када је потребно спасти летину од непогоде.

     Кад дође жетва, треба за кратко време пожњети велике површине, зато је важно да сваки дан прође са што мање умора и зноја. Жито се жело ручно, српом. У појединим крајевима обављало се то и косом, али у том случају домаћин доста ризикује губећи знатан део рода, и теже се формирају снопови. Квалитетан срп је био на цени код жена, једнако као добра коса код мушкараца. Због тога се љубоморно чувао и само у ретким приликама посуђивао ближој родбини и најдражим пријатељима. Приликом жеталачке мобе жетву су углавном обављале жене а мушкарци су везивали снопове. Жене су пажљиво хватале рукохват жита, потом га секле и одлагале лево од себе. За формирање снопова требало је доста снаге и вештине. Рукохвати су се везивали у снопове а потом у крстине и склањали на безбедна места све до вршидбе. Била је то борба буквално за свако зрно жита из којег ће на пролеће поново нићи ( Прва жетва комбајном обављена је 1839. године у САД).

Жене су биле праве мученице у сваком селу. Оне су својим рукама знале много тога да направе и ураде. И поред веома тешких услова живота, изложене сунцу, киши, мразу, ветру, биле су неуморне и углавном ведрог духа. Одлазиле су на њиве пре изласка, а враћале се по заласку сунца, веселе и расположене за свако вечерње дружење. Жетва је за њих била врло тежак и напоран посао, али и радост јер је доносила плод и принос. Уз песму, са доста шале и досетки, посао се завршавао лакше, комотније и брже.

По предању, сетва, жетва и вршидба рађене су у „женске дане“ – средом и суботом – јер је пшеница женског рода. У супротном, сви радови око ње у „мушким данима“ били би узалудни.

     Послови везани за годишњу вршидбу не само да су уткани у егзистенцијалну нужност, већ су и симбол радости, марљивости и пожртвованости сељака. Вршидба жита уз помоћ коња вековима је била уобичајена слика у нашим селима, а данас само у удаљеним и неприступачним крајолицима где се гаји јечам, раж, овас. Ово је покушај реконструисања једног значајног обичаја који је време пребрисало. Напредак у технолошком смислу људски живот чини лакшим, али не треба заборавити све оно што је некада нашем човеку осигуравало опстанак. Занимљиво је, када су се појавили први комбајни, људи су били скептични говорећи: „Боље ћемо ми то оврћи него ова машина“, а касније, док је иза комбајна остајало и понешто зрна жита, сељаци су придиковали: „Боље смо ми то радили са коњима.“

     Поступци одвајања плода из класја трају одавно, обнављају се и усавршавају. Свако време имало је своју радну филозофију и начин на који се тај посао обављао. Од свих пољских радова, вршидба је била најтежи, најодговорнији и најсложенији посао, а обавља се само кад је класје зрело и суво. Требало је доста труда и вештине да би неколико врећа жита завршило у амбару. Трајала је онолико колико је било жита, односно колико су временске прилике то дозвољавале. Дан-два пре вршидбе, обаве се све припреме како би са што мање зноја и ризика све било успешно обављено. Вршидба се није могла реализовати кад је то домаћин желео већ је све зависило од времена, слободних људи за мобу и обезбеђених коња.

     Стрепња због кише није била изванживотна, већ је страх произашао из егзистенцијалне несигурности и животног искуства вечне борбе сељака и природе. Отуда је настала изрека: „Не може сиромах ситно да самеље.“ Сељацима није била доступна прогноза времена, није је ни било, тако да је све било препуштено слободној процени, непогрешивој интуицији, нагађањима на бази веровања и неких природних сигнала. У случају непогоде, вршај треба одмах покрити, у супротном, све треба поново сушити уз велики ризик да се жито распе и да му се умањи квалитет. Зато је сунчано време непроцењиво.

     Вршидба се обављала на гувну које се од искона сматрало светим местом, без обзира на функционалну обичност. Гувна су могла бити и својина целог села. Колико их је било, толико је било занимљивих прича, веселих песама, чудних успомена, али и притајене глади и осмеха са тугом. Потпуно посвећена човеку, као повлашћен простор, као споменик животу, она се нису смела користити у друге сврхе. На њима је саздана целокупност људске егзистенције; поседују извесну дозу магије и мистерије, егзистенцијалне стрепње и молитве; спајају генерације и обичаје; сведоче о сеоском животу и народној души; бране се сновима својих домаћина и власника. Чак ни данас, када се вршидба обавља машински, гувна се не узоравају.

     На месту где је било гувно не ваља правити кућу, не треба га оштетити, преоравати нити преко њега прелазити. На њему се, по веровању, скупља срећа. У неким крајевима гувно је ограђено зидом како се не би губило жито. Гувно је равна добро утабана површина, пречника око осам метара, на чијој средини се налази стожер, или колац, за који је једним крајем био завезан дугачак конопац, док се други крај везује за коње. Иначе, пре почетка вршидбе коњима се скидају потковице да не би ситнили жито. Пре сваке вршидбе гувно је ваљало раскосити и детаљно обрисати брезовом метлом. Потом се пободе стожер, снопље се „насади“, распореди или разастре по гувну, и на крају се уведу коњи.

    Кад се сељаку нешто важно догађа, киша га бије. Тако за време вршидбе зна ударити гром из ведра неба, чиме све постаје узалудност и нестварност. Природа је неком мајка а неком маћеха, то је старо правило и сељачка мука. У току дана могла су се насадити највише два вршаја.

     Упркос притајеној напетости између могућег и стварног, вршидба се увек очекивала са великом радошћу јер је сељаку отварала наду да се земаљска и божја врата отворе. Кад се све припреми и мобари се окупе, коњи започињу кружно кретање око стожера, прво у једном па у супротном смеру. На вршају газда витла канџијом: „Ајде, Мишко, ајде, Брацо, соколови моји“, а разиграни коњи, у боји руменог сунца, у правилним круговима бацају чифте, дахћу, фркћу, газећи по читавој површини, а испод копита им се круне зрна. Или, што би песник рекао: Уз резак прасак канџија пуца, у крајеве измиче слама, у ритам срца копита куца. Док се смењују гоничи коња, хитри момци вешто вилама враћају снопље које коњи избацују ван гувна. Док се уморни коњи одмарају, вршај се више пута преврће како би класје са дна било на површини. С времена на време, свако од присутних погледа ка небу.

     Док траје вршидба, влада ред и уобичајена „лагана журба“ са пригушеном песмом. Добра организација је пола завршеног посла. Иначе, вршидба се обављала са онолико коња колико се могло обезбедити. Ко није имао коње, а таквих је по нашим селима било највише, унапред је уговарао њихово унајмљивање. Договори су се строго поштовали. У недостатку коња, вршидба се одвијала са воловима, који су у вршају били у јарму. Са вршидбом се завршава годишњи циклус. До момента када се кукуруз скида с поља, сељак је испланирао количину жита која му је потребна. Све преко тога, уз неку резерву, домаћин продаје и тако долази до робе која је потребна фамилији.

     По завршетку вршидбе приступало се одвајању сламе, која се користила за пуњење сламарица и за исхрану стоке. Плева, жито и ситнија слама скупљају се брезовим метлама на гомилу. Све се то, до вијања, заштити од кише и влаге. Дешавало се да жито стоји на гувну више дана док се не појави жељени поветарац. Вијању се увек приступало у смирај дана, када започне блаже струјање ваздуха. Вијање тражи специфичан ветрић, који је благородан и без наглих струјања. Вијању није свако вичан па је и за тај посао требало благовремено обезбедити човека који је то знао радити. Приликом вијања, жито се дрвеном лопатом спретно баца увис како би ветар одвојио плеву и ситну сламу од жита. Зрневље пада на гувно, док поветарац односи плеву подаље од жита. Кад се то заврши, жито се помоћу решета чисти од ситнијег камења и кукоља. Био је то прљав и напоран посао. Овијано жито се касније сушило, а потом чувало у посебно направљеним сандуцима, плетеним кошарама или у врећама на тавану, где се, како сељаци кажу, „калило“ између вршидбе и млевења. Млело се у воденицама поточарама, које имају посебно место у нашој народној традицији. За услуге млевења воденичару се давао ујам, део самлевеног жита. Жито се није млело одједном, већ по потреби. Пошто су воденице биле ретке, свака кућа у већим селима имала је свој ред и дан за тај посао.

     Коњи су били најређа, најдрагоценија и најпрестижнија животиња у нашим крајевима. Нико као сељаци не зна важност и вредност ове верне животиње. Они су увек били сан и жеља сваког домаћина јер су представљали велику помоћ и ослонац, али и омладине која је чезнула да јаше и да се такмичи на посебно организованим тркама коња. У миру, у рату, у богатству и сиромаштву, у срећи и несрећи, коњ је био човекова нада, судбина, узданица и лепота. Уз његову помоћу човек је осмишљавао свет у којем живи. Њих повезује посебна дијалектика мира и сукоба, те енергија нагонског и духовног. Човек се у скоро сваком послу ослањао на њега (коњ је у стању да изврши мноштво разноврсних команди), а нажалост често и у ратовању (у Првом светском рату страдало је осам милона коња). Та племенита створења су вечни симболи љубави и оданости човеку.  У предањима, митовима, обредима, причама, песмама и сликама, коњ изражава хиљаду и једну метафору.

     По завршетку вршидбе, владало је отворено и простодушно задовољство урађеним, а понајвише се радовао домаћин. Потом су учесници мобе одлазили код домаћина, где се уз јело, пиће и песму остајало дуже, док су млади, најчешће одвојени, дочекивали зору. На таквим дружењима јављале су се симпатије, рађале нове љубави, ашиковало се.

  Као метафора живота, вршидба је најприроднији облик људске егзистенције и постојања. У минулом времену оскудице и свакојаке ускраћености, она је била одбрана и тријумф живота, човекова тежишна тачка ослонца. Њом се бранило потомство, ред и спокојство у породици. Осветљавала је живот изнутра и споља, нудећи му димензију смисла, значаја, остварености. Човек би без вршидбе био несигурно, разбијено, расуто биће. Ако је људе нешто могло одбранити од свакојаког зла, онда је то вршидба. Она је увек била ново рађање човека из самог живота и његова победа над силама природе.

Вршидба са коњима постала је тајанствена и заборављена реликвија живота, једног времена у нестајању.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: